Od bauka 3D akceleracije više niko nije siguran: odmah pošto se neopozivo udomio u porodici doomačina i simulacija, trodimenzionalno-hardverski virus je krenuo u nezaustavljivo multipliciranje. Među prvima su podlegle arkadne avanture, da bi zaraza počela da se širi i na apsolutno sve druge žanrove, postajući predominantna karakteristika gotovo svih novih igara (poslednji bastion pljosnate grafike samo što nije podlegao: Gabriel Knight 3 će biti prva klasična avantura koja će bezuslovno zahtevati 3D karticu). Ni strateške igre nisu izuzetak: potezni Incubation mnogo lepše izgleda obasjan svetlošću 3dfx-a, a velika većina novih real-time zanimacija preporučuje posedovanje istog ili sličnog komada hardvera. Eru „tri-dea” u dotičnom žanru je započeo Total Annihilation (bez potrebe za 3D karticom), da bi D3D definitivno ušao u modu sa prošlogodišnjom pojavom Wargamesa (koji se mogao pokrenuti i u „software renderer” modu). A onda je došao Machines koji takvu alternativu ne nudi.

„Acclaimove” (Mortal Kombat, Forsaken) Mašine će u istoriju ući kao prva RT strategija koja ne može da radi bez 3D akceleratora sa 4 MB video memorije. Zašto je tako, videćete kada startujete igru: u pitanju je vizuelno najbogatija RTS na tržištu, sa tonama specijalnih efekata kojih se ne bi postidele ni kvalitetnije pucačine u prvom licu, što je radikalno lepše i bolje od klasične sprajtovsko-bitmapirane šeme koja krasi konkurenciju. Zbog ogromnog broja i dominantne uloge svetlosnog pozicioniranja (colored lightning) autori igre idu tako daleko da ne preporučuju korišćenje akceleratora prve generacije: po njima, za pravi ugođaj treba preskočiti „zastararele” modele 3dfx Voodoo1, Rendition 2200 i Riva 128, i mašinu nadograditi makar sa I740, ako se već nema keša za Bansheea, Voodoo2 ili Rivu TNT (naravno, obični Pentiumi takođe spadaju u kategoriju „prevaziđenog hardvera”). Nažalost, vizuelna lepota i sistemski zahtevi su ujedno i jedini atributi koji će ovu igru uvrstiti u udžbenike...

Kao i u slučaju najbližeg konkurenta, Warzonea 2100, i Machines akutno pati od nedostatka smislene priče i pravog zapleta. Balada o inteligentim robotima za kolonizaciju i teraformiranje, koji su protekom eona razvili svest o sopstvenim potrebama i zaboravili na zadatke poverene im od ljudi (i usput sreli suparničku civiliziciju droida, sa kojom su započeli koškanje) zvuči kao rani rad nekog poljskog SF pisca iz sredine pedestih. Brifinzi između misija nisu izuzetak: koherentne priče, obrta, dijaloga i bilo čega uzbudljivog nema ni od korova. Umesto svega toga, imate metalni ženski glas koji vam u kratkom crtama kaže šta da radite, čega da se pazite, uz odzvanjajući „good luck” na kraju. I tako 20 puta.

Zadaci i forma njihovog izvršavanja prilično su standardni: sagradi bazu, istraži nove tehnologije, naštancujuj dovoljan broj jedinica i, naravno, upotrebi ih za slamanje otpora. Vizuelno gledano, te jedinice podjednako oduševljavaju i razočaravaju: izgledaju fantastično (pogotovo paukoliki Reaperi i gigantski Gorilla roboti), animirani su maestralno (što i ne čudi, s obzirom da su 100% 3D objekti) uz fenomenalne efekte lasersko-plazmatične paljbe i upotrebe ostalog naoružanja, ali činjenica da protivnik poseduje apsolutno identične modele (u drugoj boji) deluje krajnje razočaravajuće. U poređenju sa Starcraftom, pa čak i sa izrazito lošim Dominionom ovo izgleda kao prava pravcata sabotaža.

Tereni na kojima se odvija ovaj epski konflikt relativno su šaroliki, i variraju između standardne ponude vulkanskih, kamenih, šumovitih i sličnih planeta, kao i od nekoliko „indoor” lokacija koje će te osvajati ili braniti. Iako reklame kažu da „...superiorna 3D morfologija omogućava široki spektar taktičkih opcija u zavisnosti od elevacije i konfiguracije terena”, to naprosto nije istina – teren je u načelu trodimenzionalan, ali nagibi, kosine, jezera i drugi oblici postoje samo kao jednostavni rudiment, sa malo ili nimalo taktičke vrednosti (nezgrapno, pločasto brdo više služi kao prirodna prepreka, nego kao pravac za iznenadnu ofanzivu ili osmatračnica).

Za pravo taktiziranje će zato poslužiti prilično dobro rešene mogućnosti za mikromenadžment sa bazom i resursima (ono što je jako pojednostavljeno u Warzoneu 2100). Minerale, koji su osnova za sve ostalo, morate najpre potražiti uz pomoć specijalizovanih jednica (locator). Zatim ćete izgraditi odgovarajući broj rudnika i topionica, između kojih treba projektovati mrežu transporera za prevoz sirovine koje, naravno, treba zaštiti mobilnom i stacionarnom odbranom. Za pohvalu je što sve jednice poseduju širok dijapazon naprednih naređenja (patrola, konvoj, odbrana lokacije...) uz pomoć čega ceo zadatak postaje jednostavniji (stepen borbene inicijative je najzanimljiviji: ako ga stavite na maksimum, jednice će aktivno reagovati na svaku opasnost i često saminicijativno kretati u presretanje neprijatelja).

U krajnjoj liniji, Machines i nije tako loš. Predstavlja upotrebljiv spoj najmodernije grafike i pomalo prevaziđenog koncepta igre, što se međusobno potire i igru svrstava u kategoriju prosečno zabavnih ostvarenja.

Miodrag KUZMANOVIĆ