Čitanje misli

Da li je moguće napraviti uređaj koji će skeniranjem nečijeg mozga otkrivati teroriste, lažove, psihopate ili, recimo, odgovarajuće kupce?

Softver koji se koristi za analizu moždanih šablona

Putnik pristiže na aerodrom. Prolazeći kroz kapiju na ulazu, bez njegovog znanja, skener je detektovao zabrinjavajući obrazac u moždanoj aktivnosti prednje kore velikog mozga. Napredni softver velikom brzinom analizira masivnu količinu podataka i zaključuje: na aerodromu je terorista. Diskretno ga privode. Drugi scenario: paranoični diktator podvrgava skeniranju, tehnologijom kupljenom od kompanije Intel, članove partije. Pronalazi neistomišljenike sa stopostotnom sigurnošću... Deluje kao naučna fantastika. Istina, tako prefinjena i diskretna tehnologija za čitanje naprednih i „nasumičnih” misli ne postoji. Međutim, granica između SF-a i nauke sve je tanja. Ono što je za ovaj umetnički žanr čitanje misli, to je za nauku „identifikacija misli”.

Kašika, viljuška, nož...

Kažu da naša planeta nije dovoljno istražena, a mi se već okrećemo svemiru. Istu važi i za ljudski mozak. Ovaj univerzum impulsa i neurona još je nepoznata teritorija. Međutim, u njenom mapiranju učestvuju mnogi. Najviše se otišlo metodama koje pruža funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI). Reč je o tehnologiji koja omogućava da naučnici „vide” šta se dešava u mozgu koji razmišlja. Na Univerzitetu Karnegi Meloun (Carnegie Mellon), u Picburgu, istraživanje su predvodili doktori Marsel Džast i Tom Mičel. Njihov inicijalni test bio je skeniranje razmišljanja deset studenata. Ovim subjektima su prikazani parovi slika iz dve kategorije. Jedna, u paru, spadala je u kategoriju alata, a druga se svrstavala u boravišna mesta (kuća, zamak, ambar, iglo...). Zatim je svaki student zamoljen da razmišlja o jednom od ova dva pojma, tj. da se odluči za jedan. Rezultati su bili odlični. Softver je, na osnovu šablona u moždanoj aktivnosti, bio u pravu u 78 odsto slučajeva. Kada se oduzme faktor greške subjekta, tj. nezainteresovanosti, nedovoljne koncentrisanosti, lutanja misli i slično, ovaj rezultat delovao je još impresivnije. U pojedinim testovima uspešnost je bila zadivljujućih 94 procenata.

Kako funkcioniše fMRI skener fMRI skener generiše magnetno polje koje stupa u interakciju sa protonima unutar tela subjekta. Molekuli hemoglobina u crvenim krvnim zrncima ispoljavaju različita magnetna svojstva s obzirom na to da li nose kiseonik ili ne. Oni delovi mozga koji su aktivni troše više kiseonika, a fMRI skener to detektuje zahvaljujući pomenutim razlikama u svojstvima. Kada se na te informacije doda postojeće znanje o funkcijama različitih regiona u mozgu, preciznost u identifikaciji misli nije zanemarljiva. Takođe, zahvaljujući ovoj metodi unapređena su i sama saznanja o svrsi pojedinih delova mozga. Jednostavno, napredak na ovom polju, zahvaljujući funkcionalnoj magnetnoj rezonanci, ekvivalentan je otkriću teleskopa u astronomiji.

Tako su Džast i Mičel otkrili kako izgleda mozak kada razmišlja o specifičnom objektu. Ne radi se o aktivnosti u jednom delu mozga, već o milionima neurona koji su se „upalili” na različitim mestima. Naravno, u svemu ovome postoji jaka zakonitost: šablon moždane aktivnosti vezane za razmišljanje o kašici jako je sličan onom koji korespondira sa mislima o viljušci ili nožu. Isto važi i za kategorije alata ili bilo čega drugog. Međutim, ova metoda je prefinjenija od kategorisanja. Softver, i sa njim naučnici, razlikuju specifične objekte u grupi. Na primer, kada čovek razmišlja o šrafcigeru, iz mozga se aktiviraju sećanja i znanja na to kako se drži, kako se vrti, koja je moguća veličina i sva ostala saznanja vezana za to iskustvo.

