Asus B150M-A D3, Gigabyte GA-B150M-D3H DDR3, MSI B150M Bazooka, MSI B150 Gaming M3

Predstavljanjem Skylake platforme Intel je obznanio i da je definitivno došlo vreme za prelazak na novi tip memorije – DDR4. Ipak, da tranzicija ne bi bila previše nagla, memorijskim kontrolerima procesora nove generacije ostavljena je mogućnost da rade i sa široko rasprostranjenim DDR3 modulima. Doduše, samo na pojedinim modelima ploča, sa (naj)slabijim verzijama čipseta. Ili je bar tako bilo planirano.

Ovoga puta, imali smo prilike da u praksi isprobamo kolika je stvarna razlika u brzini između starog i novog tipa memorije i to na pločama sa istim čipsetom, kako bi ostali faktori bili eliminisani iz rezultata testova. Pogledajmo najpre po čemu se osnovni model čipseta razlikuje u odnosu na najjači, kao i kako izgleda njegova implementacija u praksi.

Intel B150 Express

B150 je osnovni model čipseta namenjenog Skylake platformi. Iako mu nedostaju neke napredne mogućnosti poput overkloka procesora i SLI grafičkih rešenja, on ipak nije preterano „zakinut” u odnosu na Z170 i zapravo predstavlja dobro odmerenu osnovu na kojoj se baziraju mnogi modeli matičnih ploča koji pripadaju cenovnom rangu ispod 100 evra, a koji nude zaista pristojne mogućnosti. Intelova klasifikacija smestila je B150 na začelje serije namenjene poslovnim korisnicima, ali su proizvođači ploča uvideli da je ovaj čipset ujedno i odlična platforma za skromnije gejmerske konfiguracije, pa se tako na tržištu već sada može naći mnogo modela sa B150 čipsetom kod kojih je sve podređeno igračima.

Struktura ovog čipseta podrazumeva da je samo jedan PEG slot povezan direktno sa procesorom. Svi ostali PCI-E slotovi (ukoliko su fizički prisutni na ploči) povezani su sa čipsetom putem osam raspoloživih linija, izvedenih po PCI-E 3.0 standardu. Iako ih je znatno manje na raspolaganju u odnosu na 20 kod Z170, ovo zapravo uopšte nije mali broj PCI-E linija, naročito ako ih uporedimo sa prethodnom generacijom čipseta, kod kojih su najjači modeli raspolagali sa svega osam linija po PCI-E 2.0 standardu. Ovakva konfiguracija omogućava dvostruko Crossfire grafičko rešenje, ali se u tom slučaju ne mogu očekivati naročite performanse. Zato je bez ikakvih problema na ploče sa B150 čipsetom moguće uglaviti neke od noviteta, poput M.2 x4 slota ili SATA-E portova. Teoretski, čipset bi mogao da podrži i Intelov Alpine Ridge kontroler uz Thunderbolt 3 i USB 3.1 protokole, ali sumnjamo da će takva egzotika naći mesto na modelima ploča koje su zamišljene kao jeftine. Broj SATA konektora nije umanjen i čipset podržava šest portova, ali su RAID mogućnosti, nažalost, u potpunosti izostavljene.

Asus B150-A D3

Ovaj model odlikuje osnovna funkcionalnost, koja u velikoj meri ignoriše mogućnosti B150 čipseta. Naponska sekcija izvedena je u pet faza i ne raspolaže nikakvim hladnjacima. To je dovoljno za fabrički deklarisan takt, jer overklok ionako ne postoji kao opcija. Kondenzatori na ploči su aluminijumski, ali im je za razliku od nekih boljih modela propisani radni vek nekoliko puta kraći. Četiri DIMM podnožja podržavaju RAM module DDR3 tipa ukupnog kapaciteta 64 gigabajta. Slotovi za proširenje podrazumevaju samo jedan PCI-E slot pune dužine i dva PCI-E x1 slota. To je zaista skroman izbor, čak i za ploču u micro ATX formatu.

