Čovek koji želi da jede, mora i da radi. Ako misli da radi, mora da bude spreman da popusti kad treba

Uvek sam se pitao kako bih doživljavao sebe da radim za veliku kompaniju nalik na Microsoft. U stvari, scrub this, čim sam ovo napisao, odmah mi je kroz glavu prozujao kolaž odsečenih glava, ratišta u plamenu i sekira zabodenih u panjeve. Zašto mi je na pamet pala finalna FMV sekvenca iz Planescape: Tormenta u kojoj Nameless One odlazi da večno pati na never-ending bojištu (zapravo, paklu) između Tanar’ria i Baatezua? Jednostavna vokalna asocijacija, potpomognuta od osobe A koja sedi pored mene, proizvodi sledeći rezultat: korporacija-kastracija. Prva reč koja mi pada na pamet je kastracija. Good Lord. Kome je još potreban psiholog kad sve što vas zanima o sebi možete saznati koristeći kafanske fore. Želeći da zaronim dublje u more self-discoveryja, pokušavam da zamislim tipičan corporate HQ... Kao pervert kod psihijatra, kome random mrlja od mastila na presavijenom papiru liči na golu ženu, sliku koju sam vizuelizovao zamenjuje prizor litice i bosih stopala koje stoje na ivici. To zapravo nema nikakve veze sa samim Microsoftom, već sa gigantskim, organizovanim oblikom udružene ljudske delatnosti. Oj, još jedno otkriće: demonski termini iz marksizma iz I razreda srednje škole još uvek mi mile po svesti.

Onda shvatam da moja odbojnost prema ovome zapravo nije u potpunosti vezana za formu, i nalazim grešku u svojoj ranijoj konstataciji da odbojnost nema veze sa Microsoftom. I te kako ima. Microsoft, najmanji zajednički sadržalac svakog razgovora o krupnom kapitalu i uspešnom biznisu, mene asocira na zlo. I, naravno, ne samo mene, ali se pitam da li deoničari i zaposleni zapravo dozvoljavaju sebi refleksije ovog tipa. Koliko njih je ustalo na desnu nogu i imalo tipični jutarnji revelation: „Do vraga, za koga ja to zapravo radim, gde će mi otići duša posle smrti?” Pre nego što neko pomisli da ovaj tekst ima povod u nečemu što je MS nedavno uradio, odmah ću se ograditi od toga. Nema. Asocijacija MS=Zlo plod je gotovo dvodecenijskog „druženja” sa tom kompanijom, praćenja njihovih delatnosti, korišćenja njihovih proizvoda i rada/zabave u branši po kojoj su poznati. Ukoliko su za dvadeset godina kod mene i svih ljudi koje znam uspeli da, u najmanju ruku, proizvedu efekat nužne potrebe pomešane sa odbojnošću (nalik na klistir kod ljubitelja sexa u „drugoj klasi, najboljoj klasi”, prim. jdn. nvsdsk. drgr.), onda im džaba sve što su uradili ili što planiraju da urade. Seriously. Da imam znanje koje nemam, iskoristio bih za neki freelancing, ne dozvolivši sebi da radim za planetarno metastazirani konstrukt koji nije u rezonanci sa mojom ličnošću.

„Oh, Kuzmanoviću, pa vi ste naivčina. Simpatična naivčina, ali ipak naivčina”, reći će neko ko je van dometa mog desnog dlana. „Svet funkcioniše na drugačiji način i ne obazire se na tlapnje zlovoljnih idealista iz evropskog backwatera”; „Sve kompanije su takve, tj. sve uspešne kompanije”. On and on, the band was playing, što bi rekla Belinda Karlajl. Život je toliko treptavo kratak da mi savršeno puca prsluk za činjenicu da nikada neću imati „jaguar”. Ja sam čovek koji veruje u predrasude i koji doživljaj nečega bazira na mirisu, istovremeno svestan da se neću kajati 800 godina zato što karijeru nisam gradio planski i u okvirima predefinisanih lestvica.

Naravno, nije svako u prilici da odbije da radi za samog princa tame. Najveći broj ljudi ima opciju mnogo manjeg kvaliteta, najčešće definisanu ponudom u neposrednom okruženju. Samim tim, njihove dileme najčešće nemaju megaetički, već najčešće puki logistički prizvuk. Neko ko ima priliku da radi za neki Miškovićev sub-zaibatsu to (najčešće) neće odbiti zato što ga lik asocira na Belzebuba, već iz nekog potpuno desetog razloga. Možda nije spreman na kompromis, čak i tako banalan kao brijanje i nenošenje džinsa.

Čovek koji želi da jede, mora i da radi. Ako misli da radi, mora da bude spreman da popusti kad treba. Verujem da velika većina vas, radeći u malim i velikim firmama, svakodnevno guta svoju porciju ekskrementa vezanog za kompromise koji prevazilaze obim podnošljivog. Evo i ja pravim kompromis, pišući „ekskrement” umesto onoga što stvarno mislim, ne zato što sam nobles, već zato što sam svestan da će urednik, lektor, korektor i bojler to automatski izmeniti ukoliko pojam nije košer. Realno gledajući, ovo je mala i beznačajna gnjavaža (ali je svakako gjavaža, smaranje i hipokrizija, prim. aut.) u poređenju sa užasima koje svakodnevno slušam, o rešavanju šefovih brljotina posle radnog vremena, stajanju u banci zarad plaćanja njegovih računa i sličnom. Moj dobar prijatelj, koji radi kao sistem administrator u jednom od domaćih giganata u vlasništvu regionalnog feudalca, jedne nedelje u mesecu mora da rilja u pogonu i slaže proizvode u kartonske kutije, bez obzira na to što ima obrazovanje koje prevazilazi to radno mesto. Zato što gazda tako kaže. Zato što želi da svakome pokaže gde mu je mesto. Ne znam, ja bih mu spomenuo majku iste sekunde pošto bih čuo taj predlog, regardless of consequences...

Miodrag „Naivčina” KUZMANOVIĆ