Često za mene kažu da ne znam za sredinu već samo za ekstreme i da sam istinski lud. Potpuno se slažem sa tom konstatacijom. Šta više, verujem da u skladu sa Darvinovom teorijom evolucije, moramo da se adaptiramo vremenu i okruženju u kome živimo, a danas je vreme luđe nego ikad. Pokušaću ukratko da vam oslikam napore da u ovom ludom vremenu u ludoj zemlji napravim uspešnu kompaniju za razvoj igara.

Začetak moje ljubavi prema igrama svakako počinje sa Komodorom 64. Moj prvi računar pojavio se u prodaji 1982. godine, a to je slučajno i godina mog rođenja. Imao sam pet godina kada su ga roditelji doneli i pobedonosno uključili. Izgledao je beživotno i neupotrebljivo, trepereći plavičastom svetlošću praznog ekrana. Nismo imali pojma šta bi sa njim. Ja sam mu udahnuo život, a on je zauzvrat višestruko obogatio moj. Kasnije, kada sam naučio da čitam, pored računara, odnosno igara, deo mojih interesovanja bio je usmeren i na dela iz oblasti naučne fantastike. Posebno sam voleo Filipa K. Dika, sumanutog pisca koji je preminuo u godini mog rođenja. Malo kasnije, počeo sam da se bavim i muzikom, odnosno počeo sam da sviram bubnjeve, a kasnije i druge instrumente. Verujem da godina rođenja ima jak uticaj na svačiji život, a 1982. je donela muzički hit Eye of The Tiger, naslovnu pesmu filma „Rocky III”, sa inspirativnim tekstom o surovoj borbi koja nas u životu očekuje. Iz mog iskustva, svaka reč je tačna. Moderni evangelisti preduzetništva kažu: „jedini neuspeh jeste kada odustanete”. Prepreke na putu do ostvarenja sna nisu trnje zbog kojeg treba da sažaljevate sebe, te prepreke su jednostavno sam život. Ne bi bilo zanimljivo da je drugačije.

Pre izlaska naše prve uspešne igre u 2012.godini, u Eipixu smo radili stvari koje nismo želeli da radimo. Ideja o pravljenju igara se začela zahvaljujući Komodoru: hteo sam da pravim igre u kojima sam uživao, ali nisam imao pojma kako. Šansa da kao mladi samoproklamovani umetnik napravim igru bila je jednaka šansi da pronađem zakopan Star Gate u dvorištu, ili da mi ručak jednog dana spremi C-3PO. Posle izuzetno dugog perioda traganja, moljenja, obećavanja i ubeđivanja, 2005. godine sam uspeo da kidnap... mislim, pronađem jednog programera. Na svu sreću, rano smo prepoznali vrednost marketinga i odmah napravili sajt, preko koga su nam se samoinicijativno pridruživali drugi entuzijasti. Time smo dobili kvalitetne ljude, a to je najveća vrednost bilo koje kreativne kompanije, mada smo mi tada bili sve samo ne kompanija.

Naredne tri godine smo bez ikakvih sredstava radili od 8 do 20 sati na dan, često i tokom neradnih dana i vikenda, sve u cilju ostvarivanja dalekog sna. 2008. uspeli smo da izbacimo igru Pyroblazer na globalno retail i tek začeto online tržište, bez obzira što je firmu u međuvremenu napustio pomenuti prvi programer i suosnivač. Prodaja igre je, na naše veliko razočarenje, bila potpuni fijasko. Tokom te tri godine rada na Pyroblazeru pitanja koja sam dobijao bila su isključivo „Hoćete li vi to ikad završiti?” i „Ima li tu para?”. Na momente sam i sam mislio da nikad nećemo završiti... Odgovor na drugo pitanje će stići mnogo godina kasnije. Poučeni iskustvom, odlučili smo da ne ulećemo u sličan trogodišnji projekat, već smo počeli da se bavimo outsourcingom, odnosno da radimo ono što najveći deo Srbije radi, a to je da budemo jeftina radna snaga, da se takmičimo sa Indijom i Kinom.

Bili smo prepuni ideja, koje nismo mogli da realizujemo, i zbog toga, na ivici da odustanemo. U stilu psihodeličnih romana Filipa Dika, noću sam sanjao, a danju živo javu drugačiju od sna. Negde sam čuo da poslovi iz snova ne postoje, njih morate stvoriti. U mom slučaju, znao sam da moram da se prilagodim situaciji, da moram biti fleksibilniji i da moram naći drugačiji put, jer ovaj, očigledno, nije donosio rezultate. Iako je outsourcing posao tekao relativno OK, došlo je do globalne ekonomske krize i studiji za koje smo radili, počeli su ili da se zatvaraju ili da prekidaju saradnju sa nama. Bili smo umorni od pokušavanja i neuspeha, i počeli smo da gubimo nadu...

A onda smo, kao već iskusan tim, zakoračili na HOPA tržište (hidden object puzzle adventure) i sve je krenulo u drugom, daleko uspešnijem pravcu. Ali ni tu nije išlo sve glatko, jer život nije, i nikada neće biti mirno more. Igrom slučaja došlo je do razlaza sa meni veoma dragim ljudima iz naše kompanije. Ponovo sam bio na ivici odustajanja, ali uz pomoć porodice i želje za ostvarenjem snova nastavio sam, znajući da su moji, do juče najbolji prijatelji, sada konkurencija. Kompletnu usteđevinu sam plasirao na prvi HOPA projekat: da on nije uspeo verovatno bih i danas otplaćivao dugove... Ono malo para što smo zaradili na blef sam plasirao na izradu većeg broja igara, i time zaigrao rulet sa sudbinom. Sva sreća pa sam odabrao dobra polja, vođen isključivo intuicijom.

Ciklus padova i uzdizanja se i danas dešava, ali bitno je da ga više ne posmatram kao lošu stvar. Dan kada počnete da posmatrate svaki pad kao priliku za novi uspon je dan kada ćete krenuti da realizujete svoj san. Mnoge snove sam ostvario kada smo postali velika i uspešna kompanija koja danas ima kancelarije u 4 grada i zapošljava gotovo 200 ljudi, ali istina je da smo zapravo tek na početku. Kvantitativno i kvalitativno smo na vrhu globalne HOPA industrije, a krećemo u novo i izazovnije tržište free to play igara. Istovremeno pravim bezbroj planova za budućnost koja će biti luđa nego što je bilo koji naučno-fantastični pisac mogao da predvidi.

Mirko TOPALSKI