Nekoliko nedelja multiplayer bete StarCrafta II nije terapija koja će se pozitivno odraziti na moral nekoga ko nije potpuni posvećenik ovog frenetičnog sporta, a najmanje na novinara koji svaku partiju prvenstveno gleda kao priliku za grebovanje screenshotova. Kobre koje su se dokopale beta ključa su nemilosrdne i najčešće ne pristaju na molbe tipa „can you please position your cruisers on the left while destroying my base, light is perfect from that ang...”. Uzaludno mašemo press legitimacijom dok oko nas sve gori, a zli uniformisani frikovi dlanom pokrivaju objektiv. Još jedna FFA (free for all) partija završava se sa zastavom „Sveta kompjutera” iseckanom u komade pogodne za brisanje nosa ili čega već. Niko ne misli na decu!

O karakteru multiplayer komponente StarCrafta II nikada nije bilo nekog spora ili sumnje. Hard freaking, nemilosrdni core. Blizzard Entertainment, ever vigilant kada se radi o „kežualizaciji” igračkog iskustva u World of Warcraftu, u razvoju multiplayer segmenta StarCrafta dvojke ni za milimetar nije odstupio od drevnih postulata ispisanih na pergamentu. Igračka mehanika koja nagrađuje brze igrače percepcijom vilinog konjica i voljom prosečnog Talibana, pravila koja će nekog friškog jadnika koji je „došao da proba malo da se opusti online” naterati da iskašlje sopstvenu jetru. Kroz uši. StarCraft je jedan od najozbiljnijih e-sportova današnjice, franšiza čija je hard-core publika toliko brojna da je u stanju da samostalno preokrene trend povlađivanja najmanjem zajedničkom sadržaocu, adolescentu-štreberu koji bačeni frizbi pokušava da uhvati sa dve ruke i fejluje. Takvi likovi su ovde meso, energent koji sagoreva i utopljava egoe mehanopaukova koji drugi dolazak StarCrafta poistovećuju sa silaskom mesije na Zemlju. Nove preobraćenike ove RTS pseudoreligije čekaju meseci mukotrpnog nošenja vode uz betonske stepenice, buđenja usred noći i refleksnog lupanja pesnicom o zid. Iako im ovo nije prvi RTS, likovi jednostavno ne zadovoljavaju kung-fu kriterijume legije Pai Mei fanatika.

Zatvorena beta verzija StarCrafta II ograničena je na multiplayer i skirmish protiv AI-a limitiranog na Very Easy, koji će vam poslužiti isključivo za upoznavanje sa novim jedinicama i memorisanje hotkeyeva za njihove (eventualne) specijalne sposobnosti. Pre upuštanja u rangirane multiplayer mečeve, imate opciju za nekoliko partija u „početničkoj” ligi, nakon koje vam sledi desetak mečeva zarad finalnog „hendšejka” sa redefinisanim Battle.netom, koji će odrediti postavke za budući matchmaking. Tokom poslednjih nekoliko godina Blizzard je Arena sistemom u WoW-u dobrano ispekao zanat „povezivanja u skladu sa rangom”, peglajući algoritme koji u obzir uzimaju više faktora od prostog odnosa broja pobeda i poraza, što će znati da cene igrači koji planiraju da se ozbiljnije posvete multiplayeru. Početnicima i gušterima, međutim, biće potpuno svejedno: biće razbijeni na komade u svakom slučaju, bar što se tiče bete u kojoj učešće uzimaju igrači koji su zapeli / imali sreće ili para da nabave ili kupe key. Neko ko je pljucnuo stotinak evra za kupovinu beta ključa na e-Bay sigurno poseduje veću volju za pobedom od vas.

