Šta je atest?

Roba koju srećemo u Srbiji po kvalitetu je izuzetno šarolika. Međutim, postoji minimalna granica koja se ne prelazi – bar kada je roba iz radnji u pitanju

Nekada kupite robu na buvljaku koja je boljeg kvaliteta od one u prodavnici. Nekada ne. Kada je „naša” kompjuterska roba u pitanju, većina pazari u prodavnici robu koja je legalno uvezena, sa plaćenom carinom i sa atestom. E, ovo poslednje stvara mnoge nedoumice čak i samim uvoznicima. Često smo od uvoznika kompjuterske robe slušali da kad roba prođe carinu „... šaljemo je za Niš, a oni nam izdaju papire i mi tek tad možemo da je prodajemo”. Šta ima tako zanimljivo u Nišu i kakvi su to papiri?

Atest (ni)je potvrda kvaliteta

Zakon kaže – atest je neophodna potvrda da bi se određeni (električni) uređaj mogao prodavati na našem tržištu. Dakle, naša država je propisala minimum tehničkih uslova za robu da bi ona se uopšte može prodati na našem tržištu, a Akreditaciono telo Srbije (www.ats.org.rs) dalo je firmi Kvalitet AD iz Niša (www.kvalitet.co.rs) pravo da to proverava u ime države. Naglasak je na minimumu, jer to što radi firma Kvalitet nisu „klasična” testiranja kakva možete naći u svakom našem broju. Radi se o zadovoljenju minimuma kvaliteta kako uređaj ne bi (uopšte ili pod određenim uslovima) tokom rada doveo do ugrožavanja bezbednosti korisnika ili štetio okolini. Taj minimum kvaliteta propisan je kroz set srpskih, evropskih i svetskih standarda koji bi trebalo da budu ispoštovani prilikom izrade proizvoda, a koji garantuju da će proizvod bezbedno raditi. Ali, taj set standarda ipak ne poštuju svi proizvođači, pa je tokom 2007. godine AD Kvalitet odbio da izda atest za 118 proizvoda.

Smetnje i bezbednost

Prvo ćemo da definišemo šta se u Nišu atestira od kompjuterske robe. Rekli smo da su uređaji koji imaju svoj strujni kabl ili aktivne komponente, predmet atesta. U našem svetu to bi bili štampači, monitori, skeneri, celokupne konfiguracije (od laptopa, preko desktopa do servera). Pojedinačno, miševi, tastature i uopšte kompjuterske iznutrice nisu predmet atestiranja, osim ako su uključeni u konfiguraciju. I ovde ima dosta nedoumica, jer sve ovo nije na adekvatan način rešeno u domaćem zakonodavstvu – neki zakoni i pravilnici doneti su još u vreme stare Jugoslavije i po njima se i danas radi.

A šta praktično podrazumeva atestiranje? U nekim reklamama domaćih kompjuterskih dilera stidljivo se pojavljuje rečenica da njihov računar ima „RSO” sertifikat. Neki se hvale i „S” sertifikatom. Dosta je nagađanja oko toga šta oni znače, pa su se pojavljivala tumačenja da je obavezni „RSO” sertifikat ustvari potvrda da je uređaj sposoban da radi na našoj mreži. Potpuno netačno, pošto je RSO skraćenica od „Radio smetnje otklonjene”. To podrazumeva da je uređaj sklon da proizvodi radiofrekvencijske smetnje kod drugih aparata, te zbog toga, kako je propisao zakon, mora da prođe ispitivanje i da zadovolji određene kriterijume. Drugi sertifikat, začudo, nije zakonski obavezan, već njega uvoznik sam traži ukoliko želi. Slovo „S” je skraćenica od Security, što znači da je to sertifikat o bezbednosti. Dakle, zakonski, atest je samo „RSO” sertifikat, što se računara tiče.

