Fenomen Internet

Ekskluzivne informacije i sadržaji odavno nisu retkost na Webu

Internet je bio prvi medijum koji je doneo kvalitet istinske interaktivnosti između korisnika i sadržaja na njemu. Međutim, tek u poslednje vreme, jačanjem propusne moći svetske Mreže, ona dostiže nivo koji joj obezbeđuje i multimedijalnost – prenos zvuka i (pokretnih) slika preko nje do krajnjeg korisnika, svojstvo koje je televizija, recimo, oduvek imala. U takvoj situaciji, praksa mehaničkog prenošenja informacija sa drugih medija (TV, radio, štampana izdanja) na web – popularno „lopatanje” („shovelware”) postaje krajnje neumesna, preteći da njene protagoniste zauvek izbaci iz domena isplativog net-biznisa.

Mnogi analitičari ceo problem sažimaju u jedno opšte mesto: „Korisnici (Interneta) su se razmazili!”. Iako ta tvrdnja nije netačna, oni zaboravljaju da je jedan od glavnih postulata tržišne ekonomije i (post)potrošačkog društva pravo konzumenta da bira i da pri tome bude veoma izbirljiv, čak do stepena hirovitosti. A može se poći i od zdravorazumske logike – ako je web zaista postao i multimedijalan i interaktivan, zbog čega bi se iko zadovoljavao web sadržajem koga može da nađe na nekom drugom mediju i koji je lišen jednog od dva navedena net-kvaliteta?

Na ovim stranicama je već bilo reči o kraju etape Interneta gde je većina stvari na njemu bila besplatna. No, navike moraju da menjaju ne samo konzumenti, već i ponuđači sadržaja. Naplaćujući svoju ponudu, oni moraju da se postaraju da ona bude originalna, ne samo u polju njene prezentativne forme, već i suštinski, tako da posetilac (plaćenog) sajta bude uveren da je svoj novac utrošio smisleno. Zašto moraju? Jer je njihova kompletna globalna konkurencija samo na korisnikov klik ili dva mišem udaljena od njih.

Najžešća tržišna bitka bije se na polju informisanja. Više nije dovoljno biti „objektivno” prvi prilikom izveštaja o nečemu, već je informaciju neophodno dostaviti korisniku bilo gde se on nalazio u datom momentu i ma koji uređaj on tada imao pri (u) ruci, a sve to u dopadljivom obliku. Konvencionalni načini se vispreno prevazilaze: „The Washington Post” redovno organizuje chat-sesije u kojima učestvuju njegovi renomirani novinari; ABC News priređuje opsežne on-line diskusije; neke news kompanije nude kreiranje personalizovanog naloga na njihovim sajtovima, gde svaki korisnik prima samo one vesti za koje je iskazao interesovanje.

Izazovi nisu mali i standardizacija, kako afiniteta konzumenata, tako i ponude kompanija, se vrši ad hoc. Web sadržaji vesti nametnuli su se kao svojevrsni „pilot projekti” samo zbog činjenice da stotine miliona ljudi može da im pristupi u bilo koje doba dana, sa bilo koje tačke planete. Uostalom, od 11. septembra 2001. možemo biti sigurni – kada god se bude desilo nešto spektakularno, ljudi će pohrliti na www.cnn.com.

Kada su svetske novinske kuće otvarale svoja web izdanja, celokupan sadržaj je bez izmene (čak i po pitanju preloma stranica) prebacivan u elektronsku formu i pružan čitaocima besplatno (naša domaća štampa je još uvek u toj fazi e-poslovanja). U slučaju TV stanica, vesti i prilozi bili su konvertovani u tekst i kao takvi postavljani na sajt. Zatim se pokušalo sa uvođenjem pune pretplate, što je doživelo fijasko, da bi se danas stiglo u fazu gde su neki sadržaji besplatni, dok se za pristup nekima mora platiti. To je poznato, ali šta je sledeće?

Bar dok ne stasa generacija autentičnih Internet novinara, koja neće morati da brine o tehnici, već samo o traganju za sadržajem (vešću), od TV i novinara štampanih izdanja traži se korenita promena u načinu rada, pre svega prekid sa praksom beskrajnog copy/pasteovanja već postojećih informacija. Jer, kako reče jedan od producenata kompanije „AP Digital”: „Novinarsko kopiranje i ’lopatanje’ stvari sa jednog mesta na drugo traćenje je svačijeg vremena!”.

Dušan KATILOVIĆ