WSIS i WSA – SCG i SK

A gde smo mi na putu ka informacionom društvu?

Poslednja dekada dvadesetog veka predstavlja jedan veliki iskorak, ako ne i neku vrstu revolucije u tehnološkom smislu, ali i u načinu na koji ljudsko društvo funkcioniše u celini. Globalna svetska kompjuterska mreža i mobilni telefoni postali su neizbežni u svakodnevnom životu velikog broja ljudi. Život se u prethodnih petnaestak godina značajno izmenio.

Upravo zbog toga su i Ujedinjene nacije odlukom Generalne skupštine broj 56/183 rešile da se pozabave ovom temom i definišu nova pravila ponašanja u izmenjenim okolnostima savremenog društva – tzv. informacionog društva. Generalna skupština UN je odlučila da organizuje Svetski samit o informacionom društvu (World Summit on Information Society ili WSIS). Planirano je da ovaj samit ima dve faze. Prva faza je realizovana u Ženevi u decembru 2003. godine (SK 3/2004), a druga faza će biti u Tunisu u novembru ove godine. U međuvremenu se održavaju tzv. pripremni sastanci, a do sada su održana dva od planirana tri.

U prvoj fazi u Ženevi usvojena je Deklaracija o principima informatičkog društva (sadrži 11 principa odnosno tema kojima se bavi), kao i Akcioni plan delovanja. Na drugom samitu u Tunisu učesnici će razmatrati kako se realizuje Akcioni plan, a biće usvojena i definitivna agenda za narednih deset godina – što je i krajnji cilj samita.

Šta nam u stvari donosi Svetski samit i period nakon Tunisa? Ono što je sigurno jeste da će na samitu biti definisani svi problemi s kojima se globalna zajednica susreće u postavljanju osnova za novo, informaciono društvo. A razvijene zemlje su pokazale veliku inicijativu da pomognu zemljama u razvoju, kao i siromašnim zemljama na razne načine da se ovi problemi otklone ili bar u značajnoj meri umanje.

Za našu zemlju će druga faza biti prilika da s ostalim zemljama u razvoju uporedi svoja dostignuća na polju realizacije usvojenog akcionog plana, kao i da definiše svoje prioritete i načine na koje će se što pre dosegnuti određeni nivo informacionog razvoja. To će u stvari biti naš pogled u ogledalo i, ako smo dovoljno mudri, prilika da sagledamo stvarnu situaciju – prilika da sa velikih reči pređemo na dela.

Kao i do sada, siromaštvo je definitivno najveći svetski problem, ali se ono u informacionom društvu pojavljuje u formi digitalnog jaza (digital divide). U ovom slučaju ovaj pojam je još i širi i odnosi se i na nedostatak želje (ili strah) da se pređe na korišćenje novih tehnologija. Upravo zbog toga su bogate zemlje spremne da ulože u informatizaciju obrazovnih i zdravstvenih institucija, muzeja, biblioteka, PTT sistema, ali i u izmenu obrazovnih programa na svim nivoima i na svim svetskim jezicima. Upravo na ovaj način jedino i može biti ostvaren krajnji cilj Akcionog plana – da 50% populacije ima pristup ICT-u (informacione i kompjuterske tehnologije).

Jedna od tema kojima se bavi Deklaracija jeste uloga države i privatnog sektora u donošenju odluka. A upravo je 2005. godina u kojoj po Akcionom planu treba da budu usvojene nacionalne strategije za razvoj informacionog društva. Do ove strategije treba doći u dijalogu između privatnog i javnog sektora (države), pri čemu javni sektor treba da bude zadužen za izradu strategije, a privatni sektor za realizaciju konkretnih projekata. Planirano je da u 2005. godini sve vlade potpisnice dokumenata u Ženevi realizuju bar jedan ovakav projekat međusektorske saradnje. Ono što mi za sada imamo u našoj zemlji jeste saradnja sa UNDP i početak izrade nacionalne strategije. Održan je prvi sastanak i formirana je radna grupa, a videćemo koliko će se uraditi do novembra. Nadamo se da neće izostati šira kampanja i učešće svih zainteresovanih činilaca.

