Rat u 140 karaktera

Kada se tvitom objavi rat

Rat se ne vodi samo vojnicima, oružjem i bombama. Vodi se i rečima. To drevno pravilo političari i vojni komandanti znali su oduvek – od motivacionog govora za jurišnike na prvim linijama fronta, preko propagande za narod, do pažljivo odabrane retorike za spoljnu politiku, reči su tokom istorije često bile efektivnije od metaka.

Aktuelni konflikt Izraela i Hamasa, Jevreja i Palestinaca, traje odavno. Međutim, po jednoj bitnoj stvari razlikuje se od svih do sada, te se u tom kontekstu može smatrati istorijskim, jer je počela era „društvenog” rata, gde zaraćene strane koriste Twitter kao obični korisnici, sa infograficima, dnevnim video i foto-izveštajima i slično.

Naime, sukob Izraela i Hamasa je za stanovnike tog parčeta problematične zemlje počeo eksplozijom, tj. ubistvom lidera ove palestinske organizacije. Međutim, za svet je ovaj rat počeo na Twitteru koju sekundu kasnije. Izraelska vojska je na svom nalogu (@IDFSpokeperson) praktično objavila rat i početak operacije „Stub odbrane”. Od tog trenutka svet prati ovaj konflikt na Twitteru gotovo u realnom vremenu, dobijajući informacije direktno od učesnika rata, i to na način koji čuveni prenos „Pustinjske oluje” mreže CNN čini drevnom istorijom.

Prvi put u modernoj „medijskoj” istoriji ratovanja učesnici više ne moraju da se oslanjaju na posrednike (novinare) da bi preneli informaciju. Sada oni sami koriste Twitter i njegov izuzetni viralni potencijal, a pritom su primorani na to da se povinuju strogim pravilima ovog mikro-bloging servisa. Umesto dugih saopštenja ili konferencija za medije, sve mora da stane u 140 karaktera.

Tako su i Izraelci i Palestinci zvanično počeli da koriste Twitter, hashtagove, mentione i jezik koji je primereniji korisnicima interneta. Da konzumerizacija (trend koji nalaže da neko tehnologiju koristi zvanično onako kako bi je koristio privatno kao potrošač) drma enterprise, to je sve više vidljivo i poznato, da pogađa političare, to nije čudno, pogotovo tokom kampanje (koja na Twitteru još traje), ali ovakva praksa tokom ratnog konflikta, to je novina.

Za svet je, dakle, sve ovo počelo jednim tvitom. IDF je objavio, uz obavezni #Hamas, da je lider njihovog vojnog krila ubijen. Ubrzo je usledilo ratni meme, slika ubijenog Ahmeda Al-Džabarija sa pečatom „Eliminated”, koja izgleda kao nešto što viđamo u pucačinama poput Call of Dutyja. Kada smo već kod najpoznatije ratne gejmerske franšize na svetu, IDF je stigao da na Twitteru pomene i najnoviji nastavak ove serije Black Ops 2: „Igrali ste sinoć ratne igre u Call of Dutyju? Više od milion Izraelaca i dalje je pod stvarnom paljbom #BlackOps2”. Takođe, „za sve koji su propustili”, IDF je, za svaki slučaj, dva puta tvitovao snimak atentata.

Skrštenih ruku ne sedi ni druga strana – čuvena objava da je Izrael „otvorio vrata pakla”, desila se upravo na Twitteru (@AlqassamBrigade). I jedna i druga strana svoj verbalni rat vode intenzivno, a ovo je za posmatrače najbolji načina da prate konflikt, slušajući direktno obe strane. Rat se nastavio i infograficima sa porukama korisnicima da ih podele na društvenim mrežama – „odmah”. Najupečatljiviji izraelski pokazuje svetske metropole na jednom mestu, pod bombama, sa sugestivnom porukom: „Delite ako se slažete da Izrael ima pravo da se brani”, dok Brigade Alkasama na svojoj infografici poručuju da Izraelci ubijaju „teroriste” u Gazi, uz objašnjenje ko su oni: deset civila, petoro dece, dve žene...