Podrška za skladišne uređaje svedena je isključivo na šest SATA 3 priključaka. Pri tom, SATA konektori nisu izvedeni pod uglom od 90 stepeni, što zaista kvari utisak. Od M.2 slota nema ni traga, kao ni od SATA Express konektora. Audio mogućnosti takođe su skromne i za njih je zadužen vremešni Realtekov ALC887 čip, a isti proizvođač pobrinuo se i za gigabitni mrežni kontroler. Zadnji panel poprilično je praznjikav i prilično čudi odluka Asusa da ugradi analogni D-Sub konektor (i pripadajući DAC) koji više nije sastavni deo čipseta, a da pri tome izostavi DisplayPort.

Zbog skromnih mogućnosti, čak i za osnovni model čipseta, B150-A D3 baš i nije naročito poželjna osnova za novu platformu, pogotovo kada se u obzir uzme cena koja na našem tržištu iznosi nešto preko 10K dinara. Postoji identičan model bez „D3” u sufiksu koji koristi DDR4 memoriju, ali ulaganje u znatno skuplje module na ovako ogoljenoj platformi zaista nema nikakvog smisla. Za tek koju stotinu više može se kupiti neki od znatno boljih modela, poput narednog koji predstavljamo.

Gigabyte GA-B150M-D3H DDR3

Ova ploča predstavlja znatno ozbiljnije rešenje od prethodnog i pravi je primer kako se iz osnovnog čipseta izvlači maksimum, a da to jedva ima uticaja na cenu. Naponska sekcija izvedena je u pet faza sa kvalitetnim hladnjacima i boljim aluminijumskim kondenzatorima, a umesto četvoropinskog ATX konektora, tu je dupli EPS 12V konektor. Nije da za time ima potrebe na modelu sa čipsetom koji ne raspolaže overklok mogućnostima, ali svakako uliva sigurnost da će sve raditi bez problema. Konfiguracija slotova za proširenje podržava dvostruke Crossfire sisteme, ali je drugi slot ograničen na x4 režim rada, što će svakako negativno uticati na ukupne performanse. Između PCI-E slotova nalaze se dva stara PCI slota. Navikli smo se već na to da je PCI magistrala besmrtna i za sva vremena, ali u ovom slučaju je to možda i očekivano rešenje, jer je reč o „biznis” ploči, a svi znamo koliko je korporacijska sredina gluva za inovacije. Otud verovatno i interni serijski i paralelni konektori, da slučajno neki LaserJet 4 od pre 20 godina ne bi otišao u prevremenu penziju.

Na ovom modelu prisutan je i SATA Express konektor, zajedno sa osam klasičnih SATA konektora i jednim M.2 slotom. SATA Express podržava brzinu od maksimalnih 16 gigabita u sekundi i deli magistralu sa dva klasična SATA porta, tako da nije moguća njihova istovremena upotreba, odnosno, ukoliko se koristi SATA Express port, korisniku je na raspolaganju „samo” šest SATA portova, što je za ovu klasu ploče zaista odlično. M.2 slot je još jedno prijatno iznenađenje, jer mu je obezbeđen protok po x4 standardu, odnosnu punih 32 gigabita u sekundi. Pri tom je kompatibilan sa SSD uređajima izvedenim i po PCI-E i po SATA standardu u svim raspoloživim dužinama.

Audio sekcija zasnovana je na Realtekovom ALC892 zvučnom procesoru, koji takođe nije poslednja reč tehnike, ali je i on potpomognut namenskim audio kondenzatorima, dok je čitava audio sekcija obasjana žućkastim LED osvetljenjem. Za mrežu je zadužen Intelov gigabitni kontroler, na šta uvek gledamo sa odobravanjem. Zadnji panel nije bitno bogatiji, a i u ovom slučaju primetan je nedostatak DisplayPorta i implementacija D-Sub porta.

Ploča ostavlja odličan utisak i sem detalja poput SATA konektora od kojih šest nije izvedeno pod 90 stepeni, nemamo nekih bitnih zamerki. Predstavlja odličan primer kako se i iz osnovnog čipseta može izvući mnogo uz malo truda. I u ovom slučaju postoji identičan model koji koristi DDR4 memoriju, ali ćemo konačnu presudu ostaviti za nešto kasnije. B150M-D3H DDR3 je jedva skuplji u odnosu ne prethodno pomenut model, od koga je superiorniji u svakom pogledu i predstavlja znatno bolji izbor.

