Ah, predivni Call of Duty... Dovoljno je samo da pomislim na prva dva nastavka pa da mi se spontano naježe dlake na rukama i ispucale usne razvuku u široki manijakalni kez. Šuter franšiza koja je praktično definisala realni pojam eksplozivno zabavne FPS akcije, čak i ako od sebe ne uradi ništa u bližoj i daljoj budućnosti (što je, naravno, potpuno besmislena bojazan), zauvek će ostati na vrhu mog ličnog igračkog panteona. Da ne bude zabune, kad kažem CoD, pri tome svesno izostavljam Call of Duty 3, konzolni eksperiment koji je otišao k vragu i koga bi valjalo izbrisati iz istorije. Ne znam zašto je neki Šolaja iz Activisiona naprasno odlučio da originalni razvojni studio (Infinity Ward) skine sa projekta i razvoj trojke ponudi nesposobnom Treyarchu, ali verujem da je zaslužno kažnjen zbog te gluposti. Bilo, ne ponovilo se. Razvoj Call of Duty 4 poveren je originalnoj ekipi, i sudeći po rezultatu iz single player demoa, očekuje nas nešto što prevazilazi obim fantastičnog.

Iako imam tendenciju da povremeno preterujem u CoD hvalospevima, verujte da mi je sad teže nego ikad da nađem adekvatan kratki modus u kome bih mogao da sažmem upijeni utisak, a da on ne podseća na neartikulisani drooool. Dvadesetominutna akcija iz demoa toliko je superiorna, toliko nabrijana, eksplozivna, ekstatična, dinamična, masna, debela i slasna da u potpunosti zaslužuje izučavanje na nekom gaming univerzitetu u okviru predmeta „Veština inicijalne prezentacije proizvoda”. Mislilac je odavno utvrdio da je lipteći znoj sa čela u hladnim danima najbolji lakmus-test toga da li se neki proizvod interaktivne zabave primio kod potrošača.

Verovatno vam je već poznato da će novi nastavak postati prva CoD igra koja napušta blato, kišu, sneg i pustinju Drugog svetskog rata i zakoračuje u svet modernog ratovanja. Priča u igri, za koju nam Infinity Ward obećava da će biti daleko razrađenija nego u prethodnim nastavcima, smeštena je u present day hipotetički sukob sa multinacionalnim teroristima ruske ultranacionalističke i islamske fundamentalističke vokacije. Kroz igru ćete pratiti dva paralalelna akciono-narativna toka, jedan iz perspektive SAS komandosa u ruskim misijama, dok ćete drugi odrađivati kao US marinac i rokati bliskoistočne insurgentse. Iako igra ne spominje realna imena i prezimena, tj. ne simulira lov na Al Kaidu ili nešto adekvatno zvučno, akcija (barem ona koju smo isprobali u demou) deluje kao iščupana iz nekog dokumentarca o rokanju u Faludži ili Bagdadu. Demo misija, u kojoj imate za zadatak da pomognete posadi onesposobljenog tenka u neimenovanom bliskoistočnom gradu, predstavlja najjeziviju pseudosimulaciju urbanog ratovanja koju smo dosad imali prilike da vidimo. Probijanje kroz špalire fundamentalista, upadi u zgrade, frenetična odbrana tenka od samoubilačkih juriša, postavljanje signala za podršku od strane jurišnog helikoptera... Perfektan bled ultrabrze akcije, realnog dranja ljudi pod borbenim stresom, vike, skike, eksplozija i sveopšteg nasilja. Oh yes, ovo je Call of Duty, allright, ali se momak od poslednje verzije dobrano nagutao steroida.

Potpuno novi, in-house razvijani 3D endžin igre posebna je priča: perfektno radi u visokoj rezoluciji sa solidno nasviranim detaljima čak i na računarima koji već godinu dana nisu nikakvo čudo tehnike. Teranje igre u dual-gfx setupu na Direct X10 kompatiblinoj zvjeri, međutim, daje najblatantniju sliku o činjenici do koje tačke je računarska grafika stigla ovih dana. Naprosto, Call of Duty 4 je najlepša PC igra koju smo imali prilike da probamo. Ne vredi je porediti sa Crysisom zbog potpuno drugačijeg okruženja u kojem se odvija, ali bih rekao da su endžini potpuno ravnopravni u pogledu funkcionalnog kvaliteta. U stvari, finalni sud donećemo kada utvrdimo kako se nemačko čudovište ponaša na mašinama koje ne koštaju kao solidan polovni automobil.

Postoji i nešto što nam se ovde i nije preterano dopalo. CoD standard sa citatima istorijski bitnih faca na loading i post-death ekranima postoji i u četvorci, ali je izbor kvotovanih veličina pomalo (previše?) obesmišljen citiranjem Kondolize Rajs i sličnih one-hit wondera u političkoj polusferi (postoji i citat Kolina Pauela, ali njega još možemo da svarimo, čovek ima dobijeni rat iza sebe). Mislim, šta „razmišljanja” jedne Kondolize freakin’ Pirinač imaju da traže pored generala Patona ili neke slične legende? Ako je Infinity Ward želeo da se zahvali (ili uvuče) aktuelnoj US administraciji (ili vojsci), to je dovoljno uradio kreiranjem igre posle koje bi svaki omladinac poželeo da obuče uniformu i ode u Irak, potpuno indiferentan prema činjenici da tamo može ostati bez nogu ili glave.

Miodrag KUZMANOVIĆ