Rapidni progres je zastrašujuća stvar koja ubacuje klinove u harmoniju među generacijama, raznoseći u paramparčad skladnost linearnog toka istorije i tradicionalnog generacijskog respekta. Smartphone perspektivu današnje mladeži sablažnjavaju detalji iz istorije njihovih roditelja, naročito oni koji se tiču postojanja svega dva televizijska kanala i funkcije kućnih biblioteka kao primarnog izvora naprednih informacija. Njihova buduća deca, povezana na hyperplanetarni neuralni link, neće lako shvatiti ograničenja koja je nametao ekran mobilnog uređaja, stalnu potrebu za jurenjem Wi-fi signala i punjača za bateriju koja traje jedan dan. A njihovi amorfni praunuci iz 2123. godine sa zaprepašćenjem će gledati na sveopštu upotrebu metala u tehnologiji i mesa u ishrani tog primitivnog i dlaka prepunog XXI veka, bezglasno i moždano se smejati fascinaciji politikom i Zapadnom Evropom koju je odavno prekrio Atlantski okean. Čak i ako sve krene u pravcu nuklearnih kratera i zombi apokalipse, jaz koji donosi brza promena biće nepremostiv i neshvatljiv novim generacijama. „WC papir... Ljudi su se nekada femkali između WC papira od prirodne celuloze i recikliranog papira. E moji preci, kad ima repušine za otrati dupeta i pseće slabine za pojesti, nama radioaktivnima je drugi rođendan!”

Kako da svom detetu na pravi način objasnim šta je za mene značila Amiga 500? Kako da ceni bež plastičnu tastaturu u dubokoj hibernaciji podruma kad je pravi kontekst posedovanja i upotrebe te čarobne sprave nemoguće adekvatno dočarati nekome ko je rođen u novom stoleću? Dabrača i Prijezda, sinovi poštenog Dobrogosta iz Bosne devetog veka, nasledivši dvoručni mač od svog starog oca znali su šta taj mač znači za njih i za klan. Hvatajući se za dršku od čelika, u dubini stomaka osetili su infrazvuk respekta i aklamacije predaka, zakleto rešeni da ga svojim još nerođenim sinovima (Gojniku, Boljeradu i Pribislavu) predaju još oštrijeg i u kićenijoj kaniji. Niko od njih nije zažalio što umesto mača nije dobio automatsku pušku, plazma snajper ili legendarni kompjuter.

Prenos moje Amige s kolena na koleno bio bi nalik na loše režiranu burlesku amaterskog pozorišta iz Kaknja, ne na čin za koji se ogrće plašt od porfira, kolje najdeblja svinja i pozivaju najbolji prijatelji, ali ja ću hrabro rizikovati vetrove blama kad se oblaci budućnosti mrko naroguše. Amiga 500 u 2028. godini biće mnogo više od 40 godina udaljenija od Amige 500 iz 1988. godine. Novo i staro razdvajaće vekovi u više ravni, među kojima će debljina i složenost silicijuma u njenim čipovima u poređenju sa supertankim megametalima modernog hyperkompjutera biti najmanje značajna provalija između drevnog i modernog.

U ovom broju kolektivno slavimo 30 godina Amige 1000, starije sestre svih naših petstotki. Nostalgična redakcija nazdravlja energetskim napicima, ali niko zaista ne želi da spoji našu staru Amigu na katodni televizor iz magacina i da je uključi. Kao da se svi boje „guru meditacije” i susreta sa starom ljubavlju čija je spoljašnjost znatno žuća nego blistavilo koje je ostalo u sećanju. Svi duboko u sebi uplašeno očekujemo da će da nas pita zašto se nismo javili tolike godine? Zašto smo jednog dana otišli po cigarete i nikada se više nismo pojavili u sanjivom predgrađu osamdesetih? Amiga je žensko, a lepši pol nikada ne reaguje lepo na pritisak pogrešnog tastera...

Pre deset godina nismo zazirali od paljenja starih vatri. Mislim, makar ja nisam zazirao... Kad mi je onomad šaka dopao Amiga emulator za modovanu Xbox konzolu, na njen HDD sam iskopirao SVE igre za normalne i AGA Amige koje su mi bukvalno pale s neba putem satelitske warez komune na EON-u. (Da li to još uvek postoji?) Čak i one za koje 1989. nisam imao para, čak i one koje nikada nisu bile dobro krekovane (Pool of Radiance), čak i one koje M&S soft i drugi softovi nikada nisu natočili iz dalekih izvora zapadne Nemačke. Jednog vikenda pre desetak godina prošlost se fuzionisala s budućnošću, a ja sam se osetio kao Den Bilmezijan, blažen među igrama, radostan među sisama. Pisao sam i kolumnu o tome svojevremeno, negde je u arhivi...

U mojim očima Amiga 500 je ostarila graciozno, poput Odri Hepbern, i apsolutno sam siguran da će i u dubokoj starosti izbeći mutaciju u zlokobnu babu nalik na Hilari Klinton. Nadam se da ću i ja da ostanem šlang i da tokom ceremonije primopredaje neću ličiti na Petra Božovića.

U sledećem broju čitajte kako smo neopreznim temporalnim eksperimentima zamalo izazvali biblijski armagedon.

Miodrag KUZMANOVIĆ