Nije bilo teško spojiti jedan i jedan i dobiti tri – Bobi će konkurisati u nekoliko kompanija koje se bave razvojem igara.

Zimu je Bobi proveo grejući stolicu. Namera je bila jednostavna – što više predmeta iz zimskog semestra dati do proleća, kako bi ostalo vremena za izlaske kada se vreme prolepša. No, planovi su jedno, a realizacija nešto sasvim drugo. Kada već takve misli padnu na pamet, Bobi bi se branio jednom od onih epohalnih rečenica „Planiranje je sve. Plan je ništa!”. To je bio omiljeni način funkcionisanja svakog Bobijevog plana – planiraj, iteriraj, planiraj i tako do besvesti.

Gruvanje ispitnih zadataka vas, čak i ako ste apsolutni zaljubljenik u nauku koju studirate, ne može držati duže od tri meseca, i to u prvoj godini studija. Mora malo i da se živi, greši, igraju fudbal i basket sa ortacima i izlazi nekoliko puta u nedelji. Tako je Bobi gledao na život. Ipak, večiti problem studentske realnosti, nedostatak novca, tresao je i njegovu sobu. Odlučio je da sve svoje probleme reši na krajnje jednostavan i zanimljiv način – otići će na praksu u jednu od renomiranih kompanija u gradu. Bobi je bio strastven prema dvema stvarima – računarima i igrama. Nije bilo teško spojiti jedan i jedan i dobiti tri – Bobi će konkurisati u nekoliko kompanija koje se bave razvojem igara. Par dana pretrage svih mogućih mreža i Bobi je samo potvrdio svoj prvi izbor – to mora biti USorEND. Firma čudnog imena je već neko vreme lider u gradskim govorkanjima i najogovaranija kompanija, ikada. Ipak, njihova reputacija je još uvek bila svetlija od nivoa pretencioznosti koja počinje još od samog naziva kompanije a ne završava se, nikako. Pošto je mnogo čuo o ovoj kompaniji od starijih drugara i kolega, Bobi je vešto pripremio mejl i poslao na adresu kadrovske službe USorEND-a.

Tačno tri dana kasnije, u Bobijevom sandučetu čekala je poruka od kadrovske službe kompanije i zakazan razgovor, u podne, kao u dobrim vesternima. „Obračun će uskoro pući”, busao se Bobi pred ogledalom, pokazujući mišiće i grimasu, kao da se sprema za duel u ringu, a ne za razgovor za praksu. Surfujući forumima, Bobi je saznao da radno vreme u ovoj kompaniji praktično ne postoji. „Bitno je završiti posao!” je rečenica koja se najčešće provlačila. „Savršeno!”, pomislio je. Bile su to sve reči i priče zbog kojih je Bobi mogao da oprosti činjenicu da se u pomenutoj kompaniji na poslu često ostajalo i daleko iza ponoći.

Sutradan je Bobi suvereno ušetao u kancelariju. Za stolom ga je dočekala devojka kojoj Bobi na fakultetu nije video ravne. „Interesantna, širokog osmeha i svedeno obučena!”, pomislio je Bobi. Čitavu sliku su kvarile roze naočare koje je nosila. One su bile nekako preterane. Prvih nekoliko minuta razgovora je prošlo u klasičnom ispitivanju snaga, kao u onom ringu od pre neki dan. U četvrtoj rundi, kada je Bobi navođenjem programskih jezika kojima vlada, baza podataka i raznih razvojnih okruženja koje je propustio kroz prste nebrojeno puta želeo da plasira idealni intervju-kroše, devojka sa roze naočarima je rekla da ga uskoro očekuje drugi krug. Na pitanje koliko krugova ima, odgovora nije bilo! „Zavisi!” svakako nije bio odgovor, a sve ga je to podsetilo na Danteov „Pakao”. „Za mene ni devet krugova neće biti dovoljno...”, pomislio je u sebi.

Te večeri nije mogao da spava. Nakon par desetina minuta okretanja, Bobi je seo za računar i napisao pismo izvršnom direktoru USorEND-a. Sutradan je novi mejl bio u sandučetu i Bobi je bio pozvan kod direktora, ovoga puta u 20 časova. Oduševljen Bobijevim iskrenim pismom, u kojem je plavookom i plavokosom heroju preduzetništva „objasnio neke stvari” iz oblasti igara, navođenjem karakterističnih zapleta iz strategija u realnom vremenu koje je za doručak jeo još kao odojče, direktor je odlučio da Bobiju šansu pruži odmah. Bez onih krugova pakla.

Ispunjenje sna je krenulo sa samo jednim uslovom. Moraće da, sve vreme dok je u zgradi, nosi iste one roze naočare kao devojka iz kadrovske. Prvobitno mu je to zasmetalo, ali su ga kuhinja od 20 kvadrata sa sve debelim kuvarom koji danonoćno radi kanapee za mlade nade domaćeg IT-a, soba za igru sa svim konzolama i igrama za njih, kao i za sledeću nedelju najavljeni tim bilding na koji i praktikanti idu -brzo ubedili da zanemari naočare. Bobijeva praksa iz sna je mogla da počne. U roku od petnaest minuta, naočare su prestale da budu problem. Ionako su ih svi u kancelariji nosili, osim direktora. Na stolovima su se smešili MacBook Pro laptopovi sa po dva monitora od 24 inča. U sobi za igru je bilo bar deset fantastično lepih i privlačnih devojaka.

Te večeri nije ni išao kući. Frižideri sa energetskim pićima i kolom su bili dovoljni da u istom onom zanosu kojim je prelazio originalni C&C, i to verziju za DOS, delje neki novi gejmerski hit. Kada je konačno zaspao, na kompanijskom krevetu u „sobi za čil”, mogao se zakleti da je gledao napad Protosa na bazu Terana, iz bliza.

To be continued...

Momir ĐEKIĆ