Elektronski otpad

Iako je u ovom trenutku čak i kod nas teško naći u prodaji CRT monitore, valja se zapitati šta se dogodilo sa silnim monitorima koje smo zamenili?

Stara priča o tome kako razvijene i bogate zemlje svoju zastarelu i ekološki „nečistu” tehnologiju prebacuju u nerazvijene zemlje može se bez problema preslikati i u domen računarskih tehnologija i potrošačke elektronike uopšte. Pod elektronskim otpadom (engl. electronic waste), kojim ćemo se baviti u ovom tekstu, podrazumevaju se zastareli, pokvareni, odbačeni elektronski i električni uređaji. Iako računari i slični uređaji potrošačke elektronike na prvi pogled ne deluju kao preterano opasan otpad, oni sadrže niz materijala, uključujući tu i teške metale, koji mogu dovesti do ozbiljnih ekoloških i zdravstvenih posledica ukoliko se ne odlažu i ne recikliraju na odgovarajući način.

CRT monitori predstavljaju jedan od primera e-otpada koji je zaista „bogat” raznim otrovnim materijama, vrlo škodljivim za ljude i okolinu ukoliko se ne recikliraju na adekvatan način, te su tako u mnogim državama klasifikovani i kao opasan (engl. hazardous) elektronski otpad. Neki od materijala kojima su CRT monitori bogati jesu olovo, kadmijum, berilijum, živa i zapaljivi bromirani materijali. Poznato je to da olovo, na primer, izaziva bolesti kardiovaskularnog sistema, bubrega i reproduktivnih organa, kao i oštećenje centralnog i perifernog nervnog sistema. Berilijum i kadmijum su klasifikovani kao kancerogeni materijali, a za živu je dobro poznato da izaziva bolesti mnogih organa, uključujući mozak i bubrege. Najčešće se pominje cifra od 38 štetnih supstanci koje se nalaze u elektronskom otpadu, a posebno je interesantna grupa materijala koja generalno služi za sprečavanje vatre (engl. flame retardants) i koja se obično nanosi na plastične delove elektronskih uređaja. Ovi materijali uglavnom se lako rastvaraju u dodiru sa vodom, tako da odlaganje elektronskog otpada na otvorenom prostoru direktno dovodi do kontaminacije tla ovim materijalima.

Iako je u ovom trenutku čak i kod nas CRT monitore teško naći u prodaji, valja se zapitati šta se dogodilo sa silnim monitorima koji su zamenjeni trenutno aktuelnim LCD displejima? Štaviše, treba se setiti masovnog uvoza polovnih CRT monitora pre pet do 10 godina, koji su tada našim ljudima, željnim jeftinih a za naš pojam kvalitetnih monitora, predstavljali pravo otkrovenje. Naravno, ne treba stvarati iluziju oko toga da su LCD monitori ekološki bezopasni i da sa njima neće biti problema u budućnosti – pitanje kojim se ovde bavimo jeste šta se radi sa e-otpadom u Srbiji u trenutku kada svaka ozbiljna zemlja u svetu reciklažu raznih vrsta otpada vidi kao jedan od prioriteta za napredak.

Zelena Pločica Pored odlaganja otpada, potrebno je koristiti obnovljive izvore električne energije. Svetski trend u očuvanju životne sredine stigao je 16. juna i kod nas, i to pravo u selo Pločica, Opština Kovin. Telenor je tamo otvorio prvu baznu stanicu mobilne telefonije koju napaja energija sunca i vetra. Ova ekološka bazna stanica je prvi u nizu zelenih projekata, jer Telenor želi da kroz ovaj pilot projekat pokaže svoju opredeljenost ka očuvanju životne sredine – ovakve Telenorove bazne stanice već postoje u Norveškoj, Crnoj Gori, Mađarskoj, Bangladešu, Pakistanu... Iako skoro za trećinu skuplja, ova bazna stanica trebalo bi na duži vremenski period da prištedi uloženi novac, jer štedi do 50 odsto električne energije. Pored sunca i vetra, za baterije za akumuliranje energije upotrebljen je specijalni sistem za hlađenje, koji smanjuje emisiju ugljen-dioksida i povećava efikasnost – baterije su montirane u kanal na podu bazne stanice. Baznu stanicu otvorio je ministar životne sredine Oliver Dulić, koji se u svom govoru snažno usprotivio nestručnim mišljenjima o štetnosti baznih stanica po život ljudi i naznačio da država kroz Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja misli o građanima i o njihovom zdravlju. Izgradnja ove bazne stanice imala je punu podršku Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje, a osmislili su je i izgradili domaći stručnjaci. Telenoru sve čestitke za uspešan projekat, sa nadom da će i ostali operateri mobilne telefonije, kao i druge firme u Srbiji, pokušati da drže ekološki korak sa norveškim gigantom. Dušan STOJIČEVIĆ

