Većina ljudi spada u mazohiste koji vole osećaj koji pruža ledena kugla u stomaku i nepotrebna briga o stvarima koje su im totalno van domašaja. Pročitao sam mnogo tekstova na temu propasti PC-ja, mnogo tirada o propasti Srbije, nezdravu količinu eseja o neumitnom kraju sveta i bankarima koji su nas upropastili. Ne znam kolika je preporučena doza takvih sadržaja za jedan život normalne dužine, ali rekao bih da sam taj marker odavno prošišao. Mislim da sam pročitao i previše analiza o kobnom uticaju tekstova koji šire paniku. Vreme je da se okrene drugi list, osim ako ne verujete Facebook alarmistima koji kažu da lizanje prsta radi okretanja lista izaziva rak pankreasa.

Potencijalne rasprave o bankarima i Srbiji imaju previše varijabli i komplikovane su, ali mali svet sivkastog PC-ja nešto je što mi je blisko poput rođenih gaća. Svaki put kad mu neko prorekne smrt, random mače se raznese bombom u Siriji, a ja se setim svojih kolumni u kojima sam širio paniku na istu temu. Teze o propasti PC-ja i zatiranju njegovog semena i plemena stare su koliko i sam PC, ali su posebno aktuelne u poslednjih deset godina kad su se neškolovani kriptofuturisti poput mene i miliona drugih bukača dokopali neograničenih mogućnosti za samostalno publikovanje. Pre deset godina smrt PC-ja donosio je Apple i njegovi „Think different” Mekintoši s jednim dugmetom miša, pre sedam godina to su bile konzole prethodne generacije, sada su to tablet računari, a za deset godina kosač će leteti u klaudu superinteligentnih cipela i frižidera koji razgovara s gladnim gazdom: „E, šefe, koji će ti moj PC – uzmi još jedan voćni jogurt.” Hell, pa PC je pod napadom otkad se rodio. Setite se samo podrugljivih analitičara s velikim podvaljcima koji su zagovarali mainframe sisteme i govorili kako to malo govance na stolu nije i ne može biti kompjuter, a čak i ako može, ono nikome nije potrebno. Te glavonje odavno mirišu ljubičice od korena, ali njihov duh paničarskog proricanja propasti veoma je živ, to jest neživo animiran, kao undead.

Može li PC da propadne? Naravno da može i naravno da će se to jednog dana i desiti, ali tada će umesto njega na scenu doći nešto bolje. U prošlom mesecu slavili smo trideset godina Amige, računara koji su mnogi, uključujući i mene, voleli kao člana porodice. Najveći procenat „amigista” sasvim je fino preživeo tranziciju na PC, a bol je standardno ublažavao klinički analgetik u vidu neke killer aplikacije. U mom slučaju to je bio X-Wing. Kad sam nakon vojske seo za (tuđ) PC i video kako izgleda i kako radi to čudo modernog gejminga, više bukvalno nisam hteo da se vratim kući i Amigi. U vojsci sam sanjao dve stvari – ženske i Warhead, svemirsku borbenu simulaciju po kojoj ću doživotno pamtiti Amigu, ali sam to drugo preko noći zamenio za bolje. Svemir s više poligona je bolji svemir, žao mi je... Sličnu fleš tranziciju imao sam 2009. kad mi je Ikabod Čabrilo pokazao HTC Dream i Sky Map, aplikaciju koja pokazuje nazive nebeskih tela u koja ste uperili telefon na noćnom nebu. Moja Nokia 6680 iznenada je izgubila veći deo svog seksepila, ali niko, uključujući i mene, nije umro zbog toga kad je i Symbian nekoliko godina kasnije skiknuo kao gušter pregažen šleperom.

Enivejz, minimalni procenat neizlečivih „amigista” nije mogao da preboli evolutivni skok i tvrdoglavo je ostao uz Amigu do kraja devedesetih, insistirajući da je 1200 nabudžena Blizzard kartom i dalje „najbolja stvar za posao X i šta hoćete vi sa pisijem i virusima, ne čujem te šta mi pričaš, LALALALALALA”. U svakoj populaciji i kontrolnoj grupi postoji 5% ludaka i frikova koji žvaću duvan, ali od permanentnog „amigiste” je malo šta gore – možda samo neki novotalasni Norman Bejts koji u dnevnoj sobi drži prepariranu majku.

U međuvremenu, PC jezdi auto-putem i boli ga dupe za hejtere i paničare. Njegova snaga kao poslovne, igračke i svake druge platforme jednostavno je prevelika da bi bilo koja pojedinačna stvar mogla da ga ugrozi. Bar za sada, nisam u stanju da vidim ni da zamislim meteor koji bi ubio našeg omiljenog dinosaurusa u debelom kućištu bež boje. To sada više nije u stanju da izvede ni Microsoft s njegovim nesrećnim Windowsima. Glasovi koji kukaju kako je kraj blizu najčešće su isti oni koji vas nerviraju čestim pominjanjem startapa, pojma koji dokazano izaziva tufnastu koprivnjaču i ciste.

U sledećem broju čitajte kako su se Kole i Qzma proveli na „Gamescomu” u Kelnu, ukoliko pilot WizzAira ne zaključi da je svet bulja i avion zabije u neku živopisnu kosinu u Alpima.

Miodrag KUZMANOVIĆ