Treći naslov u SSI-jevom serijalu Digital Combat stiže skoro četiri godine posle premijere prvog. Medijsko talasanje koje je pratilo premijeru Panzer Commandera („početak moćnog simulacionog serijala, koji će redefinisati bla, bla...”) odavno je zaboravljeno, a obećanja o skorom publikovanju dveju pomorskih simulacija obistinila su se tek početkom 21. veka. Kao što to obično biva, odugovlačenje je u velikoj meri srozalo očekivani kvalitet bar jednog proizvoda. Silent Hunter 2 nije ispunio kvalitativne standarde diktirane vremenom i reputacijom kuće koja stoji iza njega, dok o razočaranju večito gladne gomile ljubitelja pomorskih bitaka ne vredi trošiti reči. Arhaičnog izgleda, prevaziđenog interfejsa i izvođenja, Silent Hunter 2 izneverio je uspomenu na hrabre nemačke podmorničare Drugog svetskog rata.

Razvojni ciklus Destroyer Commanda tekao je paralelno sa programiranjem podmornice, a uprkos činjenici da je baziran na istom engineu i rađen od strane istog tima, finalna kalkulacija kvaliteta donosi sasvim drugačiji zaključak. U pitanju je fundamentalno bolja igra, nadograđenog koncepta, unapređene strateške dubine i mnogo složenija u pogledu aktivnosti, odluka i ukupnog inputa koji se zahteva od igrača. Za razliku od vrebanja u mraku na periskopskoj dubini, torpedovanja ubogih teretnjaka i zaranjanja na prvi znak opasnosti, komandovanje razaračem (i kasnije, flotilom razarača) podrazumeva kompleksan strateški pristup angažmanu u sve tri relevantne borbene sfere (borba sa podmornicama, površinskim brodovima i avionima), uz konstantnu interakciju sa snagama koje ne kontrolišete neposredno (na primer, grupom krstarica koje branite od podmornica, bezbedni u senci njihovog protivavionskog štita...).

Pored gomile istorijskih misija, esencija Destroyer Commanda su dve ogromne kampanje. Izbor atlantskog ili pacifičkog okruženja podrazumeva fundamentalne razlike u zadacima, izvođenju i ukupnom utisku koji će igra ostaviti na vas. Tihi okean 1941–1945. godine, šibanje s Japancima, torpedni dueli sa iskusnim posadama njihovih razarača, podrška invazionim snagama pri iskrcavanju na ostrva i konstantna opasnost od torpednih aviona i bombardera za obrušavanje (kasnije i kamikaza) stvaraju zaista epski osećaj, utoliko intenzivniji ako ste makar donekle upoznati sa istorijskom podlogom i značajnijim bitkama tog perioda. Atlantski okean kao protivtežu nudi akcenat na protivpodmorničkoj borbi i zaštiti konvoja između Amerike i Velike Britanije, uz manju dozu čisto pomorskih bitaka (Kriegsmarine se najvećim delom oslanjala na podmornice, uz srazmerno mali broj površinskih brodova). Edukativan i zabavan istorijski izvor za oba kampanjska okruženja sasvim sigurno ćete naći u lokalnoj biblioteci. Ex-Yu autor Boris Prikril i njegova dela „Nevidljivi neprijatelj na Atlantiku” i „Pakao Pacifika” I & II predstavljaju pitko i zanimljivo štivo posle kojeg je igranje Destroyer Commanda šest puta zanimljivije.

Komandovanje sekcijama individualnog razarača, kao i u slučaju podmornice iz Silent Huntera 2 može biti automatsko ili manuelno. Ako ste željni pogleda na more i solidne 3D grafike, možete preuzeti ručnu kontrolu nad glavnim topovima, protivavionskim baterijama od 20 mm i (kasnije) 40 mm, torpednom stanicom ili upravljati izbacivanjem protivpodmnorničkih mina (depthcharges). Ostale stanice su tu čisto kozmetike radi: radio-soba, kapetanove odaje, komandni most su interaktivne u smislu jednog ili dva hot-spota na koji možete kliknuti i ostvariti određeni efekat (čitanje radio poruka, na primer). U kasnijem toku kampanje, kada budete komandovali flotilom, manuelno upravljanje ćete praktikovati jedino u cilju brzog manevrisanja radi izbegavanja torpednog napada (pošto se AI nikako ne može naterati da to automatski radi).

Detaljnu stratešku kontrolu nad snagama koje su vam na raspolaganju ostvarićete kroz definisanje makroa za borbeni angažman (ROE – Rules of Engagement), koji kroz određivanje borbenih parametara (način i kretanje tokom napada, čekanje na naređenje ili ne...) eliminiše potrebu za konstantim bejbisitingom svakog pojedinačnog broda (izuzetak su napad torpedima i protivpodmorničkim minama, koji se ne izvode automatski već zahtevaju eksplicitnu komandu).

Ovaj solidan, ako ne i izvrstan miks simulacije i strategije predstavlja dobar uvod u stvari koji će doći. Naime, programerski tim iz „Ultimationa” (pod pokroviteljstvom „SSI-a”, a u vlasništvu „Ubi Softa”) koji je odgovoran za ovo i (nažalost) prethodno ostvarenje već solidan broj godina radi na Harpoonu 4, nastavku najznačajnije pomorske strategije svih vremena. Uzimajući u obzir progresivni rast kvaliteta njihovih igara, kao i mnogo veći budžet koji je predviđen (i utrošen) za razvoj i produkciju četvorke, sasvim je realno nadati se najboljem. Naravno, gadna iznenađenja uvek su moguća.

Miodrag KUZMANOVIĆ