Ne biste valjda udarili nekoga ko nosi naočare?

Leto gospodnje 2012. možda će ostati upamćeno kao vreme kada se desio prvi slučaj diskriminacije po kibernetskoj osnovi. Do sada su se mrzeli ljudi drugačije rase, veroispovesti, seksualne orijentacije, zastupnici drugačijih ubeđenja, ali je, koliko znam, prvi put neko pretrpeo fizičko nasilje zato što koristi tehnologiju kao da je deo njega samog.

Umesto da dobije happy meal za svoju porodicu, kanadski profesor i otac „kompjutera koji se nose kao odeća” Stiv Men izbačen je iz Mekdonalsovog restorana u Parizu zato što je nosio svoj izum EyeTap, uređaj koji kao da stiže iz SF filmova.

EyeTap je nešto poput sirove cyberpunk varijante Googleovih naočara, o kojima se u poslednje vreme mnogo priča, tj. uređaj koji se „montira na oko” kako bi onom ko ga nosi pružio dodatne informacije o svetu. Ovaj dodatak za oko istovremeno je i kamera i displej, jer slika koju nosilac vidi najpre prolazi kroz kompjutersku obradu.

Stiv Men je poznat po svom entuzijazmu vezanom za ovakvu primenu tehnologije još od početka osamdesetih godina, kada je veći deo hardvera skromnih mogućnosti morao da nosi u rancu, ali je tek sada doživeo nešto što je verovatno anticipacija mnogo gadnijih stvari.

Iako je, prema Menovom blogu, cyborg wannabe pokušao da trojici zaposlenih objasni da je uređaj koji nosi na takav način povezan sa lobanjom, te da se ne može odstraniti bez specijalnog alata, jedan od njih bukvalno je pokušao da mu ga iščupa rukom. Civilizacijski šok trojice radnika bio je toliki da su pocepali dokumentaciju koju Men, za svaki slučaj, uvek sa sobom nosi kako bi pokazao da je EyeTap bezopasan, da bi ga zatim bukvalno silom izbacili napolje.

Istina je da njegovi napadači nisu neki anti-tech fundamentalisti koji veruju u to da je čovek Božjih ruku delo, stvoren po Njegovom liku, te da ne bi smeo sebe da „nadograđuje” i da se igra Gospoda, već totalno zbunjeni radnici primorani na to da poštuju proceduru koja podrazumeva zabranu snimanja (iako Men zapravo nije snimao restoran). Pošto nisu mogli da skinu EyeTap, oni su pribegli najednostavnijem rešenju... Upravo tu leži ključ problema – neznanje stvara strah, strah dovodi do nervoze i besa i tako se rađa nasilje. Biti drugačiji može biti problem, biti drastično drugačiji može biti veoma opasno, jer ćete po pravilu kršiti nečija važna pravila.

Razvoj tehnologije je na putu direktnog sudara sa postojećim civilizacijskim tekovinama. Sve je „ugroženo” i pred naletom promena – od trivijalnih pravila nekog restorana pa sve do važnih moralnih načela i univerzalnih vrednosti. To viđamo svakog dana. Problem se manifestuje na milion načina i uvek predstavlja sudar novog, nastalog usled tehnologije, i konzervativnog. Rat izdavača, vlasnika copyrighta i tehnološke inovacije odličan je primer za to, ali je sve što se dosad dešavalo, kada se uporedi s onim što možda tek dolazi, benigno.

Zamislite konfuziju kada Google (a, šuška se, i drugi tech giganti, među kojima i Valve i Apple) bude pustio na tržište svoje naočare. Biće to glavobolja za policiju, škole, državne ustanove, mnoge kompanije i njihove zaposlene, a možda i za sagovornike koji će se osećati nelagodno, ne znajući da li ih „jeziva” nova tehnologija snima, fotografiše, skuplja podatke o njima na osnovu prepoznavanja lica...

OK, naviknućemo se i preživećemo Googleove naočare, ubeđen sam u to, ali šta će se tek desiti onda kada budu zaživeli kibernetski implanti, kada nanotehnologija postane komercijalna i kada ljudi dobiju želju da upgradeuju stvari na sebi, čak i kada im ništa ne nedostaje?

Treba pustiti svakoga da radi sa svojim telom i životom šta želi, sve dok ne ugrožava druge. Ipak, kao jing i jang, dan i noć, konzervativni i progresivni elementi civilizacije postoje istovremeno, u stalnom su sukobu i deo su nas samih. Društvene implikacije cele priče izuzetno su velike, a čovek se sve brže približava pragu kontrole sopstvene evolucije i drastične promene kvaliteta života, percepcije sveta i načina na koji funkcioniše.

Jaz između onih koji žele napred i onih koji se plaše tako se može još više produbiti jer ulog postaje veći. Ljudi će se, izgleda, podeliti po novoj osnovi – da li žele da se realizuju kao Čovek 2.0 ili bi da ostanu isti. Odgovor je verovatno negde na sredini, ali su oni na polovima uvek najglasniji.

A sve to dešava se sve brže. Stvari se intenziviraju. Pre jedne decenije nismo znali za Google, pre šest godina za YouTube, a i Facebook je postao deo naše svakodnevice pre samo pet godina. Već sada izgleda kao da je sve ovo, plus tablet računari, iPhone, brži kompjuteri i sve drugo što je moderno i aktuelno, odavno tu. Kao što se neki od nas pitaju kako smo pre deset godina živeli bez svega toga, tako postaje sve teže predvideti gde ćemo biti sledeće decenije, mada se neke stvari već sada polako naslućuju...

Ivan VESIĆ