Zanimljivo je to što je brzina komunikacije koju nameće Twitter ujedno i problem za Izrael, koji se trudi da u svojim tvitovima bude proračunat, ali opet i dovoljno brz. Primer proračunatosti najbolje se vidi iz samog opisa IDF profila, gde se kaže da retvitovanje i praćenje @IDFSpokeperson ne znači i podršku Izraelu. Međutim, kada je komunikacija sa svetom u pitanju, brzina Twittera čini adekvatnom modifikovanu poslovicu „ispeci pa tvituj”.

Naime, ambasador Izraela u Americi napisao je u jednom trenutku da je Izrael spreman na mirovne pregovore ako prestane raketiranje iz Gaze. Tvit je ubrzo obrisan, pokazujući nekoordiniranost različitih elemenata izraelske PR mašinerije, uz objašnjenje da ga nije napisao ambasador, već neko od zaposlenih, u damage control pokušaju.

Međutim, koliko god jedni ili drugi pokušali da spinuju ovu priču, Twitter je, u kombinaciji sa YouTubeom i slikama sa terena civila pogođenih konfliktom, uspeo da učini da realno stanje ispliva na videlo. Pokazalo se da ovo nije samo rat reči, već pravi rat koji korisnici interneta mogu da prate kao nikada ranije. Dodatno, kritički duh tviteraša i mogućnost iznošenja sopstvenog mišljenja doveli su do velike globalne rasprave. Mogućnost ljudi da iznesu svoje mišljenje, čak i da odgovore jednoj ili drugoj strani, dovodi do stvaranja potpuno novog sloja interakcije, kakav do sada nije postojao tokom rata.

Dok su neki kritikovali neprikladan način na koji IDF koristi Twitter, neformalan, a istovremeno ozbiljan, drugi su odlučili i da se šale sa praksom Izrealaca i Palestinaca da tvituju o ratu, što je stvorilo diskusiju samu za sebe. Kako to obično biva sa humorom, on je često način razotkrivanja istine, ali uvek postoje i oni koji misle da postoji granica koju ne bi trebalo preći.

Kako god, među popularnijim Twitter šalama bila je i ona da je Izrael postao Kim Kardašijan među državama, te da očekuju da vojnici počnu da koriste Instagram ili Foursquare.

Paralelno sa verbalnim i stvarnim ratom, počeo je da se vodi i onaj sa prefiksom sajber. Hakerska grupa Anonymous sprovela je masovnu operaciju #OpIsrael, i napala skoro 700 izraelskih web sajtova u znak protesta protiv operacije „Pillar of Defense” u Gazi. Hakeri su rušili različite izraelske sajtove, od onih posvećenih lokalnom turizmu do web destinacija ministarstava te države.

Najznačajniji uspeh za Anonimuse bilo je hakovanje baze sajta izraleskog ministarstva inostranih poslova, a bilo je i realnih posledica virtuelnog napada, jer su srušeni sajtovi koji građane Izraela u različitim mestima obaveštavaju o najbližim lokacijama skloništa za slučaj raketiranja iz Gaze.

Takođe, mali broj sajtova bio je hakovan tako da pokazuje propalestinske poruke, dok je većina naprosto bila nedostupna neko vreme usled klasičnih (i ne naročito spektakularnih i sofisticiranih) DDoS napada.

Međutim, gde su u celoj toj priči „nedruštveni” mediji? Takođe – prate Twitter. CNN i RT, vodeći globalni informativni mediji i izvori sa različitim interesima iza sebe (američki i ruski), pretvorili su se u tumače Twitter informacija, a njihovi live blogovi postali su samo hronološki naređani „prošireni Twitteri” za ovu temu, prošarani slikama i prilozima sa televizije.

I u slučaju sporijih medija, opet se isplati praćenje obe strane kako bi se stekla jasnija slika. Način na koji jedni i drugi spinuju ovu priču je jeziv, jer ukazuje na nedostatak objektivnosti i novinarske uzdržanosti na obe strane.

Ivan VESIĆ