Povećanje Wi-Fi dometa

Kako da dovedemo Wi-Fi signal do najudaljenijih delova našeg doma

Sa ekspanzijom laptop računara, pametnih mobilnih telefona i jeftinih tableta, došli smo u situaciju da Wi-Fi uđe u mnoštvo domova. Internet danas koriste i oni za koje niko pre nekoliko godina to nije mogao ni da pretpostavi. Vrlo je česta scena da vas gosti pitaju za Wi-Fi šifru, kako bi vam nešto pokazali preko njihovog telefona. Kada je u pitanju manja kuća ili stan, generalno ne postoje veći problemi u prijemu signala na celoj njihovoj površini. Međutim, to često nije slučaj pa u pojedinim delovima stana/kuće/kancelarije imamo znatno oslabljen prijem. Ovaj tekst ima nameru da se pozabavi mogućim načinima kako da dovedemo Wi-Fi signal do najudaljenijih delova vašeg doma.

Varijanta 1. – usmeravanje signala

Prvo rešenje za kojim se poteže je najčešće ono najjednostavnije i najjeftinije. U našem slučaju, prvo što pada na um je promena antene. Kod rutera se koriste najjednostavnije omnidirekcione antene u obliku štapića koje pokrivaju prostor u krugu od 360 stepeni. Nabavkom jače antene dobićemo bolji signal. Cene ovakvih antena nisu preterano velike, pa je za desetak evra moguće pazariti antenu od 10-12 dBi, što je sasvim solidno pojačanje.

Međutim, moguće je pojačati kvalitet signala i praktično besplatno. Već duže vreme na internetu možete pronaći primere uvrnutih rešenja za koje će mnogi pomisliti da su obična zezancija, ali to nije tako. Deflektor funkcioniše na sličnom principu kao tanjir satelitske antene i zadatak mu je da energiju koju omnidirekciona antena rasipa u svih 360 stepeni, koncentriše u nešto uži prostor. Dva najpopularnija (i najjednostavnija) načina za pravljenje deflektora su uz pomoć aluminijumske folije za domaćinstvo i onaj sa sečenjem limenke.

Generalno, ideja je da postavimo bilo kakvu pozadinu prekrivenu aluminijumom, koja će reflektovati radio talase u pravcu koji nam odgovara. Google i Youtube su mesta gde ćete pronaći mnoštvo originalnih realizacija ovih spravica.

Dobra je ideja da pre i posle postavljanja deflektora proverite kvalitet signala uz pomoć nekog od specijalizovanih programa. Takvi su, recimo, Wi-Fi Inspector, Acrylic WiFi, NetSurveyor ili inSSIDer (ovaj poslednji je od nedavno postao komercijalan proizvod, pa je preporučljivo potražiti neku stariju i besplatnu verziju). Uz njihovu pomoć ćete pronaći najbolju poziciju deflektora i što je vrlo važno, odrediti koji Wi-Fi kanali imaju najmanju zauzetost. Obično je ova opcija na ruteru postavljena na „Auto”, što vrlo često i nije najbolje rešenje. Eto, videli smo kako je moguće efikasno pojačati signal na vrlo jednostavan način. Međutim, šta ukoliko ovo nije dovoljno? U tom slučaju, prelazimo na drugu varijantu.

Varijanta 2. – standardni ripiteri

Zadatak ripitera (još ga zovu i ekstender) je da preuzme signal od Wi-Fi rutera, pojača ga, prosledi do odredišnog korisnika i obratno. Dakle, ripiter mora da se nalazi kako u dometu izvorne tako i krajnje destinacije. Dva najčešća tipa ripitera su onaj koji izgledom podseća na ruter i onaj koji na sebi ima utikač za struju. Prva vrsta ima kvalitetniji prijem zahvaljujući antenskoj površini, dok je druga elegantnija pošto se uključuje direktno u strujnu utičnicu i nema kablove (izuzetak je situacija kada na ripiter priključujemo LAN kabl). Postoji i hibridna varijanta gde se kućište uređaja uključuje u utičnicu i pri tome na sebi ima antene. Moguće je napraviti lanac od više ripitera i na taj način dovesti mrežni signal dosta daleko od kuće (pogodno za one koji žele imati signal u garaži ili u bašti). Cena ovih uređaja danas nije preterano velika. Verzija za utičnicu se može pazariti i za manje od 10 evra, dok „ruterska” varijanta košta nekih 10 evra više, ali zato nudi i više opcija za proširenje (obično četiri dodatna LAN porta) i kontrolu pristupa. Naravno, i ovde važi ono staro pravilo o parama i muzici, pa tako skuplji uređaji bolje rade svoj posao od onih najjeftinijih.

