U periodu kada je proizvođačima konzola najvažnije bilo da, sem velikog izbora igara, za svoj sistem imaju i maskotu, vodio se rat između kompanija Sega i Nintendo. Svi znamo ko je na kraju te priče izašao povijenog repa, a ko i dalje ima prisutnost na tržištu konzola. Sukob Mario vs Sonic minuo je odavno i plavi jež vrlo često gostuje na platformi nekadašnjeg rivala. Jedna od takvih igara bio je i Sonic Lost World, koja se 2013. godine pojavila ekskluzivno na konzolama WiiU i 3DS. Sigurno se pitate zašto pričamo o ovoj igri dve godine kasnije. Lost World od nedavno nema ekskluzivnost i stigao je na PC tj. Steam.

Lost World u serijal uvodi neke zaista zanimljive ideje, počev od priče koja jeste tipično komično loše napisana i odglumljena, ali se bar trudi da bude drugačija. Doktor Eggman se ovoga puta udružio sa takozvanom Smrtonosnom šestorkom, tačnije preuzeo je kontrolu nad njima pomoću magične školjke. Pomenuta družina se spletom okolnosti okreće protiv Eggmana koji sada mora da sarađuje sa Sonicom i Tailsom kako bi sprečio potpunu katastrofu. Sam Sonic je u ovoj igri iznenađujuće atipičan, gotovo na nivou stereotipnog „dude bro”, vrlo grub i kivan na sve likove uključujući i narandžastog lisca koji mu je kroz ceo serijal bio desna ruka. Ovakav Sonic nam je bio popriličan šok u inače blentavoj i veseloj igri.

Velike promene nisu zadesile samo priču, već i mehaniku i strukturu nivoa. Većina deonica je cilindričnog oblika, sa ne tako malim brojem sekcija u obliku omanjih planeta, naravno, svaka sa svojom gravitacijom. PC igračima verovatno taj podatak ne znači puno, ali su Nintendovci vrlo lako primetili da igra inspiraciju crpi iz Super Mario Galaxy, koji je bio slične strukture i gde je takođe gravitacija igrala bitnu ulogu. Sonic Team je otišao korak dalje u ovom „pozajmljivanju” te je gameplay mnogo sličniji avanturama brkatog vodoinstalatera nego onome što znamo kao klasičan format Sonica. Sonic više ne trči, pre bismo rekli da lagano džogira. Trčanje je sada poseban taster, kao i prepoznatljivo pretvaranje u superbrzu lopticu. Razlog svim ovim promenama je da se ne potencira brzinsko prelaženje nivoa već istraživanje, tako da su vam dostupni i dupli skok i nekoliko parkur poteza poput trčanja po zidovima (inače odlično izvedeno). Jako često ćete morati da zastanete i pažljivo natempirate skokove, ali je ostavljeno više nego dovoljno prostora iskusnijim igračima da se razmašu i nađu prečice.

Poput Generations, inače jedne od boljih modernih Sonic igara, prisutne su i 2D deonice. Jako lepo se povezuju sa 3D delovima nivoa i dele istu izuvijanu strukturu. Šteta je samo što na ovim delovima ne važe pravila fizike i inercije kao u starijim igrama jer bi bile pun pogodak, ali ni „moderne” kontrole nisu uopšte loše rešene. Između nivoa lunjaćete po vrlo jednostavnoj mapi sveta gde možete naleteti na bonuse u vidu dodatnih života ili zadataka koji vam donose slične bonuse i privremene specijalke za Sonica („skoči X puta”, „izvedi X potez Y puta” i sl.). Sve što ovako pokupite imate na raspolaganju u bilo kom trenutku igre pritiskom na taster. Pored toga, povremeno ćete nalaziti wispove koji na kratko daju neku novu sposobnost poput letenja, lansiranja na drugi deo nivoa ili pretvaranja u bušilicu. Ako vam se desi da vam neki nivo baš ne ide od ruke, imaćete opciju da ga skoro potpuno preskočite skupljanjem power upa u obliku krila. Kao i u prethodnim Sonic igrama, ponovno igranje već kompletiranih nivoa donosi otkrivanje novih deonica, a na raspolaganju je i time trial mod sa globalnim tabelama sa najboljim rezultatima. Povratak na ranije nivoe je donekle i potreban radi spašavanja dovoljnog broja životinjica kako bi vam se otvorio prolaz za dalje. Ovo može da vam napravi ozbiljnu glavobolju tokom druge polovine igre kada uslovi za otključavanje novih nivoa postaju sve drastičniji ako se od početka igre niste dovoljno obazirali na ovaj jako važan zadatak.

Jedna brza platformska igra mora da ima i dobru kontrolnu šemu, zar ne? U ovome je Sonic Team, nažalost, gadno omanuo. Kontrolisanje Sonica je vrlo neprecizno i često nelogično, daleko od intuitivnosti i uživancije koja je bila u Generations. Ježonja previše naglo reaguje i dešava se da, umesto rotiranja po cilindričnoj stazi prenaglo skrene i izgubi brzinu. Imali smo osećaj i da igra lošije detektuje bitne površine na koje treba doskočiti, poput tastera za oslobađanje krznenih drugara, pa smo morali mic-po-mic da pomeramo Sonica umesto da se sve izvede jednim skokom. Dupli skok takođe pravi konfuziju samom sebi jer je postavljen na isti taster kao i daljinsko zaletanje u protivnike. Ovo dovodi do frustrirajućih situacija kada ne možete da uradite dupli skok jer je igra nanišanila nekog od robota. Sigurno najgore muke prave povremeni platformski delovi u kojima se zahteva serija vrlo preciznih i visokih skokova preko oblaka. Pomenuta nepreciznost kontrola se ovde udružuje sa kamerom koja ne daje dobar osećaj dubine i dovodi do pogibije, nerviranja i ponavljanja deonica do besvesti.

PC port je uglavnom funkcionalan. Tačnije, posle prvog patcha otklonjeni su veliki problemi sa nasumičnim pucanjem igre. Vizuelni apgrejd je samo u većoj rezoluciji u odnosu na originalno izdanje koje je radilo u 720p, tako da nema drastičnih razlika u odnosu na engine korišćen za Sonic Generations i optimizacija je vrlo dobra. Problem može da nastane ukoliko vaša mašina ne može da drži framerate na stabilnih 60 sličica u sekundi. Igra je zaključana na ovu brzinu animacije, tako da ćete gledati usporen snimak ako iz nekog razloga opadnu performanse.

Lost World nije loša igra, ali se čini kao pokušaj drumske pljačke vernih ljubitelja Sonic franšize. Na svaku dobru ideju i inovativnu deonicu dolazi i po jedan razlog za frustraciju i razočarenje. Zbog toga je ovo naslov koji će igrati samo najveći fanovi, dok za zaista dobro Sonic iskustvo ne preostaje ništa nego da se vratimo Generationsu.

Bojan JOVANOVIĆ