Kratak osvrt jednog ljubitelja Amige na istorijat ove platforme i njegove omiljene naslove

Pre tri decenije, na gala prijemu u njujorškom Linkoln centru, predstavljen je novi lični računar. Debitovao je praćen odličnim kritikama i velikim očekivanjima – InfoWorld ga je označio kao „treću prekretnicu” u razvoju personalnih kompjutera, posle računara Apple II i IBM PC.

Bio je to Commodore Amiga 1000, ili kraće samo Amiga. U eri u kojoj se pojam mikroračunara vezivao za IBM PC kompatibilce sa tekstualnim displejom i minijaturnim integrisanim zvučnikom, Amiga je nudila zaslepljujuću kolornu grafiku i stereo zvuk. Njen intuitivni korisnički interfejs nalikovao je Mekintošovom, ali je nudio naprednu mogućnost zvanu „multitasking”. Mašina je bila apsolutni hit, posebno kada se ima u vidu da je došla iz kompanije ranije poznate po „iznošenim” kućnim računarima kao što su VIC-20 i Commodore 64.

Tokom narednih devet godina, Commodore je prodao milione Amiga. Ljudi koji su voleli ovaj sistem, voleli su ga do izbezumljenosti, a njegove grafičke mogućnosti bile su toliko moćne da je postao prvi personalni računar široko korišćen u TV i filmskim studijima. Ništa od toga, međutim, nije bilo dovoljno da spreči krah kompanije Commodore, koja je 1994. godine proglasila bankrot.

Amiga je bila jedan od najznačajnijih računara ikad napravljenih, kultni kompjuter koji je obeležio najvažniju epohu u razvoju ličnih računara (Macintosh, u to vreme obuzet anti-PC propagandom, nije bio ni blizu kultnom statusu kakav uživa danas).

Korisnici Amige bili su praktično nesavladivi. Bili su ogorčeni što očigledno inferiorni IBM PC klonovi dominiraju tržištem i radovali su se kada je njihov ljubimac dostigao impozantne prodajne rezultate. Pisali su peticije softverskim kompanijama da podrže novi sistem i slali ljutita pisma kompjuterskim časopisima koji novom računaru nisu posvetili dovoljno prostora. Na kraju, nastavili su da koriste i poštuju svoje Amige i više godina nakon što je Commodore izbrisan iz registra privrednih subjekata: medijsko tržište posvećeno Amigi zamrlo je tek početkom novog milenijuma. Nijedna hardverska ili softverska platforma (uz puno uvažavanje OS/2 i Linux entuzijasta) u istoriji nije imala vernije navijače. Niti će ih imati.

Kada je Amiga rođena, kućni korisnici i zaposleni u kompanijama su još uvek pokušavali da dokuče šta su računari i zbog čega bi neko uopšte želeo da se s njima bakće. Ali, nije trebalo provesti mnogo vremena uz Amigu da bi se shvatilo zašto je bila tako kul – dovoljno je bilo videti i čuti šta može da uradi.

Zabava je recept za uspeh

Istorija Amige predstavlja jedno od najzanimljivijih poglavlja u razvoju modernog računarstva, pa svakako zaslužuje još koji redak. Priča počinje nekoliko meseci pre partija u Njujorku, kao garažni projekat grupice startap entuzijasta okupljenih pod imenom Amiga Corporation. Jedan od osnivača kompanije, Džej Majner (Jay Miner) bio je zaslužan za moćne grafičke mogućnosti Atarija 800 i 400, i malo je falilo da se čitav projekat preseli pod skute kompanije Atari. Sudbina je htela da septembra 1984. godine Commodore, u zamenu za oko 30 miliona zelenih novčanica, postane vlasnik Amiga Corpa. U isto vreme, Džek Tremiel (Jack Tramiel), jedan od Commodoreovih osnivača, napušta matičnu kompaniju, otkupljuje Atari i razvija AtariST (popularni Jackintosh), čije će rivalstvo sa Amigom u potonjim godinama postati legendarno.