Na ovom mestu bi trebalo istaći jednu stvar koja je karakteristična za ripitere. Naime, zbog prirode svog funkcionisanja, količina podataka prenesenih preko ripitera je u najboljem slučaju manja za 50%. Ovo posebno može da bude bolno ukoliko nam neki računar služi kao server kojem pristupa više korisnika istovremeno. Na svu sreću, nove generacije Wi-Fi opreme donose brzine prenosa koje minimiziraju efekte ovog uskog grla.

Varijanta 3. – Powerline Wi-Fi ripiteri

Teško je poverovati da istorijski koreni Powerline tehnologije sežu do početaka XX veka. Još u ta vremena je električna mreža korišćena za prenos telegrafskog signala. Jedna od najočiglednijih praktičnih primena prenosa signala preko strujnih kablova se odnosi na prenos informacija o potrošenoj električnoj energiji od merne kutije do dispečerskog centra. U poslednjih nekoliko godina, Powerline tehnologija je znatno uznapredovala i postala ekonomski prihvatljiva alternativa klasičnim LAN mrežama. Umesto da razapinjete UTP kablove po celoj kancelariji ili stanu, kulturno iskoristite postojeću električnu infrastrukturu i elegantno povežete više računara u mrežu. Jedino tehničko ograničenje se odnosi na činjenicu da svi uvezani uređaji moraju biti unutar kola jednog tarifnog brojila.

Brzine prenosa unutar ovakve mreže zavise prvenstveno od dužine kablova, njihovog kvaliteta i količini interferencije kojem je mreža izložena. Obično je uvek bolje kupiti tzv pass-through modele koji na sebi imaju utičnicu. Očigledno je da to omogućuje priključivanje drugih uređaja i jednu utičnicu više, bez gubitaka u prenosu. Sa druge strane, u slučaju nedostatka utičnica i korišćenja produžnog kabla (poznatog pod interesantnim imenom „lopov”), može doći do drastičnih smanjenja brzina prenosa.

Što se brzina prenosa tiče, trenutno su aktuelna dva glavna standarda HomePlug AV i AV2 (ovo AV predstavlja skraćenicu za Audio/Video). U okviru standarda AV najčešće su podržane brzine od 200, 300, 500, 600 i 650 Mbit/s, dok AV2 donosi brzine od preko 1 Gbit/s. Zvuči previše dobro da bi bilo realno? Tako je! Stvarne brzine prenosa tehnologijom Powerline su znatno manje od onih koje propoveda teorija. U nekim standardnim radnim uslovima, brzina prenosa se kreće u granicama od 1/3 do 1/5 deklarisanih vrednosti. Razlog tome je mnoštvo neupotrebljivih informacija koje sadrži signal. Realna brzina za standard AV200 iznosi oko 72 Mbit/s (9 MB/s), što je za oko četvrtinu manje od onoga što u teoriji nudi 100 Mbit/s Ethernet. Kod standarda AV500, stvarna brzina prenosa je nešto iznad 100 Mbit/s, što iznosi dobrih 12,5 MB/s. Trenutno najbolji uređaji pripadaju klasi AV1000 (200 Mbit/s, 25 MB/s), dok su u najavi uređaji iz klase AV1300.

Sve ono što smo napisali za klasične powerline uređaje odnosi se i na ripitere koji podržavaju bežičnu komunikaciju. Wi-Fi powerline ripiteri su nova generacija uređaja koja objedinjuje dve tehnologije prenosa podataka. Ovo je posebno dobro rešenje za manje kompanije koje mogu organizovati vrlo fleksibilnu radnu mrežu. Isto tako, u pitanju je sjajno rešenje za višespratne domove i objekte sa velikim brojem zidova.

