Zamišljam Šigerua Mijamotoa kako, skidajući masku Raše Popova, navlači kukuljicu Imperatora Palpatina

Šigeru Mijamoto, superlegendarni gejm dizajner, u nedavnom intervjuu japanskom magazinu „Famicu” izjavio je da budućnost pripada zabavnim, a ne teškim igrama. Ništa od ovoga nije stavio pod navodnike, čak ni vazdušne. Naglasio je činjenicu da hard core igrači ponekad igraju stvari namenjene casualsima, ali da obrnut primer ne može da se zamisli. Nije nikoga vređao, niti je koristio teške reči: ljubazni jurodivi Japanac samo je napravio mali mentalni presek sopstvenog višedecenijskog iskustva. Š. M. je veoma simpatičan čovečuljak. Toliko simpa da niko ne može da ustane sa stolice i da drekne „zar sam zato poginuo u Drugom svetskom ratu da bi mi tamo neki Japanac prosipao teze o budućnosti igara!” Deleći pitomu razbarušenost Raše Popova, Šigeru se od našeg Mislioca razlikuje po činjenici da umesto uzgoja gusaka u Mošorinu, kreira i uobličava dominantne gaming trendove. Karakteri i franšize koje je patentirao, ne samo da se već decenijama prodaju u bezobraznom broju primeraka, već neki od njih (poput Marija), imaju i status ikona pop-kulture; Šigi je od francuske vlade dobio i orden, što u svetu gejm dizajna nije baš tako česta pojava; Šigs je dizajnirao kontroler za Nintendo Wii; Šigeru Mijamoto je najpoznatije lice i medijska perjanica casual gejminga.

Iz nekog razloga, stari paranoik u meni je podigao obrve, iskopao još nekoliko intervjua dotičnog gospodina, ali nije mogao da prozre nikakavu dijaboličnu agendu. Iza Mijamotoa sasvim sigurno ne stoji neki novi japanski imperijalni plan dominacije galaksijom kroz Super Mario Galaxy: čovek želi samo da se zabavlja i to podeli sa drugima, jačajući poziciju Nintendoa na globalnom tržištu zabavnog hardvera i softvera. On dolazi u miru. Ali Džek Bauer u mojoj glavi ne prestaje da me vuče za rukav... U transkriptu jedne gaming konferencije nalazim tezu da „...posle pojave naslova nalik na GTA i Halo, igračka industrija je izgubila poštovanje...” Erm #1? U dokumentu nalazim i Wife-O-Meter, njegov dijagram kojim, uz puno simpatičnih doskočica, demonstrira koliko neka igra zaista vredi: ukoliko se nešto svidi njegovoj ženi, okorelom neigraču, to valja... Erm #2.

Bam. Hook koji sam tražio mi je sve vreme pred očima... Ukoliko pravi smisao ove rečenice nije izgubljen u prevodu, podela na zabavne i teške igre zvuči kao glupost koju ne bi izrekao ni spiker sa B92 i koju po defaultu niko normalan ne bi uzeo za ozbiljno. Ali Šigeru nije bilo ko, on je faca sa multimedijalnim seksepilom, on je pitomi čovek iz naroda koji se svojim igrama, pored mene i tebe, obraća mojoj i tvojoj mami. Ništa od toga šta taj čovek priča i radi mene ni najmanje ne zanima, ali me ozbiljno zabrinjava uticaj koji njegovi stavovi mogu imati na nečiju „šanel” kostimiranu mamu sa stolicom u upravnom odboru. You see, muzički, literarni i slični šundovi koji ne zahtevaju multimilionske resurse mogu bez problema da se multipliciraju bez štete po istinske vrednosti: ako jedan Džastin Timberlejk padne i slomi vrat, devetsto drugih stoji iza zavese, potpuno spremnih da ulete u šesnaesterac. Njihovo urlanje na mesec ni najmanje ne ugrožava tonske probe, say, „The Pretendersa”. Igre, on the other hand, ne poseduju sposobnost rasta iz vode. Ako se Šigeru pojavi na televiziji i kaže da budućnost pripada „zabavnim”, a ne „teškim” igrama, tezu čiju težinu podupire meteorski uspeh Nintendo Wiija, točkići korporativnih mehanizama podmazani paranojom počinju da se okreću. Finansijska moć, koncentrisana u pet ili šest izdavača A kategorije, kanalisana kroz rukovodeću strukturu koja najčešće ne želi da se preterano udubljuje u filozofiju jedne nepriznate umetnosti, usmeriće resurse u projekte za koje sensei kaže da će se prodavati. Šigeru će, voljno ili nevoljno, ukinuti Tomasa Mana, dajući Tomu Klensiju čitav raf na polici.

Šigeru Mijamoto i filozofija svega što stoji iza njega u najvećoj meri se kosi sa svime u šta, sem mene, veruje i more igrača koji od igranja očekuju nešto više od nedotupavne zabave, trčanja, skakanja, skupljanja žetona, izbegavanja pčela i spasavanja princezice Breskvice. Nesreća ovog sveta jeste to što za genijalne likove kao što su Ken Levin, čovek čija vizija stoji iza dijamanata nalik na Bioshock, nikada neće biti mesta u TV prajmtajmu ili na nekoj hall of fame listi Uticajnih ljudi, niti će ono što on ima da kaže i ponudi podići previše obrva.

A možda g. Šigeru ipak nije džinovsko dete koje hodajući nesvesno lomi hitinske opne insektima. Možda onaj osmeh nije osmeh naivnog gika, već dijabolični kez gurua koji vidi da se njegova mantra prima. Zamišljam ga kako, skidajući masku Raše Popova, navlači kukuljicu Imperatora Palpatina. Ljubazno sugeriše floti da blokira Hoth i da poobara pobunjeničke transporte koji žele da probiju mentalnu blokadu, ne prestajući da se smeška osmehom koji je u stanju da disarmuje jonski top na površini planete. Dok Tim Šafer i Ken Levin padaju u plamenu, on ih preko radija teši da je tako najbolje za sve nas, pa i za njih. BioShock, Alpha Centauri i slične kučine ne doprinose opštem dobru; od njihove komplikovane pretencioznosti može da nas zaboli glava, što može razbiti slatku agoniju zabave za celu porodicu.

Budućnost je slatka za Darth Marija. After all, sa princezom Breskvom nikada nije gužvao posteljinu, pa samim tim nema ni sina koji bi mu jednoga dana odsekao ruku.

Miodrag „Stari paranoik” KUZMANOVIĆ