Jedna od važnih preuzetih obaveza jeste i unapređenje ICT infrastrukture, kao i razvoj novih servisa. Nakon usvajanja nacionalne strategije trebalo bi da se formuliše politika korišćenja postojeće i buduće infrastrukture od strane relevantnih institucija. Pored ovoga, naravno, veoma je važno unaprediti i obrazovanje kako bi imao ko da koristi ovu infrastrukturu i nove tehnologije, a mora postojati i određeni broj visokokvalifikovanih stručnjaka za dalje unapređenje ICT infrastrukture.

Deo buduće nacionalne strategije treba da sadrži i aktivnosti vezane za pristup informacijama, kako onima koje potiču od državnih organa tako i onima od šireg javnog značaja. Ovo znači da se mora pristupiti digitalizaciji arhivske građe, knjižnog fonda, kao i bibliotečke građe. Pored ovoga, važno je planirati postavljanje besplatnih pristupnih tačaka za korišćenje ovog materijala. Ove tačke bi trebalo da se nalaze na javnim mestima s velikom frekvencijom ljudi (biblioteke, državne institucije, pošte, obrazovne institucije...).

Države su dužne i da obezbede sigurnost korišćenja ICT-a, kao i da otklone mogućnost zloupotreba i da ih sankcionišu ako do njih dođe. Postojeća zakonska rešenja moraju se unaprediti u kontekstu informacionog društva (npr. nedolični elektronski sadržaj, narušavanje privatnosti…), a moraju se usvojiti i ona nova koja se tiču segmenata koji nisu postojali pre razvoja ICT-a. Veoma je važno da se sve stečene i već prihvaćene etičke i moralne vrednosti primenjuju i u kontekstu primene ICT-a. Pre nekoliko meseci, posle višegodišnje procedure, konačno je usvojen Zakon o elektronskom potpisu. Ovaj akt je veoma važan za dalji razvoj i korišćenje bezgotovinskog načina plaćanja, ali i neke druge aktivnosti. Promene u informacionom društvu su mnogo brže nego u drugim segmentima i zato zakonodavac mora mnogo brže da reaguje i prilagođava svoja rešenja novonastalim situacijama. Ne smemo dopustiti da se ovakva zakonska rešenja usvajaju po više godina.

Prvi samit, održan u Ženevi, kao najvažnije oblasti primene ICT-a definisao je javnu upravu, preduzetništvo, obrazovanje, zdravstvo, zapošljavanje, zaštitu životne sredine, poljoprivredu i nauku. U skladu sa sopstvenim specifičnostima, ove teme treba da nađu svoje mesto u nacionalnim strategijama. U našoj zemlji još uvek nisu doneti ni neki sistemski zakoni vezani za gorepomenute segmente društva (a poneki, iako su doneti, još nisu zaživeli) tako da ćemo morati naporno da radimo na povezivanju ovih oblasti sa ICT-om.

Svi su svesni da primena novih tehnologija i informaciono društvo nikako ne smeju dovesti do smanjenja kulturnih i nacionalnih različitosti. Upravo zato se očekuje da zemlje potpisnice učine sve kako bi očuvale kulturno i istorijsko nasleđe, kao i da podrže projekte prevođenja softverskih paketa na domaće jezike. Kod nas postoji nekoliko primera vezanih za rešavanje ovog problema i zaštitu srpskog jezika, ali je mnogo veći angažman civilnog sektora nego same države.

Svetski samit o informacionom društvu je idealna prilika da naša zemlja preduzme ključne korake i proba da nadoknadi zaostatak nastao tokom prethodnog perioda. Ali ona to mora odlučno da uradi, a ne samo da deklarativno prihvati usvojena dokumenta u Tunisu. Razvijene zemlje nam daju šansu da iskoristimo njihovo znanje, iskustvo, ali i materijalnu pomoć kako bismo ih sustigli. Otvorimo vrata informacionom društvu.

Nikola BOŽIĆ