Minut do 12  Najbolji domaći reper, koga verovatno ne volite, u jednoj svojoj pesmi kaže: „Ako je rokenrol mrtav – pričamo o samoubistvu”. Društveno-kulturni harikiri o kome govorim mnogo je šireg opsega od upokojene rok scene. Ako ste aktivni na webu, dovoljno je da kažem: „Oro” i da razumete na šta mislim.
Dotakoh se tematike koju obilazim i nikako da joj pristupim. Možda radim to sada jer sam pronašao pravi ugao, a možda jer stvarno svakog meseca mislim da stvari ne mogu da potonu više od trenutnog nivoa. I da budem jasan, ne radi se ovde o wannabe sponzoruši i njenom lapsusu – nego svima onima kojima je ovaj sadržaj dovoljno zanimljiv da mu daju legitimitet deleći ga na webu, čineći apsolutno nebitno bitnim – makar i iz ugla dežurnog i zabrinutog online društvenog kritičara. Ono što je ljudima danas zanimljivo na webu jeste siguran znak da je minut do 12. Ili to svi rade da bi uhvatili viralni voz i prikupili zicer-lajkove? Kako god, princip hleba i igara se u istoriji ponavlja i seli se na web. Mislio sam da razumem viralne trendove, ali za „Oro”, WhatsApp mitove, preistorijsko poreklo srpskog naroda, otrovne aerosoli i HAARP i konzorcijum internet stručnjaka nije dovoljan. Bez društvenih psihologa, sociologa i istoričara nema razumevanja. Ono što je zanimljivo nekim marginalnim podgrupama u svetu, poput svakojakih teorija zavere, kod nas postaje opšte prihvaćena stvar. Neprijatelj je svud – oko nas i među nama, želi da nam bude loše. Jeste da još uvek niko nije rekao zbog čega, ali sigurno je da nas mrze kad nas truju iz vazduha. Pitanje zašto se ljudi bave nekim „levim” apsurdima kada postoje apsurdi koji ih se direktno tiču ostaje neodgovoreno, ali svakako da osećaj besmisla i bespomoćnosti vodi do filozfije: ako ne možeš da ih pobediš pridruži im se, ali ono, kao, ostani pametan. Klinička slika interneta u nas je veoma loša. Izveštaji sa sahrana uz citiranje jaukanja, reportaže iz đakuzija reality zvezdica i sve ostale gluposti zasenjuje jedna koja je upravo vesnik da kod nas neki ljudi misle da sve prolazi. I u pravu su – jer prolazi. Naručenih tekstova je uvek bilo i biće ih. Ali, jedan nedavno objavljeni, naizgled ničim izazvan hvalospev online redakcije jednog uspešnog domaćeg tabloida, zamaskiran u istraživačko novinarstvo, bez ikakve sofistifikacije i mrvice pokušaja da se prikrije prava namera, sa sve naručenim komentarima, predstavlja novi down za novinarstvo, one koji pošteno uče, rade i odbijaju da napreduju stranački, kao i za naše društvo u celosti. Minut je do 12 i kad sat napokon otkuca, ne znam kuda će to odvesti – ali neće biti dobro. U Srbiji, inteligencija kapitulira pred svakodnevnicom, trudi se da očuva integritet pristupanjem iz pametnijeg ugla – ali kapitulacija je kapitulacija, i to ne može da ispegla ni impresivni PR tim od 70 ljudi oko EPS-a, kako saznadosmo, takođe, na internetu. Ljudi misle da nije sve tako crno: „ali pogledaj trendove na webu, ni u svetu nije bolje”. Manite svet, svet ima kredit. I jeste bolje. I Majli Sajrus je bolja. Eto, rekao sam. Zapravo nije ni bitno, jer ima puno da se čisti (kulturno) i u našem dvorištu, ali malo je onih koji to rade. Ivan VESIĆ | | 
|
