Viktor TODOROVIĆ

Rođen u Beogradu, proveo ranu mladost u Šumicama, odrastao kraj Štajge a mladost proveo u trouglu Kalenića, Palilulske i pijace Zeleni Venac. Trbuh otišao za kruhom u Ameriku krajem prethodnog stoleća, a srce ostalo dve ulice od Kalemegdana.

Kako uopšte početi ovaj tekst? Naslovom majmune, ne glupiraj se, nisi baš toliko zaboravio. Ali koji naslov? „Rat i sećanja”? Već iskorišćeno. „Once and future king”? Odlično na engleskom, redakcija „Sveta kompjutera” će platiti 1000 konvertibilnih maraka prvom čitaocu koji to uspešno prepeva na srpski. Naslov mora da odražava suštinu autora: egocentričan, sentimentalan, ljubitelj Tolkina... rešenje se samo nametnulo.

Prošlo je evo više od petnaest godina otkad je tastatura zaćutala, mislio sam tada sigurno i poslednji put. Srećom prevario sam se (hvala Fejsbuku, ponekad su „prijatelji” zaista prijatelji) i evo me opet za tastaturom proživljavajući, ako samo i za tren, čarobne dane mladosti-ludosti između 1991. i 1999. godine kada me je iz sivila rata i sankcija izvlačilo pikanje igara i pisanje o njima. Ljubav prema igrama je započela nešto ranije, još 1986. godine kada sam kupio C64 i provodio sate kasapeći nindže i ponekog zalutalog seljaka (rana verzija kolateralne štete) u Usagi Yojimbu. Sa debeljkom sam ispekao zanat, učeći od starijeg brata od tetke kako da štelujem azimut na kaseti sa pesmama Joy Divisiona i G.B.H., i slušajući religiozno njegove savete tipa „Džaba si učitavao pola sata, džojstik ti je u pogrešnom portu. Moraš da isključiš kompjuter, promeniš port i učitaš ponovo.”; „Zašto?”; „Zato što kompjuter može da eksplodira ako probaš da menjaš port dok je uključen.”. Istinu sam saznao mnogo godina kasnije...

Veza sa „SK-om” počinje u srednjoj školi, upoznavanjem sa novim školskim drugom Srđanom Jankovićem (bilo bi interesantno u ovoj kolumni pročitati njegovu verziju događaja, mada mislim da znam početak tog teksta: „Ne seri Todore...”) i njegovom Amigom 500. Pitanje: Šta rade posle škole dva adolescenta kojima su prsti, čak i u prisustvu devojaka, na tastaturi i isključivo na tastaturi? Ako ste odgovorili „Posećuju sajt SexyLadies.com”: a) Rođeni ste posle 1999; b) Niste popili svoje jutarnje pilule. Pravi odgovor je naravno: c) Pikaju igre! Ali igre koje smo nas dvojica igrali su bile poprilično opskurne i ne baš jednostavne strategije. Frustrirani nepostojanjem opisa i rešenja u „Svetu kompjutera” (časopis „Računari”, ako ga se iko seća danas, o igrama nije vodio računa), nas dvojica smo rešili da presavijemo tabak i sami počnemo da pišemo.

„Kralj Artur i mnogi njegovi vitezovi izginuše u bici na Kamlanskom polju, ali i zli vitez Mordred toga dana krvlju plati za svoja nedela.” Eto i danas dan se sećam te prve rečenice prvog opisa igre Spirit of Excalibur, stojim u Srđanovoj sobi i diktiram dok on tipka na pisaćoj mašini. I tako celo jedno vikend popodne, uz stalnu prepirku i prepravljanje belilom dok tekst nije bio završen i stavljen u žutu kovertu. A onda sledeće nedelje posle škole put pod noge pa u zgradu Politike samo da bi nas portir sumorno pogledao i rekao: „Nije u ovoj zgradi, već tu odmah pored u aneksu, ne možete da promašite.” Petnaestak minuta kasnije, napokon otkrivši vrata bolje zakamuflirana nego bilo koji trap door u modernim RPG-ovima, uzverali smo se uz stepenice i pravac u redakciju na levoj strani gde nas je pozdravio uljudni, iako pomalo zbunjeni, mršavi čovek sa riđom bradom. „Izvolite momci, koga tražite?”; „Mi smo došli da predamo tekst.”; „Tekst? Ne razumem... ko ste vi?”; „Pa mi doneli opis igre...”; „Momci, vi tražite ’Svet kompjutera’, to vam je prekoputa. Ovo je ’Huper’.”

Napokon i taj koverat dođe u prave ruke i posle nekoliko meseci u novembru 1991. pojavi se i naš prvenac. U ovom momentu bi Hamfri Bogart rekao „Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship.” i zaista tako je i bilo. Opisi i igre su se smenjivali, Word 2 za DOS i email su zamenili pisaću mašinu i koverte, a 1992. dobili smo i poziv od Brankice koja nas je pitala za broj žiro-računa. „Nisam punoletan, kako da otvorim?”; „Možete uz prisustvo roditelja.”; „Pa dobro a šta će nam, ne razumem?”; „Dugujemo vam honorar za tekstove.”; „Čekajte, hoćete da mi kažete da se pisanje opisa plaća?”

Evo i sada, kako se polako bližim ovom magičnom limitu od 5000 slova (sa razmacima), još ne mogu da verujem svojoj sreći od pre više od dve decenije. Neko vam daje igre za džabe da ih igrate koliko hoćete, potom vam dozvoli da objavite naklapanja tipa „Rigajući ugljen dioksid nastao od koka-kole kupljene od bogatog honorara ’Sveta kompjutera’” („Pod senkom prozora”, SK 3/96) da biste potom zaista i rigali taj ugljen dioksid jer su vas za to naklapanje platili honorarom koji je u jednom momentu krajem devedesetih bio tri puta veći od plate saradnika u Institutu za Genetiku i Genetski Inženjering. Zaista početak, ne samo prijateljstva već i sna kome se evo, pa makar i na trenutak, vraćam posle ovih petnaest godina sa setom, ali i sa slatkim ukusom (možda koka-kole?) mladosti na prstima koji su još za koji tren na tastaturi, i samo na tastaturi.

Viktor TODOROVIĆ