Ne žalim za devojkama koje su izmakle mojoj sondi i servo-manipulatorima, žalim za igrom kojoj nisam dao dušu i srce

Onaj ko živi u Srbiji a ne pravi životne rekapitulacije najmanje jednom nedeljno rizikuje da u slučaju iznenadne tranzicije preko plavog obzorja događanja na pitanja svetog Petra odgovori sleganjem ramena i završi u kazanu kod Belzebuba.

„Za svaki slučaj”, rekoh kumovima onomad, „hajde da napravimo presek poslednjih nekoliko decenija i vidimo da li ima smisla nastaviti proučavanje principa kvantne mehanike i rezati lesonit za osnovu komandne table vremeplova ili možemo da se zavalimo i uz hladnu Sasparilu pređemo Fallout: New Vegas po drugi put u nedelju dana, ovog puta na strani Legionara”.

Ako zanemarim nerealni bol zbog fakta da nikada neću postati deo ekspedicije na Mars, niti ću igrati naslovnu rolu u domaćoj SF seriji, shvatio sam da zaista žalim za možda dve plauzabilne propuštene prilike: neodlaženje u Ameriku 1991, kada se solidan procenat mog društva pacovskim kanalima prebacio van granica nervozne i za pičvajz raspložene Srbije (otišao sam u JNA instead, yay me!) i izborom World of Warcrafta umesto EVE Onlinea kao digitalnog narkotika koji mi je progutao pola decenije. Ova druga stvar me možda najviše svrbi. Kada bih imao ovu pamet i nekako mogao da se teleportujem u 2005. godinu (kada ih kušah obe i mrsih im kose), batalio bih retardirani Molten Core raiding, besposledični PVP i krda tužnih nerdova koji kao telad stoje u vatri ili void zonama. Ne bih deinstalirao prvo realno otelovljenje onoga što je četiri godine staroj blank ljudskoj larvi svojevremeno laserski imprintovalo obrise i ID Miodraga Kuzmanovića. Ne bih ubio Blejka i umesto njegove „Sedmorke” na hardu zadržao „Snežanu i sedam patuljaka”. Putovao bih svemirom, ne bih se valjao u blatu sa svinjama i gnomima.

EVE Online mi se činio kao nešto što zahteva mnogo truda i oduzima previše vremena, što plejboj poput mene, koji ne skida cipelu sa pedale gasa i kome treba brzinometar da meri svoj eXXtremni život, ne može sebi da dozvoli. Tada sam krenuo linijom manjeg otpora izabravši slikovnicu umesto knjige, cikoriju umesto moka kafe... Samo Džej Džej Zmaj bio bi u stanju da poezijom dočara stepen moje boli i intenzitet mojih „Đulića uveoka”: ne žalim za devojkama koje su izmakle mojoj sondi i servo manipulatorima, žalim za igrom kojoj nisam dao dušu i srce. Šta bi jedan normalan psihijatar (ili pak pedijatar) rekao na ovo? Verovatno bi otvorio vitrinu, prosuo vinjak u lavabo i sesije sa mnom sećao se kao posledice pijanog popodneva u kancelariji.

Moving on. U poslednjih mesec dana CNN agresivno forsira vesti o novoj IT subrevoluciji, apsolutnom „šiftu” u navikama globalne urbane populacije, koja za Internet, društvene mreže i multimediju sve više koristi pametne telefone nauštrb laptopova ili, ne daj bože, desktop konfiguracija. To je sasvim u redu, takvu vrstu manije sam osetio i na svojoj koži, ali za razliku od mene, koji sam je otresao poput psa koji vibracijom tela suši dlaku posle kupanja, prost narod nema moju disciplinu i karakter. Šta ima loše u tome što se ljudi javno hvale da su zavisni od Twittera, RSS feedova i čitanja grafita sa Facebook zida u pokretu ili umotani u jorgan? Ništa, sve dok mu u komšiluk ne dođe Turčin, Filipinac ili neki drugi oklopni opnokrilac koji je zavisan samo od hleba, vode i vazduha, i kome bi debeli tehnokonformisti poslužili za jelo u slučaju opšte gladi ili apokalipse.

Žaljenje za Amerikom i vojskom u koju sam otišao umesto nje možda je čisto bacanje emocije, jer sam upravo u JNA prvi put spoznao razliku između urbanih shithead Twitter pekmeza i ruralne rezilijentnosti. U vódu sam, pored dvojice Novosađanina i nekoliko likova iz šire okoline Beograda, imao i par Šiptara i jednog momka sa Zelengore; kompletnu ekipu sam grubo, u glavi, podelio ne po nacionalnoj osnovi već po kriterijumu borbene upotrebljivosti. Urbani meketavci stalno su nešto kukali, jedan je zapévao za svojom Sony mini-linijom (Twitter?), drugi je svako jutro molio poručnika da ga sa RBR lansera prebaci u obične strelce sa AP-om (boli ga vrat), treći je glumio ludilo... Šiptari su ćutali, radili šta im se kaže i vukli bestrzajni top bez roptanja; jedan je posle obuke otišao sa mnom na karaulu, gde sam se lično uverio u legende da su u stanju da jedu lišće i spavaju na goloj zemlji. Tada sam shvatio da bih u slučaju da nas ekscentrični bogataš ubaci u šumu naoružane noževima i slobodu jednog uslovi stealth gladijatorskim ubistvom drugog ja bio onaj čija bi se glava eventualy rascerekala sa koca. Desetak godina kasnije pokazalo se da sam bio u pravu: fajt sa Šiptarima izgubili smo zbog Amera, ali ne zbog bombardera nego zbog Twittera. Zbog jeftine struje, Interneta, komfora i nepodnošljive lakoće navlačenja na udobnost. Svakodnevna linija manjeg otpora omekšala je naše guzice, koje sada čak i odbijaju da Twitter feedove čitaju sa stolice, već zahtevaju krevet ili mekanu travicu piknik lokacije sa vajerlesom.

Ne znam za vas, ali ja odoh da radim sklekove. Godina 2012. samo što nije, a menadžere i bankare iz kruga dvojke moći će radi sporta i hrane da love samo njihove fizički potkovane komšije.

Miodrag „sklek” KUZMANOVIĆ