Da bismo interferenciju sveli na najmanju moguću meru, potrebno je da u radijusu mreže ne bude prisutna mikrotalasna peć ili neki drugi izvor jakog zračenja. Manje je poznato da punjači mobilnih telefona mogu da izazovu velike smetnje unutar Powerline mreže. Zbog toga se trudite da ih neposredno nakon punjenja isključite.

Videli smo da je ovo odličan način da rešimo problem rasprostiranja signala po celom objektu, međutim, ne može se reći da je i preterano jeftin. Trenutno se komplet od dva Wi-Fi Powerline uređaja može kupiti za nekih 70-120 evra. Cena dosta zavisi od primenjenih standarda i renomea proizvođača. U slučaju većeg objekta su nam potrebni dodatni adapteri, tako da konačna cena može da bude prilično velika.

Varijanta 4. – DD-WRT firmver

Videli smo da je uz pomoć malo truda ili nešto novca moguće poboljšati prijem Wi-Fi signala na sasvim jednostavan način. Međutim, to nije sve. Do kvalitetnog ripitera možete doći i tako što ćete vašem starom ruteru dodeliti sasvim novu namenu. Ruteri su, u stvari, punokrvni računari namenjeni obradi mrežnog saobraćaja i najčešće su bazirani na Linuxu. Zbog toga je moguće promeniti izvorni fabrički softver, tj. firmver (firmware), i postaviti neki drugi sa podrškom za taj uređaj. Postoji više različitih projekata koji se bave kreiranjem poboljšanog softvera za rutere, a najpoznatiji je svakako DD-WRT. Na adresi goo.gl/394j6A ćete pronaći spisak svih rutera koje podržava ovaj firmver, a njih nije mali broj. Svakako, dešavaće se i situacija da vaš ruter nije podržan (najčešće zbog egzotičnog SoC procesora), pa ćete u tom slučaju morati pogledati da li postoji neki drugi firmver za dati uređaj. Cene polovnih rutera su danas više nego povoljne, tako da nije problem nabaviti neki od onih koji provereno rade.

Prva stvar koju bi trebalo da uradite jeste pronalaženje najnovije verzije firmvera preko baze na adresi goo.gl/pw5Smq. Ukucavanjem prva tri slova iz naziva uređaja u za to predviđeno polje filtriramo uređaje koji se nalaze u bazi. Vrlo je važno da revizija vašeg rutera odgovara ponuđenom firmveru. Klikom na željeni link, dobijamo stranicu sa potrebnim fajlovima.

Sledeći potez je zamena izvornog firmvera za DD-WRT. To se odvija na standardni način preko nekog od pregledača interneta. Nakon nekoliko minuta pred nama se pojavljuje novi interfejs i traži da promenimo ime korisnika i šifru. Niko vam ne brani i da ostavite originalnu varijantu: username: root, password: admin. Naš uređaj podržava dva načina pretvaranja rutera u ripiter. Prvi je Repeater, dok se drugi nalazi pod nazivom Repeater Bridge. Glavna je razlika to što režim Repeater Bridge omogućava spajanje dve mreže u jedan IP segment, tako da uređaji mogu da se vide. Analogno tome, režim Repeater omogućava da dve mreže ostanu nezavisne u odvojenim IP segmentima, ali da mogu deliti internet. Princip podešavanja kod oba režima je vrlo sličan, a mi smo za ovu priliku izabrali podešavanje u režimu Repeater Bridge.

Prvo je preporučljivo uraditi zapuštanje tzv. 30/30/30 reseta. To znači da pritiskamo taster za reset pri uključenom ruteru i držimo ga 30 sekundi. Nakon toga, držeći i dalje pritisnut reset, isključujemo napajanje u roku od 30 sekundi. I na kraju, opet ne otpuštajući reset, priključujemo napajanje i čekamo 30 sekundi. Nakon ovoga je moguće otpustiti taster za reset. Svrha ove vudu magije je da se izbriše sadržaj iz NVRAM memorije koji ostaje sačuvan i nakon hardverskog reseta. Postoji još jedan način da se ovo uradi. Ukoliko na računaru imate instaliran Telnet klijent, priključujemo se na IP adresu rutera. Recimo, telnet 192.168.1.1. Zatim upisujemo korisničko ime i šifru rutera, pa nakon njih komande erase nvram i reboot. Iako ovo neko može smatrati suvišnim korakom, bolje ga je sprovesti preventivno nego kasnije imati glavobolje zbog toga.