Kako su šabloni različitih ljudi iznenađujuće slični, postavlja se pitanje postojanja univerzalnog jezika naših mozgova. Iako su zakonitosti u biološkim, hemijskim i fizičkim procesima tokom razmišljanja univerzalne za sve ljude, psihologija je tu da zamrsi konce. Kako je svako individua za sebe, šabloni se razlikuju upravo zbog ličnih iskustava i stavova. Što je tema za razmišljanje kompleksnija, ili bar kontroverznija, fMRI danas nailazi na nepremostivu muku. Međutim, kada je dijapazon vrednosnih stavova maksimalno sužen, rezultati su fantastični. Uprkos razlikama ličnih iskustava sa, na primer, čekićem, šabloni su dovoljno slični da ih je moguće generalizovati za sve ljude. Softver je detektovao i apstraktnije misaone konstrukcije. Šablon ljudi kojima je na pamet padao feudalizam kada su razmišljali o slici zamka imao je određene varijacije, kojih nije bilo kod subjekata koji nisu mislili o ovom društvenom poretku.

Ipak, sa današnjom tehnologijom izgleda da je moguće napraviti indeks šablona moždane aktivnosti vezane za različite pojmove. Potom bi se specifični šablon upoređivao sa bazom podataka. Izgleda kao poprilično nemoguć zadatak. Istina, kada je reč o mislima vezanim za objekte (pogotovo u situacijama binarnog izbora), nauka je daleko otišla, ali je i na pragu velikog napretka kada su kompleksnija sećanja u pitanju.

Znam šta ste radili prošlog leta...

...ili barem gde ste bili. Kolege iz berlinskog Bernstein centra, predvođene dr Džon-Dilan Hajnsom, koriste fMRI skener, i to ne za čitanje jednostavnih misli već namera i sećanja. U prvom testu ovi naučnici zamolili su subjekte da razmisle o tome da li će sabrati ili oduzeti brojeve pre nego što budu bili prikazani. Moždane ćelije koje se „pale” u nekom od ova dva slučaja prezentovale su univerzalan izgled ljudskog mozga kada odluči da sabira ili oduzima brojeve. Još napredniji je sledeći eksperiment: subjekti su se kretali kroz virtuelni prostor iz prvog lica. Pošto bi subjekt završio ovu kompjutersku simulaciju, njemu bi u fMRI skeneru bio prezentovan snimak ili tih poznatih lokacija iz simulacije ili nekih koje nije video. Moždane aktivnosti onih koji gledaju poznate i nepoznate lokacije i okolnosti nisu iste. Hajns je potvrdio medijima da se nemačke vlasti jako interesuju za ovo istraživanje.

U jednom sličnom eksperimentu istraživači sa Univerziteta Temple, u Filadelfiji, tražili su od studenata da pucaju iz pištolja. Zatim su od nekih zatražili da lažu da nisu to uradili, dok je druga grupa govorila istinu. Mozak „lažova” aktivirao je četrnaest zona u mozgu, što je duplo više nego kod subjekata koji su pričali istinu. Eto i potvrde: lakše je govoriti istinu nego lagati.

Kako je mnogo toga od građanskih prava i sloboda odletelo kroz prozor nakon 11. septembra, ne čudi i pojačani interes američkih vlasti za identifikaciju misli ili „neuronsko dekodiranje”. Naime, visokotehnološko odeljenje Pentagona DARPA već duže vreme intezivno radi na razvijanju metoda i tehnologija za utvrđivanje istinitosti iskaza putem funkcionalne magnetne rezonance. Takođe, Pentagon finansira 20 civilnih projekata sa sličnim predmetima istraživanja.

