Ne znam još ni kako ni kada, ali bijedni sovjet će pobediti mehanizovanu mašinomenažeriju...

Kleče mršave glave pred likom demona svog, ištu, no tamo samo ćuti isplaženi trol... Metiljavog, osamnaestomajskog popodneva, kvalitetna manjina građana Srbije mnogo više iščekuje narodnu verziju Diabla III nego ishod natezanja dvojice napuderisanih glavonja. Sirotinjska zabava, što igre standardno jesu, somehow više nije sirotinjski dostupna većem delu publike III sveta, posebno ne onoj u Srbiji. Šest soma, nesalomivih šest soma stoji između klinca mog ubogog komšije i oranja drumova u paklu, a nesr... U stvari, lažem kao licemerni ker, živim u kraju gde svi imaju love i u životu sam dovoljno uspeo da ležerno mogu da kupim paklo Diabla, ali zamislite omladinca vulgaris, kojih ima kao zergova na Tarsonisu. Imaju plug, ali nemaju njivu, imaju želju za pekmezom, ali je grad ubio šljivu...

Možda ga znate, možda ste i sami taj neko, što čežnjivo gleda preko, u susjedovu sobu gde monitori sjaje, a Diablo bogatoj deci listom blještave poklone daje... Možda vas nervira ovaj lenji pokušaj empatije sa čitalačkom bazom, možda vas živcira amatersko stihohlepstvo. Možda od ovog penite kao što mene nervira Blizzard Entertainment.

Opštenarodnog Diabla III zasad nema. Ne pomaže to što sebe shvatate kao Ironbornse sa Gvozdenih ostrva koji otimaju ono što nemaju, ovo selo se ne može spaliti, ova riznica se ne može opljačkati, ovu snašu ne možete spopasti kao rimska patrola usamljenu seljančicu u Panoniji. Blizzard je uspešno izmenio pravila igre, na štetu zakona koji čine tkivo Univerzuma. Od kada je sveta, veka, praskozorja i kozjeg mleka, sirotinja softver jede besplatno, a plaća ga onaj ko može da ga plati. Ende. Insistiranjem na always online DRM-u, Blizzard je budućim generacijama uspešno demonstrirao kako se puca u sopstvenu nogu, kako kapitalizam, kada pretera u pohlepi, poseje seme svoje propasti. Ne znam još ni kako ni kada, ali bijedni sovjet će pobediti mehanizovanu mašinomenažeriju, i Blizz će zažaliti zbog ove nesvete, ohole svinjarije. Milioni energijom nabijenih omladinaca nemaju gde da ventiliraju svoje interne reaktore; nemaju ni partnera za seks ni perpera za kafanu, a sad su ostavljeni i suva zweihandera... Subliminalni, koncentrisani, telurički hejt se nekako mora manifestovati, bilo kroz spontano pražnjenje u atmosferi, bilo kroz zlom mišlju narušeno zdravlje Blizzardovog gornjeg menadžmenta. Vlaške kletve, smlaške mletve: supermasovni nerdrage jači je od besa legije ostavljenih žena, i izaziva rak kod onoga koji je njegova meta.

Puh-lease, Qzmo, pa ljudi moraju da zaštite svoju intelektualnu svoj... Da je zaštite od koga? Od onoga ko igru ne bi ni kupio jer ima novca samo za bazični protein i ugljene hidrate u kiflama? Takve kriterijume dismisujem kao što bahati knez odmahivanjem ruke presuđuje u sporu dva sebra. Generalni argument da čovek ne treba da bude spoiled brat i da u životu retko kad dobijemo ono što želimo takođe ne stoji, jer mase ovoga puta ne cvile za boljim životom, pravednijim društvom ili, štajaznam, „tojotom korolom”, već iskaju samo kosku da je glođu i žele da zavijaju od sreće kada dobiju nagradu sastavljenu od piksela. Onaj ko im to uzme treba da se sledi u zamrznutom frejmu i obrne kurs dok još nije kasno.

Ležah na ledžima, andželi me čuvahu, dok me demoni kušahu. Moj prvenstveni problem sa Diablom oduvek je bilo ime, ali ne zbog dijaboličnog konteksta koji bi nervirao Dveri i ostale srBske heroje, već zbog toga što je naprosto retardirano. Diablo mi nekako zvuči kao „YU grupa”, kao ime koje bi nekoliko smorenih likova smislilo samo da završe radni dan, izađu iz kancelarije i odu na vinjak i cigaru u obližnji bife. Aj piž Diablo, nek ide sve dovraga, nemerem sjedit ođe do sutra Gojko, ma da, ma super je „YU grupa”, pa svirate u Jugi, šta me gledaš?

Evo vam pesmica za kraj.

Act I

Dijablo treći, je li je u vreći?

pitao je mali Kosta,

cupkajući ispred majke,

kojoj Koste beše sasvim dosta,

koja Kosti dreknu: „Kreći”.

Act II

Sedeo je Kosta sam u sobi,

Kleo je Srbiju, orahe je mleo,

Bubašvabu gledao je belo,

Osmeh mu je bio sleđen, obraz vreo,

Zamahnu on mlinom, bubašvabu zdrobi.

Act III

Armagedon je došao poput vatrene

čigre

Kosta posta vođa ljudskog otpora,

ali na duši osta skrama opora,

vladavinom topuza svoje ljude mamuza,

na njih troši žuč što osta mu zbog igre.

Miodrag KUZMANOVIĆ