Niški kavez i razbijanje monitora

Da bi se izmerile radiofrekvencijske smetnje koje može da prouzrokuje neki uređaj koristi se Faradejev kavez. To je metalom obložena soba u koju nijedan radio-signal ne može da prodre spolja. Posmatrani uređaj se stavlja u tu sobu i meri se emisija radio-signala. Ukoliko je zadovoljen srpski standard „SRPS IEC CISPR-22”, takozvani standard za informacionu tehnologiju koji definiše vrednosti koje su dozvoljene za radio-emisiju, izdaje se atest. Dakle, ovim se ne vrši naponska provera napajanja u računaru, niti bilo koja druga osim navedene, i to ustvari predstavlja atest. Potrebno je da se zna da uvoznici plaćaju izdavanje atesta – „RSO” sertifikata.

Kao što rekosmo, drugi sertifikat bavi se bezbednošću uređaja. Cilj je da se, prema važećim standardima za sigurnost, uređaj podvrgne realnom radu i svim uslovima u kojima može da se nađe u radu, a da se pri tom njime ne rukuje samo po uputstvu. Znači, pogrešna upotreba ne sme da dovede do neželjenih posledica, ali ni rad samog uređaja u pojedinim realnim, ali i ekstremnim uslovima. Slikovito ćemo objasniti ovo testiranje na bazi samo jedne provere CRT monitora. Primerak monitora se tačno određenom silom i predmetom razbija u laboratoriji, a potom se meri udaljenost razbijenih delova stakla od monitora. Čak i to „prskanje” ekrana podleže proveri sigurnosti – delići ne smeju da odlete od monitora dalje od određene granice.

Ako uređaji prođu ove provere i dobiju sertifikat, proizvođači/dileri mogu da nalepe na uređaje „markice” kakve se nalaze na slici. Dakle, kada vidite ove nalepnice na uređaju ili ih vidite na pratećim papirima, radi se o atestiranim proizvodima. Sertifikat važi pet godina, ali samo za istu seriju uređaja čiji je primerak „gostovao” u Nišu.

Zakonski jasno i nejasno

Prirodno, „S” sertifikat je teže dobiti, a neki bi rekli da više znači od RSO sertifikata. On uključuje mnogo obimnije testiranje nego što je to kod RSO sertifikata, ali nije zakonski obavezan. Upravo bi zakonsku regulaciju, razna tumačenja, ingerencije i pravilnike oko atestiranja trebalo dobro pretresti i regulisati kako dolikuje – zarad samih korisnika. A još ako želimo da uđemo u EU, tek onda se otvara usaglašavanje sa Evropskim zakonodavstvom, koje je po ovom pitanju izuzetno restriktivno i složeno. Recimo, treba obratiti pažnju na to da štampana slova „CE”, koja se stavljaju na proizvode koji su urađeni po direktivama EU, na nekim proizvodima imaju drugo značenje – Kinezi su ih iskoristili kao skraćenicu od Chinesse Equipment i nemaju nikakvo sigurnosno značenje.

S druge strane, atest kao zaštita sopstvenih proizvođača za državu ima i drugi poseban značaj – zaštitu domaće proizvodnje. Naime, iako je EU manje-više otvoreno tržište, Francuska je za televizore strane proizvodnje svojevremeno odredila samo jedan granični prelaz preko kog se mogu uvoziti, i to sa otvorenom zadnjom stranom zbog šverca oružja, a atest za uvoz je vršio samo jedan institut. Nije zabrana, ali je bilo lakše napraviti TV u Francuskoj, nego ga uvesti iz bilo koje zemlje Evrope. Jednostavnije rečeno, ovo je vitalna sfera koju naša država mora pametno da reši, a time je izgleda počela da se bavi. Privatizacija niške firme Kvalitet stavljena je ad-acta na šest meseci, kako bi se država „presabrala” kako želi da uredi ovu sferu. Dakle, dok država ne reši šta će, mi smo ovim tekstom samo zagrebali po površini cele teme, čisto da razvejemo nedoumice...

Dušan STOJIČEVIĆ