Globalno deljenje i distribucija resursa

Projekat SETI@Home najzaslužniji je za promociju principa globalnog deljenja resursa putem Mreže

Od ovog principa se sve više očekuje, nakon što su spoznate njegove malobrojne mane i daleko brojnije prednosti. S druge strane, bivši Napster i njegovi peer-to-peer „naslednici” postavljaju nove standarde u globalnoj distribuciji sadržaja i već neko vreme su neprikosnoveni „hit” celokupnog Interneta

Volonteri na sceni

Iako koncept distribucije procesorske snage kompjutera (distributed computing) nije nov, njegova značajnija upotreba i efikasnost nisu bili mogući pre pojave Interneta (naročito širokopojasnog pristupa) i snažnih procesora na individualnim (mahom PC) mašinama. Razmenjeni bitovi i bajtovi dobijaju sve „moćnije” prefikse (mega, giga, tera…), čineći ovaj koncept optimalnim rešenjem za veliki broj situacija gde postoji potreba za ogromnim brojem računskih operacija (tj. procesorskim vremenom), a gde su materijalni i tehnički fondovi onih koji tu potrebu imaju – ograničeni. Tom prilikom na scenu stupaju mnogobrojni volonteri, ustupajući neangažovanu procesorsku snagu svojih računara, čineći time jedan ogroman logički (virtuelni) superkompjuter, neuporedivo jeftiniji od bilo kojeg realnog.

SETI@Home SETI@Home model radi na principu „sečenja” sirovih podataka prispelih sa sistema satelita na celine čija je veličina 340 KB i koji se po primanju prosleđuju individualnim korisnicima – volonterima na procesiranje na njihovim kompjuterima. Obrada dobijenih paketa signala obavlja se bez problema na bilo kakvom računaru, bez obzira na generaciju, snagu ili operativni sistem. Kao serverska-organizaciona tačka projekta koristi se multiprocesorski Sun 450 Enterprise, sa 2 GB RAM-a i instaliranim Solarisom, odnosno Informixovim Dynamic Serverom zaduženim za bazu podataka. Iako je u pitanju i te kako moćna mašina, nju nije moguće ni uporediti sa jednim IBM ASCI Whiteom, na primer, koji za svojih 110 miliona USD obrađuje 12 TeraFLOPS-a. Sa svoje strane, međutim, logička celina SETI@Home ima snagu od 15 TeraFLOPS-a, a zbirno košta svega pola miliona USD! Trenutno, u projektu učestvuje preko 4 miliona korisnika čiji su procesori do sada obradili preko 700 miliona paketa podataka, što je ekvivalentno sa 1,25 miliona godina procesorskog vremena! Oni potiču sa svih strana sveta (226 država). Najčešće korišćena platforma je Windows/Pentium, mada je interesantno da je pojedinačno najviše izračunavanja došlo sa kompjutera na kojima je instaliran Windows 95 OS. Naša zemlja se u trenutku pisanja ovog teksta po svom doprinosu projektu nalazi na 56. mestu, odmah ispod Antarktika (!), Ukrajine i Kolumbije. „Najvredniji” korisnik kod nas je izvesni(a) MiCa, dok je na drugo mesto pao SETI@Amadeus BK univerziteta, koji je dugo držao primat na .yu prostoru.

Projekat baziran na pomenutom konceptu koji je doživeo najveći uspeh jeste SETI@Home, zahvaljujući opštoj zaintrigiranosti svetske javnosti istraživanjima usmerenih ka mogućnostima postojanja života van Zemlje (videti tekst u okviru). Nakon što je njime „probijen led”, usledila je pojava čitavog niza srodnih, koji se bave širokim spektrom ljudskih interesovanja, od osmatranja svemira do traženja leka za rak ili mapiranja ljudskog genoma. Da bi bilo koji projekat koji se bazira na deljenju resursa uspeo, neophodno je da obuhvati dovoljan broj korisnika Mreže koji su voljni da preuzimaju pakete „sirovih” podataka sa servera njegovog nosioca na svoje mašine, na kojima bi oni potom bili obrađeni i, najzad, odaslati natrag njihovom izvoru. Stoga su ti projekti uglavnom filantropskog ili sadržaja koji je na bilo koji način ekskluzivan (svaki od učesnika SETI@Homea se potajno nada da će se baš na njegovom kompjuteru identifikovati signal vanzemaljskog porekla).

Piraterija ili „antiglobalistička” zabava?

Za razliku od globalnog deljenja, globalna distribucija resursa (i sadržaja) preko Mreže (najčešće peer-to-peer protokolima) jeste aktivnost koja je samim korisnicima daleko zabavnija, možda upravo zato što predstavlja vid uživanja u „zabranjenom voću”. Iako obe karakteriše jedna bitna zajednička crta, prostorna i strukturna difuznost, potonja se razlikuje po tome što se u njenom slučaju Mrežom razmenjuju sadržaji koji su većinom zaštićeni autorskim pravima – pesme, video materijali, aplikacije...

Među pogođenima prva se našla muzička industrija, koja je procenila da se nekad Napsterom, a danas „napsteroidima” među ljudima razmeni toliki broj pesama, da broj prodatih albuma konstantno opada. Iako mnogi sumnjaju da je pad prihoda (od preko dve milijarde USD u poslednje dve godine, po podacima „Forrester Researcha”) baš direktna posledica razmene MP3 fajlova preko Interneta, prognoze govore da bi spas za ovu posustalu granu industrije zabave mogao da bude upravo model distribucije materijala kog tako žestoko napada. Istraživanja pokazuju, naime, da se korisnicima više ne može udovoljiti tako što im se CD sa unapred određenim sadržajem prodaje po visokoj ceni. Oni sada traže veći izbor i viši kvalitet – da po nižoj ceni mogu da uživaju u tačno određenim numerama različitih izvođača.

U tom svetlu, muzičke kompanije nalaze se pred gotovo svršenim činom – nužnošću da same, direktno ili indirektno, organizuju on-line komercijalnu distribuciju (prodaju) muzike, prilikom čega bi se svaka numera naplaćivala separatno, u slučaju da se ona downloaduje, odnosno po jednom preslušavanju, u slučaju streamovanja. Procene su da će se u naredne dve do tri godine sačiniti kompletan set rešenja (organizacionih, tehničkih, pravnih i drugih), kojima bi „veliki igrači” krenuli na zauzimanje onog segmenta tržišta koji im danas donosi samo glavobolje. Time bi stara američka poslovica „Ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži”, mogla biti blago modifikovana: „Ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži, pa ih potom izbaci iz igre”.

Dušan KATILOVIĆ