Naš primarni ruter ima mrežnu adresu 191.168.0.1, dok onaj sa DD-WRT ima adresu 192.168.1.1. Pošto radimo u Repeater Bridge modusu, potrebno je da oba rutera budu u istom IP segmentu. Ukoliko adresa nije prethodno zauzeta, savetujemo da je postavite odmah iza primarnog rutera, odnosno na 192.168.0.2. Pošto funkcija WAN porta gubi svoju funkciju, možemo je pretvoriti u dodatni LAN port selektujući opciju Assign WAN Port to Switch. Sve nabrojene opcije se nalaze u meniju Setup/Basic Setup. Snimamo izmene.

Prelazimo u meni Wireless/Basic Settings. Wireless Mode postavljamo na Repeater Bridge, Wireless Network Mode mora odgovarati onome sa primarnog rutera i kod nas je Mixed. Wireless Network Name (SSID) postavljamo isto kao i SSID primarnog rutera. Channel Width ostaje na Auto ili (ukoliko ova opcija nije predviđena, onda) na 20 MHz. Wireless SSID Broadcast = Enable i Network Configuration = Bridged. Na ilustraciji smo dugme Add obeležili sa zelenim kvadratom i klikom na njega kreiramo tzv. virtuelni mrežni interfejs. Ovde po želji možemo dodeliti novi SSID za sekundarni ruter (sada već u ulozi ripitera). Ostale opcije ostavljamo nepromenjene. Snimamo izmene.

Prelazimo u meni Wireless/Wireless Security. U opcijama za podešavanje fizičkog interfejsa upisujemo iste vrednosti parametara zaštite mreže kao i na primarnom ruteru. U polja za podešavanje virtuelnog Wi-Fi interfejsa unosimo parametre zaštite po želji, ali se preporučuje da oni budu jednaki kao i kod primarnog rutera.

Na nekim ruterima je potrebno isključiti sve opcije iz menija Security/Firewall a zatim postaviti opciju SPI Firewall na Disable. Ukoliko ripiter nije proradio „iz prve”, pokušajte i sa postavljanjem opcije DNSMasq na Disabled preko menija Services/Services. Isto tako, u nekim slučajevima je potrebno u meniju Setup/Advanced Routing opciju Operating Mode postaviti na Router.

Opisali smo jedan tipični slučaj postavljanja rutera sa DD-WRT firmverom u režim ripitera. Hardver na kojem DD-WRT funkcioniše je vrlo šarolik, pa su uvek moguća odstupanja od opisanog slučaja. Mi smo za potrebe ovog teksta koristili prilično poznati ruter D-Link DIR600 rev. B2. Kao u inat, ništa od opisanih instrukcija koje su uspešno isprobane na drugim modelima nije htelo da radi sa ovim uređajem. Bilo je potrebno zauzeti sasvim drugu strategiju. Naime, D-Link ruteri iz klase DIR600 mogu da funkcionišu kao ripiteri, samo što pri tome ne mogu da imaju dva različita SSID-a. U slučaju korišćenja programa za analizu Wi-Fi spektra, videćete da imamo dve mreže pod istim imenom. Ovo se postiže dodeljivanjem istog imena primarnog i sekundarnog rutera u meniju Setup/Basic Setup i preskakanjem koraka za dodavanje virtuelnog interfejsa iz prethodnog primera. Iako je na kraju ovo rešenje ispalo još jednostavnije od prethodnog, bilo je potrebno isprobati mnoštvo različitih opcija i potrošiti dosta nerava. Uostalom, opisana procedura je više namenjena onima sa hakerskom žicom, dok će oni koji imaju manjak volje i višak novca verovatno radije potegnuti za gotovim rešenjima.

Igor S. RUŽIĆ