MSI B150M Bazooka

Bazooka je pravi primer jeftine ploče koja ispunjava minimum zahteva da bi se mogla nazvati gejmerskom. U estetiku je uloženo najviše pažnje. Crno-bela kombinacija upotpunjena je belim LED osvetljenjem koje obasjava čitavu zadnju stranu ploče. Pored toga, tehnički detalji poput šestofazne naponske sekcije, odličnog rasporeda svih konektora i SATA portova okrenutih pod uglom od 90 stepeni zaista doprinose odličnom vizuelnom utisku. Ipak, mogućnosti Bazuke znatno su skromnije u odnosu na Gigabajtov model i bliže su onima koje pruža Asusov model.

Pored PEG slota, dva PCI-E x1 su sve od opcija za proširenje. M.2 slot je izostao, ali je tu SATA Express. Međutim, kada je on u upotrebi, čak četiri susedna SATA porta nije moguće koristiti, što broj raspoloživih SATA portova svodi na svega dva u slučaju da se koristi SATA Express. Zvučna podrška je skromna i čini je identično rešenje kao kod Asusovog modela, oličeno u ALC887 čipu, potpomognutim Chemi-con audio kondenzatorima. Mrežni kontroler takođe je Realtekov RTL8111H čip. Od video konektora prisutni su samo DVI i HDMI.

I Bazooka ima blizanca. Model koji smo mi testirali koristi DDR4, ali postoji identičan koji raspolaže sa DIMM slotovima koji primaju DDR3. Cena je maltene identična Gigabajtovom modelu, od koga pruža više samo u estetskom pogledu. Ipak, sigurni smo da će mnoge vlasnike među mlađom populacijom „kupiti” pozadinske LE diode. Ploča uopšte nije loša, ali ipak nudi umanjenu funkcionalnost u odnosu na maksimum koji B150 može da pruži.

MSI B150A Gaming M3

Kao što se dâ zaključiti iz naziva, ova ploča namenjena je igračkoj populaciji. U skladu sa time, svaki detalj podređen je estetskom utisku i funkcionalnosti koja će zadovoljiti okorele gejmere. Naponska sekcija izvedena je u osam faza, sa pristojnim hladnjacima i odličnim aluminijumskim kondenzatorima. Raspored PEG slotova je odličan i sa lakoćom omogućava upotrebu dve grafičke karte koje zauzimaju dva slota, ali već pominjano ograničenje čipseta u velikoj meri obesmišljava takav koncept. Pomalo neuobičajeno za gejmersku ploču, ali prisutna su čak tri stara PCI slota uz dva PCI-E x1.

Iako bi se od ploče punog ATX formata koja pretenduje na sam vrh u svojoj klasi očekivalo da obiluje konektorima, to baš i nije slučaj. Šest SATA konektora i jedan SATA Express uz M.2 su sve što ova ploča nudi. Pri tom, važi isto ograničenje kao kod Bazuke, zbog kog su čak četiri SATA porta neupotrebljiva ako se koristi SATA Express. Dva SATA porta koja preostaju na raspolaganju u tom slučaju nisu postavljena pod 90 stepeni, što je zaista neoprostivo za model koji košta koliko i solidne ploče sa Z170 čipsetom. Takođe, M.2 slot podržava samo SSD uređaje izvedene po SATA specifikaciji, što mu izuzetno ograničava upotrebnu vrednosti i maksimalnu brzinu svodi na brzinu običnog SATA porta, odnosno na šest gigabita po sekundi.