Prva Amiga nosila je oznaku 1000 i Commodore je imao silne probleme da je adekvatno pozicionira (ni Endi Vorhol ni dosetljivi TV spotovi nisu mnogo pomogli). Sa 256 KB RAM i flopi disk jedinicom, prodavala se za 1295 dolara, uz opciju nadogradnje kolor monitorom za 500 dolara, što je u zbiru bilo manje od crno-belog Mekintoša, za koji je trebalo izbrojati čak 2795 dolara. Atari 520ST, s druge strane, nudio je dvostruko više memorije i kolor monitor za samo 999 dolara. Bez Tremiela za kormilom, Commodore nije imao dovoljno volje, snage ni umeća da ponovi uspeh Commodorea 64, najprodavanijeg računara svoga vremena. U julu 1985. napisi u štampi su prognozirali da će Amiga prevazići Macintosh; nekoliko meseci kasnije iste novine pitale su da li Amiga uopšte ima budućnost. Sve u svemu, spinovanje Amige kao poslovnog računara koji treba da potisne IBM PC i Apple Mac nije bio recept za uspeh.

Dve godine kasnije, Amiga 1000 zamenjena je modelima Amiga 500 (koji je bio znatno jeftiniji i predstavlja daleko najpopularniji model u čitavoj porodici) i Amiga 2000. Kasnije su došli modeli 2500, 3000, 4000, 600 i 1200. Commodore je predstavio i CD32, igračku konzolu sa CD-ROM čitačem zasnovanu na Amiga tehnologiji, koja nije poživela dovoljno da se o njoj ozbiljnije priča. Commodore je vremenom potpuno odustao od ideje da Amigu predstavlja kao poslovni računar. Epitet profesionalnog alata ova platforma zadržala je jedino u domenu video obrade – i kontrole toplotnih sistema (v. antrfile).

Prekretnica u igračkoj industriji

Amiga je rođena kao igrački računar, a na scenu je kročila u trenutku kada je industrija elektronske zabave bila čvrsto konsolidovana, ali izuzetno dinamična i podložna brzim promenama. Pojedince i male programerske timove zamenile su velike izdavačke kompanije koje su radile samostalno ili su za svoje potrebe angažovale različite podizvođače. Po prvi put u igračkoj industriji, otvoren je prostor za uže specijalizacije. Amigina napredna grafika i bogata paleta zahtevala je pojedince dovoljno vešte da kreiraju koloritne sprajtove i upečatljive pozadine. Četvorokanalni zvučni čip prosto je vapio za profesionalnim muzičarima koji će ga naučiti da peva punim plućima. Rastuća veličina i kompleksnost igara zahtevala je da neko ko nije izvorni programer testira igru pre objavljivanja. Konačno, nove menadžerske pozicije otvorene su iz potrebe za efikasnim upravljanjem složenijim procesom proizvodnje video igara. Sve to zadržalo se do danas.

Zahvaljujući niskoj ceni, Amiga 500 je brzo našla put do više miliona domova, a proizvođači zabavnog softvera prepoznali su u njoj naslednika Commodorea 64, 16-bitnu platformu koja pruža sve ono što je u 8-bitnoj eri nudio Debeljko. Specifična hardverska struktura, u prvom planu legendarni procesor Motorola 68000 sa 512 KB RAM na raspolaganju i specijalizovani multimedijalni čipovi (Agnus i Denise), kao i integrisana 3,5-inčna disketna jedinica stvorili su preduslove za pravu renesansu video igara. Veliko olakšanje predstavljao je i „Amiga Hardware Reference Manual”, priručnik koji su programeri koristili kao „Bibliju”, bez obzira na platformu koju su koristili. Velike hardverske mogućnosti, kompetitivno tržište i zahvalna publika omogućili su Amiginim programerima da postave nove standarde, izliju temelje i uobliče dalju evoluciju igara svih profila. Pri tome mislimo na sve žanrove, uključujući i one sa 3D prikazom.

Princip igranja bio je sličan onome na kućnim igračkim konzolama koje su koristile memorijske kertridže – bilo je dovoljno ubaciti disk u drajv i sačekati da se igra učita, što najčešće nije trajalo dugo (dok se nisu pojavile igre na većem broju disketa). Osnovni upravljački uređaji bili su tastatura i miš (docnije će se upravo oko ove kombinacije upravljača razvijati kompletna industrija 3D igara), kao i džojstik (Kempston je bio najčešći izbor). Na tržištima u razvoju, kao što je naše, značajan doprinos afirmaciji Amige kao igračke platforme dala je i piraterija. Naime, zaobilaženje zaštite na magnetnim disketama nije bio naročit izazov.