Istraživanje, koje su u saradnji sproveli kineski Nankai i američki Arizona State univerziteti, dalo je pravce razvoja problema e-otpada u narednih dvadesetak godina. Kako istraživači zaključuju, zemlje u razvoju će već u periodu između 2016. i 2018. godine prestići razvijene zemlje u pogledu broja zastarelih PC računara koji postaju e-otpad. Do 2030. godine zemlje u razvoju će „za bacanje” imati od 400 do 700 miliona PC računara, što je više nego duplo od procenjenih 200 do 300 miliona PC „otpadaka” u razvijenim zemljama. Shodno ovim podacima, u razvijenim zemljama se već uveliko radi na rešavanju tih problema.

Kada je naša država u pitanju, ona u stilu Harija Kalahana prvo puca pa onda postavlja pitanja. Pucanj je upućen, gde drugde, nego ka džepu građana, i odnosi se na ekološke takse, koje će se ubuduće plaćati na uvoz raznih vrsta proizvoda, između ostalih i onih kojima se ovde bavimo, dakle elektronike. Jasno je da to znači povećanje cena proizvoda, što su prodavci revnosno ispoštovali još pre nego što je uredba koja propisuje pomenutu taksu i stupila na snagu. Još kada bi naši vrli trgovci bili podjednako odgovorni kada je reč o poštovanju prava potrošača, gde bi nam bio kraj... Naravno, nakon pucnja sledi pitanje – a šta će biti sa parama? Odluka o subvencijama za sakupljače i prerađivače otpada treba da bude donešena tokom juna, a u trenutku pisanja ovog teksta nismo uspeli da uđemo u trag pomenutoj odluci...

Naše malo istraživanje dovelo nas je do svega tri firme koje se bave recikliranjem elektronskog otpada u Srbiji. Eko-Metal (www.ekometal.com) jeste firma locirana u Vrdniku, u blizini Novog Sada. Osnivači ove firme su preduzetnici iz Slovenije, koji imaju veliko iskustvo u recikliranju raznih vrsta otpada, uključujući tu i elektronski. Druga domaća firma za reciklažu je Božić i Sinovi (www.it-recycling.biz), sa pogonima za reciklažu u Omoljici kod Pančeva. Ova firma ima i dva punkta za preuzimanje elektronskog otpada, od kojih je jedan u Beogradu (Mije Kovačevića 10), a jedan u Pančevu (Maksima Gorkog 2), što je svakako za pohvalu. Treća firma je SET (Strategija ekološke trgovine, www.zerowaste.rs) na adresi Slanački put 26, 11060 Beograd.

Nažalost, o postojanju ovakvih firmi u Srbiji malo se zna, kao i o činjenici da je zabranjeno bacati elektronski otpad u obične kontejnere, tako da se građani prema elektronskom otpadu odnose na isti način kao i prema svakom drugom otpadu.

Tematika ekologije i odlaganja otpadnih materijala kod nas je najčešće tema u trenucima kada se uvodi još poneki porez ili taksa navodno vezana za ekologiju. Na svoje kućne adrese ćemo i dalje uredno dobijati „rođendanske čestitke” od lidera raznih stranaka, promotivne materijale pred izbore i tako dalje. Međutim, edukativne materijale o tome kako odlagati otpad i sačuvati svoju zemlju za naredne generacije teško da ćemo videti u našim poštanskim sandučićima. Ostaje nam da se oslonimo sami na sebe i dobro razmislimo o tome šta ćemo sa svojom zastarelom elektronskom opremom, i to u duhu ekološkog patriotizma...

Dejan STEFANOVIĆ