Ubacivanjem u kazan 1/3 Diabla 2, 1/3 WoW-a + 1/3 originalnih elemenata dobićete Dungeon Lords, najnoviji pokušaj da se uzme kintica na konto onoga što mladi najviše vole da igraju. Iz nekoliko razloga smo skeptični po pitanju nekog većeg uspeha igre: hack & slash rolplejevi su uglavnom naslovi koji se dugotrajno konzumiraju jedan po jedan. Konkurencija na ovom polju je stravična, prvenstveno zbog sveprisutnosti World of Warcrafta. Ko će želeti da igra nešto što asocira na cheap varijantu Blizzardovog fenomena, koja je uz to 100% offline orijentisana? Možda ljudi koji nemaju izlaz na Internet?

Dungeon Lords nudi pogled u trećem licu, kompletnu 3D grafiku i koncept razuđenih klasa bez striktnih specifičnosti i limita. To znači, na primer, da inicijalni setup lika kome ste namenili ulogu ratnika podrazumeva da ga možete proizvoljno unapređivati u smerovima koji će vam biti potrebni tokom igranja. Ruku na srce, ovaj sistem koji podseća na Fallout i Morrowind daleko je superiorniji od uobičajene forme koju standardno srećemo u sličnim igrama, ali njegova uspešna implementacija u igri je pod znakom pitanja.

Sistem upravljanja u igri je takođe nestandardan, ali nestandardno čudan, svodeći se na totalno arkadni modalitet u kojem udarce i kretanje realizujete na način koji podseća na, recimo, Tomb Raider. WSAD kombinacijom kontrolišete kretanje i strejf pomeranje, dok miš služi za rotaciju oko sopstvene ose, uz udarce i blokiranje levim i desnim tasterom. Kontrole nisu naročito udobne i pate od izvesnog stepena inertnosti, uz prilično otežanu selekciju protivnika s kojim želite da se borite (kada vas napada gomila, ne postoji lak način da se koncentrišete na jednog). Zbrci doprinosi i rogobatan sistem za bacanje magija (razvrstanih u nekoliko škola), koji zahteva otvaranje prozora koji zauzima ceo ekran i manuelnu selekciju željenih čini. Kasnije ćete provaliti da se sve komande za biranje magija i predmeta mogu mapirati na određene tastere, što je apsolutno nevidljivo na prvi pogled. Uopšte, demo pati od potpunog odsustva bilo kakve naznake tutorijala ili makar tekstualnih instrukcija, terajući vas da nabadate tastere poput kakvog ludaka iz šume. Ovo nije dobar znak: demo neke igre trebalo bi da reprezentuje nešto najbolje što će puna verzija ponuditi kupcu, apostrofirajući dobre strane i maskirajući loše. Ako je suditi po ovome, od Dungeon Lordsa možemo očekivati konjsku dozu kapitalne konfuzije.

Demo verzija igre nudi jednu kvantitativno ograničenu celinu za koju pretpostavljamo da će biti sam početak full izdanja igre. Sa grafikom koja izgleda solidno (ali ne preterano), čudnim i inertnim sistemom kontrole i nepostojećim instrukcijama za početno snalaženje, teško da će igru dočekati sa crvenim tepihom i ružinim laticama.

Miodrag KUZMANOVIĆ