Emuliranje konzole Sega Dreamcast

Kada se 27. novembra 1998. godine na rafovima prodavnica u Japanu pojavila nova konzola kompanije Sega – Dreamcast, ništa nije ukazivalo na lavinu događaja koji će dovesti do tužnog kraja. Iako su severnoamerička i evropska promocija kasnile gotovo godinu dana (u pitanju su bili 9. septembar i 14. oktobar 1999. godine), to uopšte nije uticalo na prodaju. Evropski igrači su za samo jedan dan uspeli da pokupuju 100.000 primeraka Seginog najnovijeg čuda, dok je u Severnoj Americi za 14 dana prodaje planulo neverovatnih pola miliona konzola.

Koji su onda razlozi propasti Dreamcasta? Ima ih nekoliko, a osnovni se mogu potražiti u loše odabranom momentu za izlazak na tržište (PlayStation je tada naprosto harao igračkim krugovima, a na pomolu je bilo i predstavljanje „dvojke” koja je donosila podršku za DVD), ali i u hardverskoj inferiornosti sklopa. Međutim, Dreamcast je sve samo ne slabašna mašina koja u biblioteci ostvarenja (ukupno je izrađeno svega petstotinak naslova) poseduje na desetine kvalitetnih igara koje i te kako imaju šta da pruže zainteresovanima.

Srce konzole čini RISC procesor kompanije Hitachi koji kuca na 200 MHz. Iako je Sega bila u pregovorima sa kompanijom 3dfx, grafički podsistem dolazi iz NEC-ove fabrike (u pitanju je „čuveni” čipset PowerVR 2) opremljen sa 8 MB operativne memorije. Igre pisane za Dreamcast rade u rezoluciji od 640 x 480 piksela (u punom koloru), a zahvaljujući postojanju naročitog kabla (moguće ga je nabaviti i danas – košta petnaestak dolara) konzolu je moguće priključiti na standardan PC monitor (dobija se 480p rezolucija). Najzanimljiviji je, ipak, podatak da konzola poseduje dvanaestobrzinski GD-ROM čitač – specijalnu vrstu CD-ROM uređaja koji „guta” diskove kapaciteta 1,2 GB. Mnogi smatraju da je odluka čelnih ljudi u Segi da umesto DVD uređaja ubace hibrid CD–ROM-a zapečatila sudbinu Dremcasta. Bilo kako bilo, igrači su voleli ovaj sistem zbog niza inovativnih rešenja koje je doneo. Ovo je prva konzola koja je podržavala online igranje – sa zadnje strane nalazi se modem koji se čak može zameniti mrežnom karticom! S druge strane, postojanje četiri fabrička priključka za kontrolere nešto je što naročito vrednuju svi koji u igrama vole da uživaju zajedno sa prijateljima. Sam kontroler je posebna priča jer sadrži dva „ramena” tastera, analognu i digitalnu komandu kao i slotove u koje se ubacuje rumble pack, odnosno memorijska kartica (VMU) koja na sebi ima sićušni monohromatski displej (moguće je igrati i igre). Ne morate imati oštro oko da biste primetili da je Microsoft gotovo do detalja iskopirao oblik i raspored dugmića prilikom dizajniranja upravljača za Xbox. Konačno, vredno je pomena i to da je za zvuk zadužen čip kompanije Yamaha (AICA) sposoban da reprodukuje maksimalno 64 zvučna kanala istovremeno.

Zahvaljujući naporima grupe autora okupljenih oko projekta pod imenom nullDC, vlasnici PC-a dobili su konačno mogućnost da uživaju u Dreamcast naslovima. Iako je ovaj emulator još u beta fazi razvoja, treba istaći da je kvalitet emulacije na zavidnom nivou, te da je većinu igara moguće pokrenuti bez mnogo pametovanja. Kratkotrajna usporenja, sporadično pojavljivanje grafičkih glitcheva na ekranu i isprekidan zvuk najveći su problemi koje možete očekivati tokom procesa emulacije. Bez obzira na to, većina naslova koje smo za vreme testiranja probali (a o tome ćemo detaljnije nešto kasnije) igriva je u punom smislu te reči.

nullDC ne zahteva instalaciju i dolazi sa svitom potrebnih plug-inova (za grafiku, zvuk, kontrolere, optički čitač...). Ukoliko nemate instaliran DirectX 9.0c u verziji za novembar 2007. godine, potreban paket može se naći na Microsoftovom sajtu (datoteka „teži” 64 MB), a isto valja učiniti kada su u pitanju VisualC++ biblioteke (2,5 MB). Pored toga, neophodno je preuzeti i instalirati program WinPcap (www.winpcap.org/install/default.htm, 538 KB) i pribaviti BIOS konzole (smešta se u direktorijum data). Budući da igre za Dreamcast nisu regionalno zaključane, možete iskoristiti bilo PAL bilo NTSC verziju osnovnog sistemskog softvera, mada se tokom perioda testiranja pokazalo da pri ruci valja imati obe (neke igre nisu se pokretale/radile kako je predviđeno sa obe verzije BIOS-a). Nakon ovoga preostaje jedino još da se pozabavite „iskopavanjem” odgovarajućih image fajlova igara, pošto njihovo učitavanje sa optičkih medija nije podržano. Autori su se potrudili da implemetiraju podršku za sve tipove datoteka u kojima se danas nalaze uskladištene igre za Dreamcast – CDI, MDS/MDF, NRG i GDI (nedostaje jedino BIN/CUE).

Kao što smo već rekli, prilično smo zadovoljni kvalitetom emulacije, iako je više nego očigledno da prostora za unapređenje ima na pretek. Neophodno je rešiti problem sa zvukom, implementirati grafičke filtere koji će „peglati” prikaz na ekranu, dodati mrežnu podršku, omogućiti vibraciju, dodatno poraditi na kompatibilnosti... Spisak zadataka nije mali, ali je već sada nullDC uobličen proizvod koji će pružiti šansu da zavirite u škrinju zvanu Sega Dreamcast. Tokom perioda testiranja potrudili smo se da isprobamo što veći broj igara. Emulator naprosto briljira kada su u pitanju Virtua Tennis 1 i 2, Dead or Alive 2, ESPN International Track & Field, Dino Crisis, Daytona USA 2001, Legacy of Kain: Soul Reaver, F355 Challenge (probajte PAL verziju, NTSC komplement pati od nedostatka OSD informacija), The House of the Dead 2, Sonic Adventure 1 i 2, Soul Calibur, Crazy Taxi 1 i 2, Marvel vs. Capcom, Skies of Arcadia, Resident Evil: Code Veronica... Impresivan spisak, zar ne? Nažalost, još uvek ima igara koje se ne mogu pokrenuti ili ne rade kako je to predviđeno – među njima su: Test Drive: Le Mans (šmrc!), Cannon Spike... Obratite pažnju na nullDC – garantujemo da će se nametnuti kao vredan član emulacione scene.

Vladimir PISODOROV