Igre koje se pamte

Posle mnoštva manjih i nekoliko većih naslova pojavio se Defender of the Crown, najveći hit kompanije Cinemaware koja je označila prekretnicu u daljem razvoju Amiginih igara (prema nekim podacima, i tadašnji generalni direktor Nintenda bio je oduševljen kvalitetom grafike u ovoj igri). Audio-vizuelni doživljaj postao je podjednako važan kao i sama ideja, igrivost i upravljački interfejs. Rastući apetiti igrača uslovili su i hardverski razvoj platforme, pa se ubrzo pojavljuje memorijsko proširenje od 512 KB.

Amiga 500 s jednim megabajtom radne memorije otpušila je sve kreativne dizne razvojnih timova koji su radili za velike izdavače (Electronic Arts, Psygnosis, Team 17, Factor 5, Bitmap Brothers...). Svoj raskošan talenat ovi timovi pokazali su na igrama koje danas uživaju status klasika i predstavljaju obaveznu lektiru za sve one koji sebe smatraju ozbiljnim igračima. Izdvojićemo nekoliko najznačajnijih: Gods (Bitmap Brothers, zarazna platforma s genijalnom AI rutinom protivnika), Populous (Electronic Arts, jedna od prvih upravljačkih simulacija koju je potpisao Piter Molinju), The Chaos Engine (Bitmap Brothers, top-down izometrijska pucačina), Moonstone (Mindscape, potezna strategija za do četiri igrača), Frontier: Elite II (Gametek, kultna open space simulacija Davida Brabena), Eye of Beholder II (Strategic Simulations, 3D RPG u najboljem svetlu), Another World (US Gold, akciona platforma s vektorskom grafikom, neverovatno glatkom animacijom i upečatljivom muzikom), Beneath a Steel Sky (Virgin Interactive, point & click avantura koja se i danas rado igra, a u ono vreme isporučivala se na čitavih 15 disketa!), Speedball 2: Brutal Deluxe (Bitmap Brothers, neobično zarazna futuristička sportska simulacija u „Rollerball” stilu), Turrican II (Rainbow Arts, skrolujuća pucačina koja je objedinila sve najbolje elemente sličnih igara sa arkadnih mašina), Cannon Fodder (Virgin Interactive, jer rat nikada nije bio toliko zabavan), Worms (Team 17 – unapređena verzija Tanksa s jakom dozom humora, zarazne igrivosti i odlične grafike), Dune II (Virgin Games, prva moderna strategijska igra u realnom vremenu – RTS), Civilization (MicroProse, jedna od najvažnijih i najuticajnijih strateških igara u istoriji), Lemmings (Psygnosis, legendarna, retko inovativna logička igra), The Secret of Monkey Island (US Gold – zaveštanje ove avanturističke igre traje do današnjih dana), Sensible World of Soccer (Renegade, nezaboravna fudbalska simulacija s pogledom na teren iz ptičje perspektive). Ova lista mogla bi da se nastavi u nedogled: serijal Beast, Project X, TV Sports Basketball, Dragon’s Lair, The Settlers, Pirates!, Lotus Turbo Challenge... I svakoj od njih moglo bi se posvetiti više stranica.

Legenda živi?

Sve do sredine devedesetih, Windows PC i Apple Mac računari nisu mogli da uhvate korak sa Amiginim multimedijalnim kapacitetima. Do tada je Commodore već bio na izdisaju, da bi u maju 1994. godine konačno stavio katanac na fabričku kapiju i prestao da proizvodi Amigu. Nemačka kompanija Escom preuzela je potom brigu o Amigi i imala je za nju grandiozne planove, koji su se brzo izjalovili – i ova kompanija bankrotirala je već 1996. Godinu dana kasnije, posle VISCorpa, slične planove imao je i Gateway, ali i novi pokušaj završio je na sličan način – praznim džepovima. Slična sudbina zadesila je i novu kompaniju Amiga Inc, kojoj ni izvorno ime Amiginog tvorca nije pomoglo da vrati Prijateljicu u život.

Posle svega, ne bi trebalo da čudi ako Amiga projekat zaživi u nekoj novoj ideji, na radost stare i u korist nove generacije igrača.

Gradimir JOKSIMOVIĆ