miroOXYGEN 402

miroOXYGEN 402

Imamo izuzetno zadovoljstvo da vam predstavimo jednu PCI karticu koja se bez ustručavanja može nazvati samim vrhom tehnologije 3D akceleratora. Ova kartica je ujedno i najjači model, koji dobro poznata nemačka firma „miro” bazira na Oxygen procesorima. Oxygen procesori su u 3D svetu dobro poznati po svojim izvanrednim performansama. Međutim, sem tog (presudnog) kvaliteta, Oxygen procesori su značajni i po tome što se mogu paralelno vezivati u tzv. klastere, što im omogućava čista modularna arhitektura. Ovakvi Oxygen klasteri omogućavaju neslućenu brzinu na jednoj grafičkoj karti, a za sve to je zaslužna firma „Dynamic Pictures”, proizvođač Oxygen procesora, koja je u proteklih godinu dana pokupila sijaset značajnih nagrada i priznanja.

Ko je potopio „Titanik”?

Oxygen procesori, zapravo su nosioci prave male revolucije na polju 3D grafičkih akceleratora. Kao potvrda njihovog kvaliteta stoji da je čuveni holivudski spektakl „Titanik” rađen sa karticama zasnovanim baš na ovim čipovima. U ovom filmu možete videti neverovatno realne scene sa prirodno kompleksnim objektima koji pre nekoliko godina nisu nikako mogli biti stvoreni računarom. Doduše, ovi objekti modelirani su na Alpha radnim stanicama, pod Windows NT-om i Lightwaveom, dok je konačni render poveren PowerAnimatoru i SoftImageu na „Silicon Graphics” Onyx radnim stanicama.

MiroOXYGEN 402 već po spoljašnjem izgledu odaje čudovišnu snagu, a poseduje i sve potrebne 3D akceleratorske opcije. Karticom dominiraju četiri Oxygen procesora ispod kojih se nalaze memorijski čipovi – ukupno 32 MB SDRAM memorije. Da, dobro ste pročitali – 32 MB! To je i razlog zbog čega se ova kartica nije radila u AGP varijanti. SDRAM memorija je dovoljno brza i jeftina, tako da će Oxygen „kvartet” u 32 MB imati dovoljno prostora za velike teksture, ali i za dvostruko baferovanje u svim rezolucijama. Oxygen četvorka je prekrivena vrlo solidnim hladnjacima, koji nisu tu postavljeni bez razloga. U toku rada povremeno smo kontrolisali temperaturu, koja je posle izvesnog vremena dostigla vrhunac (nekih četrdesetak stepeni), a zatim se do kraja rada održavala na istom nivou. Sem ovih čipova, na kartici se našao jedan kvalitetni IBM RAMDAC na 220 MHz, kao i jedan „Digitalov” čip (nama nepoznate namene). Pravo iznenađenje je bio Cirrus Logic 5429, kome je poveren VGA deo. Da li je u pitanju neotkrivena snaga vremešnog Cirrusa ili pozamašna zaliha snage ostatka „društva”, nismo uspeli da utvrdimo. Kako bilo da bilo, u ovoj postavi miroOXYGEN 402 može da „izgura” rezolucije do 1600 x 1200 x 24 ili 1920 x 1200 (odnosno 1800 x 1440) x 16, dok se refresh rate kreće od 60 do 100Hz.

Interesantna i važna stvar je da ova full-size kartica može da prekorači potrošnju po jednom PCI slotu, pa se zbog toga preporučuje da bar jedan slot na matičnoj ploči obavezno ostane prazan. Na izlaznom delu, pored VGA priključka nalazi se i konektor za stereoskopske naočare, dok se na suprotnom kraju nalazi specijalni držač koji olakšava ubacivanje grafičke kartice u PCI slot, ali i učvršćuje slobodni deo kartice za ATX kućište.

Test po džombastom terenu

U paketu sa karticom stižu uputstvo i drajveri koji su, začudo, isključivo na disketama. Ovo nas je malo razočaralo, jer smo uz drajvere očekivali i neki lep demo ili bar nekoliko šarenih reklama. Priloženi drajveri namenjeni su isključivo Windows NT Intel i DEC Alpha platformama. Karticu smo probali na jednoj Pentium II mašini sa 64 MB RAM memorije i Diamond FireGL Pro karticom, na čije mesto je došao miroOXYGEN 402. Instalacija drajvera je prošla bez problema, sa nekoliko uzastopnih resetovanja. Karticu smo testirali u Lightwaveu, Softimageu i beta verziji NT Mayae. Naravno, pokušali smo i sa GL Quakeom, ali ova kartica je jednostavno odbijala da se ponizi igrom. Sa ostalim aplikacijama radila je bez problema.

Lightwave je po ko zna koji put pokazao da se ne može pohvaliti kvalitetnom hardverskom podrškom za OpenGL. Sve je radilo kako treba, ali od očekivane brzine ni traga ni glasa. Daleko bolje bilo je sa Mayom, koja je odbila da radi sa isporučenom verzijom drajvera, pa smo po pomoć skoknuli do Interneta. Poslednja verzija drajvera napokon je nagovorila Mayu na poslušnost. U nekoliko poteza napravili smo relativno komplikovanu scenu sa 60-tak NURBS objekata, na koje smo tek radi testa nalepili rock teksturu. Šta god da smo radili, objekti su klizili po ekranu.

Kada smo rezultate u radu sa ovim programima poredili sa pomenutim Diamondom, došli smo do interesantnog zaključka. U živom radu sa modelima Oxygen je u svim programima bio naoko brži i življi, međutim kada smo pustili OpenGL preview animacije koju smo napravili u Mayi, FireGL 1000 Pro je bio za petnaestak procenata brži. Sa Softimage OpenGL previewom prednost od tridesetak procenata bila je na strani Oxygena.

Sigurno je da je miroOXYGEN 402 veoma moćna OpenGL karta, namenjena isključivo profesionalnoj upotrebi, a svoju pravu snagu pokazuje tek sa upotrebom džinovskih tekstura, gde bi trebalo da „oduva” sve 3D karte, koje su do sada obitavale kod nas (a verovatno i u svetu). Performanse koje trenutno postiže ni izbliza nisu njen maksimum. Ovo stavljamo na dušu drajverima, koji su znatno slabiji nego što to „miro” hardver zaslužuje. Šteta je i što ovu kartu nismo uspeli da probamo na nekoj DEC Alpha radnoj stanici, jer verujem da bi tamo, ako je suditi po „Titaniku”, rezultati bili daleko bolji. S druge strane, problemi sa drajverima su uvek kratkog daha, pa uskoro treba očekivati nove, dostojne ovakvog hardvera. Do tada bi možda vredelo sačekati.

Stevan JOSIMOVIĆ