Volja. Upravo je volja ključ uspeha u StarCraft II multiplayeru. Potpuno identično kao u prvom delu od pre dvanaest godina, StarCraft II je od nule projektovan da vrednuje perzistentnu koncentraciju i rad u toku svake partije. Opuštanja nema, jer slavoluci pobede očekuju onoga koga ne mrzi da od početka do kraja selektuje, klikće, pravi grupe, izviđa, napada, osmatra, njuši šta protivnik gradi i svoj arsenal projektuje u skladu s tim i ishod svake partije analizira sa tušta i tma aspekata. Da li je moj proizvodni queue dovoljno optimizovan? Da li da spamujem radilice u prvom minutu nakon izgradnje druge baze ili da iskoristim priliv kristala u drugom minutu za akciju XYZ? Solidni igrači StarCrafta II u glavi stalno vrte Excell kalkulacije vremena i resursa potrebnih da bi se uradilo nešto. Kao i u šahu, i ovde postoje precizno definisana pravila za otvaranje, a pobedu odnosi onaj ko je u stanju da unapred sagleda situaciju u skladu sa prilivom kristala i vespin gasa, uz intimno znanje sopstvene frakcije i enciklopedijsko poznavanje protivničkih. Za razliku od šaha, ova igra zahteva i konstantni maintenance snagama i resursima, elemenat koji se bez izuzetka svodi na volju za pobedom. Jednostavno, morate uživati u bejbistingu i individualnim selekcijama i kao Konan žarko želeti da slušate plač protivnikovih žena: ako vas ovo iole smara, multiplayer StarCrafta II neće biti vaša šoljica čaja.

Terani, Protosi i Zerg su pre deceniju i kusur redefinisali kriterijume vezane za stratešku asimetričnost i unikatnost strana, i u tome ostaju neprikosnoveni šampioni do današnjeg dana. Duboka klasika kojom odišu sve tri strane u dvojci i gameplay koji je suštinski identičan originalu dopunjeni su na kvantitativan način, uvođenjem novih jedinica i delimičnim redizajnom nekih starih primeraka. U okviru ovog teksta nemamo nameru da licitiramo pojedinačne jedinice i donosimo sudove po pitanju njihove upotrebljivosti iz prostog razloga što je beta-balans svake Blizzardove igre prilično trusno tlo, podložno seriji izmena i dopuna koje će propratiti evoluciju igre do odlaska u prodavnice. Kao i u kecu, i StarCraft II je dominantno mehanički baziran na specijalizaciji jedinica za određen tip napada (vazduh/zemlja), sa manjim procentom univerzalnih, najčešće na drugoj strani prikraćenih snaga. Sveže novosti, kao što su jedinice (npr. Protoss strider) koje su u stanju da „preskaču” nivoe terena i uvođenje koncepta „huge” jedinica (Terranski Thor mech) imunih na neke specijalke inferiornih snaga predstavljaju dodatne činioce koje valja uzeti u obzir tokom igranja, ali ne omogućavaju prostu dominaciju grubom silom jer, kao i sve drugo u igri, imaju svoje „countere”. Ako bismo terali mak na konac, utvrdili bismo da zasad jedino teranski Cruiser deluje pomalo OP i odskače od univerzalnog balansa.

Redizajnirani Battle.net, koji će postati hub za postojeće i buduće Blizzardove naslove, svoju premijeru dobija upravo StarCraftom II. Osim funkcije društvenog čvorišta i multiplayer laddera, Battle.net donosi i crni veo permanetne potrebe da se bude online, bez obzira na to da li igrate single ili multiplayer. Potreba da se suzbije piraterija sigurno nije pravi razlog za implementaciju orvelovskog Oka jer, ruku na srce, Blizzard nikada nije imao taj problem. U pitanju je prosta želja velike korporacije za kontrolom i špijunažom svojih mušterija, na koju će ljudi dobrovoljno pristati jer se, bože moj, radi o Blizzardu, slatkišu kome se sve oprašta. Otud i globalno odsustvo roptanja, zlih komentara i psovanja majke: Ubisoft se najeo šimika u zadnjicu, ali Blizzard superiorno lebdi iznad situacije, visoko iznad srpova i vila koje čerupaju konkurenciju bez istorijskog kredita i garancije kvaliteta.

Miodrag KUZMANOVIĆ