Zato i ne čudi što je razvoj ovakvih tehnologija već predmet diskusija sa etičkog stanovišta. Prema mišljenju mnogih, nema sumnje u to da će se o ovome jednog dana raspravljati i na Vrhovnom sudu. Postoje dva stanovišta: jedno je bazirano na Petom amandmanu (koji štiti građane od zloupotreba vlasti u sudskom procesu), a drugo je na poziciji da nema razlike skeniranja mozga i detektora laži ili, čak, da se uzimanje slike moždane aktivnosti ne razlikuje od uzimanja otisaka prstiju ili uzorka nečije DNK. Jasno je da pravosudni sistem, baš kao i celokupno društvo, nisu spremni za ovakav tehnološki razvoj. Zakoni neće morati da regulišu samo korišćenje ovih tehnologija od strane države. Ima i drugih zainteresovanih strana...

Neuromarketing

Uređaji koje koristi neuromarketing kompanija EmSense

Interes privatnog sektora za čitanje misli nije ništa manji od državnog. Kadrovskim i marketinškim službama bila bi dovoljna samo ta metoda: poslodavci bi tačno znali koga zapošljavaju, prodavci bi tačno znali šta specifični korisnik želi da kupi, filmadžije bi znale šta ljudi žele da vide... Naučna fantastika? Ne baš. Američka kompanija No Lie MRI već neko vreme nudi svoje usluge misaone identifikacije. Oni naplaćuju oko 10.000 dolara podvrgavanje skeniranju mozga u cilju utvrđivanja nevinosti. Njihovi nalazi često se uzimaju u obzir na sudu, a sama firma tvrdi da ima i dosta korporativnih klijenata. U koju svrhu oni koriste usluge kompanije No Lie MRI, može se samo pretpostaviti.

Prvi komercijalni odgovor na napredak u ovom polju javio se u novom ogranku marketinga. Reč je o neuromarketingu, graničnoj disciplini koja proučava kognitivne i afektivne odgovore na marketinške stimulacije. Eksperti u ovom polju tvrde da njihove metode ispravljaju nedostatke tradicionalnog marketinškog istraživanja. Naime, poznato je to da upitnici, ankete, fokus grupe, intervjui i ostale tradicionalne metode imaju svoje nedostatke. Neuromarketinška istraživanja su, na primer, na osnovu moždane aktivnosti utvrdila da postoji veliki broj ljudi kojima se, u fizičkom smislu, Pepsi više sviđa od koka-kole, ali da izbor ipak pada na jači brend. To istraživanje pokazalo je da bi realna podela između dva brenda trebalo da bude oko 50 odsto.

Kompanija Neurosense, koja tvrdi da je radila istraživanja za MTV, Intel i McDonalds, ističe da je pouzdanije koristiti fMRI nego pitati potrošače za mišljenje. Inače, u svetu već sada postoji oko 90 neuromarketing agencija. Jedna od njih je EmSense, koja nudi prozor u um potrošača. Ova kompanija koristi napravu EmBand, za koju tvrdi da je „prvi prenosivi, neinvazivni uređaj za merenje moždanih talasa i psihičke aktivnosti”.

Istina je da subjekti u eksperimentima nisu uvek iskreni ili da jednostavno ne umeju da na najbolji način prenesu šta misle ili osećaju. Međutim, upravo faktori konformizma, stida, nezainteresovanosti, nedostatka koncentracije i slično čine nas ljudima. Ove mane postojećih metoda najbolje pokazuju složenost ljudskog mozga. Kompanija IBM napravila je simulaciju mozga – superkompjuter sa 147.456 procesora i više od 144 TB memorije. Ipak, ovaj veštački mozak može se uporediti samo sa mačjim. Iako je to veliki napredak, takođe je i pokazatelj moći naših mozgova.

• • •

Čitanje misli, koliko god bilo zamaskirano fensi naučnim pojmovima, još se muči sa razlikovanjem pingvina i goluba. Ipak, jednog dana će možda biti moguća naprednija identifikacija. Uprkos očiglednim etičkim i pravnim implikacijama, ova tehnologija bi, na primer, mogla da pomogne ljudima sa hendikepom da stupe u lakšu interakciju sa svetom. Jedno je sigurno, apsolutni dokaz stopostotne tačnosti u proceni je nemoguć. Sumnja će uvek ostati. Čovek je više od hemijskih procesa u mozgu, podsvest je moćni pokretač. Na kraju, kome ćete verovati – sebi ili mašini?

Ivan VESIĆ