Canon G3 X

Canonov model G3 × predstavlja švajcarski nož među kompaktnim aparatima. Ako ga je ikako moguće nazvati kompaktnim... Bilo kako bilo, G3 × je okarakterisan kao superzoom aparat zbog domašaja objektiva, ali on daleko više, po našem mišljenju, spada u takozvane bridge kamere, koje premošćavaju razliku između kompaktnih i dSLR fotoaparata, nudeći najbolje od oba sveta. Ovakva rešenja često znaju da budu vrlo trapavo izvedena, ali kako je ovde reč o Canonu, nećemo donositi prerane zaključke.

Ispod haube napravljene od kombinacije metala i plastike, zaptivene na nivo dSLR-a (preciznije, kao Canon 70D), nalazi se senzor veličine punog inča optičkog formata. Da, ceo inč (što znači da je senzor 12,8 × 9,6 mm) naspram klasičnih 1/2,3 inča (6,17 × 4,55 mm) kao kod većine aparata u ovom segmentu. To već unapred obećava bolje performanse i nameće određena očekivanja. Da bi svetlo stiglo do senzora mora da prođe kroz objektiv dužine 24-600 milimetara (u 35 milimetara ekvivalentnom formatu) otvora blende f/2.8-5.6. Čitajući samo specifikaciju, objektiv bismo ocenili kao veoma dobar i izrazili blagu žal što nije malo širi, ali... Nigde u specifikaciji ne piše da je blenda f/2.8 na samom početku raspona i da se do 40-50 milimetara ta prednost smanjila na f/4, a vrlo brzo nakon toga skače do maksimalnih f/5.6. Generalno, ovo se smatra tamnim objektivom i ako nema dovoljno svetlosti, počeće da diže ISO vrednost, koja je ograničena najviše hardverom, pošto softverski može ići do ISO12800. O tome više kasnije. Od nestandardnih konekcija za ovu klasu, imamo priključke za slušalice i mikrofon, skrivene sa leve strane, a od nevidljivih tu su Wi-Fi i NFC putem kojih možemo prebacivati zabeleženi materijal na druge uređaje ili upravljati samim aparatom.

Kontrole aparata su klasično raspoređene, pa se deo njih nalazi na gornjem, a ostatak na zadnjem delu tela. Pored rotirajućeg tastera za odabir moda korišćenja aparata (nekoliko automatskih, poluautomatskih i manuelnog, postoje i dva mesta predviđena za čuvanje ličnog profila za fotografisanja), nalazimo i taster za podešavanje kompenzacije ekspozicije u rasponu od -3 do +3 EV. Taster za započinjanje snimanja videa sada je na gornjem delu aparata, smešten pored tastera za promenu blende ili brzine okidanja, u zavisnosti u kom modu fotkate. Shutter i zum tasteri su na standardnom mestu.

Poleđinom dominira ekran dijagonale 3,2 inča koji sliku prikazuje putem 1,62 miliona tačaka i veoma je svetao, pa nije problem gledati u njega na jakoj sunčevoj svetlosti. Ovo vam je ujedno jedini način korišćenja aparata, pošto tražilo ne postoji ni u kakvom obliku. Da bi to donekle kompenzovali, u Canonu su se odlučili da ekran bude pomičan, pa ga je moguće pomerati iz stacionarnog stanja gore i dole, tj. u tzv. selfi mod, na dole (kada snimate preko glave) ili na gore (kada snimate niske kadrove). Raspored tastera pored ekrana je tipičan za Canon te se pomoćni nalaze oko glavnog, multifunkcionalnog, koji je u sredini. Interesantno je da ekran nije osetljiv na dodir, što je funkcija koja bi sigurno unapredila korišćenje aparata.

Već smo napomenuli da je telo izrađeno od čvrstih, kvalitetnih materijala, pa se stiče utisak kao da držite malu haubicu u ruci, naročito kada objektiv zumirate na maksimalnih 600 milimetara. Uvek podržavamo bolji kvalitet izrade, ali sa njim i težina ide na gore. U ovom slučaju to je dobra karakteristika (veća težina), jer je potrebno da aparat bude dobro izbalansiran kako bi bio stabilan pri maksimalnom zumu. Grip je masivan, obložen gumom koja nimalo ne kliza, a na poleđini je mesto predviđeno za palac koje je maksimizovano i presvučeno gumom iste teksture, pa nema bojazni da će aparat ispasti iz ruku. Raspored težine je dobro odmeren, malo vuče ka napred, ali to je za očekivati s obzirom na to koliko objektiv izlazi van svog kućišta pri najvećem zumu. Komande su takođe dobro raspoređene, na dohvat palca i kažiprsta sa odzivom i klikom koji su po našoj volji, a ne jeftini koje ne znate da li ste stisli ili ne.

