Sećaćete se simpatičnog, nespretnog Srbina, koji namazan uljem sa sunčanje izgleda kao Diskobolos

We choose to download this movie. We choose to download this movie in this hotel room and do the other things, not because they are easy, but because they are hard!”

Svojoj neprocenjivoj ženi pokušavam da objasnim zašto baš apsolutno svaki put moram da izvodim besne gliste kad odemo na more. Moji argumenti, umočeni u jak argumentacioni rastvor Dž. F. Kenedija, počinju da deluju, mada pobeda ima ukus njenog odmahivanja rukom uz odlazak na sušenje kose na terasi.

Premotajmo nekoliko sati unazad. Treći dan letovanja na živopisnom grčkom ostrvu odlučio sam da začinim jednim izazovom. Zašto ne bih probao da skinem „American Reunion Unrated” preko wirelessa sa jednom crticom, koji tiho, poput vrapčijeg srca, pulsira iz kafića „Atlantis” na plaži, a kojeg je HTC One X uhvatio za gušu kao velosiraptor bezobrazno pastorče izgubljeno u šumi? Otići na more, downloadovati MKV od 5,5 GB preko klijenta za Android, otpakovati ga, skinuti titlove i pogledati ga na telefonu jedan je od retkih download achievementa koji mi nedostaju. Plus, ovaj egzercir predstavlja finu indoor zanimaciju dok mi se spaljena koža regeneriše posle izlaganja zracima zvezde klase D, drugačije i mnogostruko opakije od mog nativnog hladnog i dalekog Tau Cetija. Ah, da, pre nego što neko pita, na more ne nosim laptop jer je suviše star za duga putovanja. Toshiba Satelite sa Pentiumom II/400 MHz, koji čuvam iz Đinđićevog vremena, kada se činilo da ima nade za Srbiju, odapeo bi na putu kao Emon Targarijen kad su ga iscimali da u četvrtoj knjizi otplovi na jug.

Otimam wireless od herojskih Grka, koji su zaustavili persijsku pošast, koji su očevi demokratije i dedovi olimpizma, od junačkih Krićana koji su nemačke padobrance napadali vilama, kamenjem i zakucavali ih ekserima za štalska vrata, golim prsima jurišali na merzere uz glasno „Malaka”... Mogu da uradim ono što hoću jer znam da želim ono što moram, u svesti mi bljeska fragment filozofije iz reklame za pivo, „Beks”, ako se ne varam. Ja sam muškarac u životnom prajmu, meni su potrebni izazovi, mljackajući kažem sebi dok monopolizujem dvomegabitni vajerles na uštrb svih ostalih gostiju malog kompleksa sa bungalovima. I osoblja.

Loša karma se manifestovala već sledećeg dana. Tokom turističke turice, koja je obuhvatala ključne lokacije nemačkog padobranskog desanta na Krit 1941. (operacija Merkur), obilazimo aerodrom u Malemeu, groblje nemačkih falširmjegera i mali muzej sa interesantnim istorijskim hardverom, koji se topi na vrelom julskom suncu. Radoznao poput veverice sa Krait-Vorenovim sindromom, penjem se na polutruli ANZAC Bofors 40 mm, frenetično krećem da motam točak za elevaciju i posle 4,3 sekunde shvatam da mi je ostao u ruci, uz tupo klang koje sam možda čuo, a možda sam se i istripovao. Bravo. Top koji je preživeo strejfing iz „štuke”, granatu ili šest u rov i 60 godina nemilosrdnog mediteranskog sunca čekao je samo mene da ga dokusurim. Kustos muzeja nije bio impresioniran mojom „šit hepens” facom, povisio je glas (razaznajem samo malaka) i tera me pokretima kakvim se tera tvrdoglava koza.

Polomio sam protivavionski top... Bravo, Kuzmanoviću, kao mnogo puta u bogatoj karijeri internacionalnog diplomate, domorocima si se predstavio u najboljem svetlu, slušam tiradu svoje ledi i na moćnim leđima osećam poglede ostalih gostiju. Uživajte u tuđem blamu, psi, ali kada se vratite u svoje Skandinavije na godinu dana ropstva pre sledećeg mora, sećaćete se simpatičnog, nespretnog Srbina, koji namazan uljem sa sunčanje izgleda kao Diskobolos.

Tenziju i hejt si ostavio u Beogradu, stupido! Svađa sa samim sobom ne donosi ništa dobro, kao ni stajanje ispred ogledala i provociranje odraza sa „šta je bilo, ese!” Flugzeugabwehrkanone je slomljen, u vozić-ture više ne idem jer me je blam onog brke što vozi, znači ostaje mi da sedim u hladu i da gledam u progress bar. Ili se, ajdonou, okupaj u moru, možda, ponovo čujem ženski glas koji me kori samo zato što me voli...

Po povratku u Beograd saznajem detalje o planetarnom trijumfu Teodora fon Burga, sa entuzijazmom čitam intervju sa njim i saplićem se na mini neutronsku bombu. Omiljeni hobi, Teodore? Hmz, skidanje filmova sa Interneta! Omajgad, znao sam da i u meni čuči jedan Teodor fon Burg! Judita Kapoč, moja nastavnica matematike u SŠES „Mihajlo Pupin”, koja je 1991. svečano izjavila da nikada nije predavala većem antitalentu za matematiku od mene, tog momenta je negde, u dalekom svetu, sigurno jauknula ili se makar bolno promeškoljila. Relax, Judita, to sam samo ja.

Meni download još stoji na 89 odsto, ali bez grčkog wirelessa američka pita imala bi ukus kartona a ne avanture, te nedovršeni posao šaljem u istoriju.

Miodrag KUZMANOVIĆ