Zvučni podsistem i mrežni kontroler u skladu su sa gejmerskim standardima, a oba čipa su elektromagnetno izolovana. Za zvuk je zadužen Realtek ALC1150 potpomognut odličnim audio kondenzatorima i namenskim pojačalom za slušalice, dok se za mrežnu komunikaciju stara Killer E2400 čip. Ipak, sem nabudžene audio sekcije i izvikanog mrežnog kontrolera, ova ploča baš i nema čime naročito da se pohvali. Pogotovo ne za cenu koja je za preko 40 odsto viša u odnosu na prethodno opisane modele. Ovaj model je ujedno i jedini koji nema svog „blizanca” sa DDR3 memorijom. To zaista čudi, jer se DDR3 modeli ploča nude i sa Z170 čipsetom, kako bi vlasnici mogli da uštede makar na memoriji. Zato ćemo se sada pozabaviti i razlikama u performansama između dve generacije DDR memorije.

DDR3 vs. DDR4

Izgleda da se Intel malo preračunao kada je Skylake najavio kao platformu na kojoj će DDR4 standard biti mejnstrim, dok će stari DDR3 biti prisutan čisto reda radi i isključivo na pločama sa najslabijim verzijama čipseta. Nas je prilično začudilo kada smo videli da je na tržištu sve više ploča sa Z170 čipsetom koje koriste DDR3. Iako smo ovoga puta razlike u performansama između DDR3 i DDR4 testirali na pločama sa B150 čipsetom, suštinske razlike u brzini memorije nema u odnosu na jače verzije, jer svaka verzija čipseta raspolaže istim memorijskim kapacitetima. Izuzetak bi bio jedino H110, kao ubedljivo najslabija verzija koja ne podržava Dual Channel režim rada.

Za test smo obezbedili i7-6700K, najbrži procesor za 1151 podnožje, kako bismo izvukli maksimum iz obe tehnologije. Društvo su mu pravila dva Kingstonova kompleta RAM modula. Prvi je HyperX Savage DDR3 2133, a drugi HyperX Savage DDR4 3000. Stariji moduli imali su dodatni hendikep, jer su radili na samo 1600 megaherca uz 11CL latencije, što je prilično slabašno za DDR3 standard. Razlog tome je taj što Skylake procesori zapravo podržavaju DDR3L standard, a ne „običan” DDR3. Razlika je u radnom naponu, pa tako moduli izvedeni po L standardu rade na 1,35 volti, umesto na standardnih 1,5 volt. A pomenuti Savage moduli traže čak 1,65 volti da bi radili na deklarisanih 2133 megaherca. Maksimum koji su ploče na testu mogle da im pruže iznosio je 1,5 volt, tako da smo testiranje morali da sprovedemo uz niži takt i kilave latencije.

Na crtu starim ratnicima sa vezanim rukama izašla su dva nova modula iz iste serije, šepureći se sa gotovo duplo višim taktom (3000 megaherca) i 15CL latencijama, što se, uz ovako visok takt, smatra poprilično „zategnutim” vrednostima. Ishod duela bio je izvestan, ali rezultati su nas poprilično iznenadili. Ispostavilo se, kao i kod prethodnih smena generacija da su dobici minimalni i razlike na nivou akademskih u najvećem broju slučajeva. Jedino gde DDR4 pokazuje osetnu superiornost je igranje na integrisanoj procesorskoj grafici. Tu do izražaja dolazi razlika u brzini, ali su performanse i dalje nedovoljne da bi Intelove „integruše” mogle da posluže kakvom-takvom igranju u HD rezoluciji.

• • •

Sem u sintetičkim testovima koji se bave isključivo memorijskim performansama, razlike između DDR3 i DDR4 u realnom radu praktično i da nema. Ako u obzir uzmemo to da je za cenu kompleta od 16 gigabajta DDR4 koji radi na 3000 megaherca moguće kupiti DDR3 module duplo većeg kapaciteta koji rade na 1600 megaherca i da vam pri tom ostane preko 50 evra kusura, dolazimo do zaključka da će se bez obzira na verziju čipseta znatno bolje prodavati ploče koje podržavaju stariju tehnologiju. Vidljive razlike nema, a odavno se zna da kada je RAM u pitanju, kvantitet uvek pobeđuje brzinu. Ovo naročito dolazi do izražaja kod ploča sa slabijim verzijama čipseta, jer ulaganje u platformu koja bi trebalo da bude jeftina, a koja pri tom koristi skupu memoriju baš i nema opravdanja.

Vladimir TRAJKOVIĆ