U praktičnoj upotrebi nedostatak EVF-a neće previše omesti korisnike aparata niže klase, ali će nedostatak još jedne tačke oslonca za stabilizaciju korisnicima dSLR-ova biti odmah jasan. Naime, tokom upotrebe standardnog zum opsega, nedostataka apsolutno nema. Oni počinju da se manifestuju kada pređete dužinu od 200 milimetara (35 milimetara ekvivalent), jer postaje jako teško da iskadrirate i da pri pritisku okidača taj kadar i zabeležite. Najviše je izraženo na najdužem kraju (600 milimetara), kada i minimalan pomeraj aparata dosta promašuje željenu metu. Ne samo da su potrebni vežba i strpljenje, već i po nekoliko ponovljenih fotografija. Autofokusni sistem je kontrastnog tipa, bez ikakvih hibridnih opcija, pa mu je potrebno dosta svetla kako bi radio brzo i pouzdano jer čim se količina svetla umanji van „idealnog” potrebno mu je vremena da uhvati pravilan fokus. Taj nedostatak je više naglašen kada koristite zumiranje, jer već na oko 180 milimetara dolazi do otvora blende od f/5.6, kada drastično manje svetla dolazi do senzora. Zato se stiče utisak da je aparat spor, iako on to nije, ali u „idealnim” uslovima. Spas se, zaista, ogleda u veličini senzora od jednog inča koji omogućava da se povećanjem ISO vrednosti održi brzina zatvarača takvom da se ne dobijaju strešene fotke, a ujedno i ne izgubi previše na kvalitetu zabeležnih fotografija. Pa tako do vrednosti od ISO800 ne treba se previše brinuti o gubitku detalja, čak nema (prevelike) razlike da li ste fotku zabeležili u JPG ili RAW formatu. Posle toga algoritam za uklanjanje šuma počinje da radi agresivnije i fini detalji počinju da se gube, da bi na ISO3200 već bilo mutnjikavo. Usudili bismo se da kažemo da je ISO6400 vrednost moguće koristiti, ali samo u slučajevima kada nemate izbora, a ISO12800 nećemo pominjati.

Zabeležene fotografije su veoma oštre, primetno naspram nekih aparata koje smo prethodno testirali, kontrastne su i boje su prirodne i žive, bez prenaglašenih tonova (što se ne bi uvek moglo zaključiti naspram ekrana na poleđini koji crvenu prikazuje u jačem intenzitetu). Situacija sa videom je identična, nema razlike u ponašanju naspram zamrznutih slika. Stabilizacija snimka radi veoma dobro, ne i odlično, jer smo viđali bolje od aparata iste kategorije. Prebacivanje sa svetlih na tamne scene se odigrava bez naglih prelaza, štaviše, izgledaju filmski, jer se lagano pretapaju tonovi od tamnog ka svetlom ili obrnuto. Pored toga što se čuje zumiranje pri snimanju videa, nedostaje podrška za 4K. Najveća rezolucija snimanja je 1080p pri 60 fps. Složićete se da je najvećem broju korisnika Full HD rezolucija dovoljna, ali ovde nije reč o prosečnom, već o premijum proizvodu, koji treba da bude etalon kome se teži.

Canon G3 × ima svojih prednosti i mana, kao i svaki uređaj, ali ovaj put ne možemo da se otmemo utisku da se Canon nije dovoljno potrudio. Ne toliko u načinu korišćenja, funkcionisanju ili kvalitetu izrade samog aparata, već u implementaciji objektiva. Sa svetlijim objektivom ovo bi bio daleko bolji i kompetitivniji uređaj. Samo da su ga dizajnirali tako da duže zadržava blendu od f/2.8, bio bi daleko praktičniji i brži, a već odličan kvalitet slike bi mogao da se zadrži i pri zumiranju, kao i kada se nivo svetlosti umanji. Mislimo da je vredno žrtvovati kraći domet naspram svetlijeg objektiva, jer nije realno da vam je toliko često (ako ikad) potreban zum od 600 milimetara. Generalno, veoma dobro zaokružen proizvod kod koga pre kupovine samo treba da odlučite da li ste spremni da živite sa nekim njegovim manama.

Vojislav VUJANIĆ