Zašto i kako preći na GNU/Linux

Prednosti i mane slobodnog operativnog sistema u odnosu na Windows i kako se pripremiti za instalaciju neke od GNU/Linux distribucija

Richard M. Stallman je 1983. godine pokrenuo projekat GNU koji je imao za cilj stvaranje slobodnog operativnog sistema sličnog UNIX-u, koji je opet sve samo ne slobodan (otuda i naziv koji je rekurzivni akronim „GNU’s Not Unix”). Inače, intervju sa g. Stalmanom objavili smo u SK 12/2002. Međutim, operativni sistem sam po sebi predstavlja kompleksnu strukturu kernela, razvojnih alata, kompajlera i drugih programa koji zamisao zaokružuju u upotrebljivu celinu. Unixoliki GNU kernel GNU/HURD se sporo razvijao, a prvo javno testiranje se dogodilo tek 1996. godine. Zato je postojala potreba da se iskoristi kernel koji je funkcionalan.

Godine 1969. u Helsinkiju, glavnom gradu Finske, rođen je Linus Benedikt Torvalds koji je kao student informatike na univerzitetu u rodnom gradu, a inspirisan pokretom FSF (Free Software Foundation) Ričarda Stolmena, započeo razvoj sistema sličnog Minixu, operativnom sistemu koji je napisao profesor Endrju S. Tenenbaum kao prvi UNIX za PC.

Linus je 25. avgusta 1991. na Minix news-grupu poslao poruku u kojoj je saopštio da je započeo projektovanje operativnog sistema sličnog Minixu, portovao BASH i GCC i pitao prisutne da kažu šta bi novi sistem trebalo da „nasledi” od Minixa. Tada nije ni slutio da započinje projekat koji će napraviti informatičku revoluciju. Verziju monolitnog kernela 0.01 objavio je u septembru 1991, a mesec dana kasnije verziju 0.02 učinio je dostupnom u obliku izvornog kôda i pozvao programere širom sveta da se pridruže projektu.

Posle nekog vremena i nekoliko zanimljivih predloga Linusov kernel je dobio ime Linux. Spajanjem Linux kernela i GNU programa formiran je kompletan operativni sistem – danas širom sveta poznati GNU/Linux.

Danas postoji veliki broj nezavisnih distribucija GNU/Linux sistema kao što su Slackware, Debian, Ubuntu, Fedora, SuSE i druge. Uglavnom su projektovane za instalaciju i upotrebu s diska računara, ali postoje i tzv. LiveCD distribucije koje se pokreću i koriste direktno sa CD medija, USB diskova ili čak disketa, bez potrebe za instalacijom.

Ono što je zajedničko za sve distribucije jeste optimizovanost, stabilnost, brzina i visok stepen bezbednosti.

Razlika između Windows i GNU/Linux filozofije

Najveći broj Windows aplikacija urađen je u maniru „sve u jednom”, što znači da proizvođači teže ideji ugradnje svega što je moguće ugraditi u konačno ostvarenje. Ta preterano izražena želja za integracijom naziva se „Windows-way”. Tako postoje slučajevi da audio-plejer može da reprodukuje DVD sadržaj, program za obradu grafike je u stanju da snima audio-zapise i slično. Zbog „pretrpavanja” programa nepotrebnim nesrodnim mogućnostima ovakav softver se često naziva „bloatware” (engl: bloat – naduvan, pretrpan).

S druge strane, UNIX filozofija se bazira na principu da jedan program radi samo jednu stvar, ali je zato radi dobro. Jedan od upečatljivijih primera za to je nepostojanje funkcije provere pravopisa u svim programima za obradu teksta posebno, već je ta funkcija prepuštena specijalizovanom modulu aspell koji apsolutno svaki program može da koristi kao plug-in. To je takozvani „UNIX-way”.

Razlike između samih sistema

Za standardnu GNU/Linux distribuciju potrebno je obezbediti najmanje dve particije: jednu od dva ili više GB i jednu od oko 500 MB. Prva se ponaša na isti način kao i Windows particija: obezbeđuje prostor za sam operativni sistem, kernel, dodatni softver, kasnija kompajliranja i nešto prostora za svakodnevni rad.

Druga particija je takozvani swap prostor. U Windowsu se koristi tzv. virtuelna memorija: podaci iz memorije koji nisu trenutno u upotrebi zapisuju se na hard disk (u skriveni pagefile.sys) kako bi se memorija privremeno oslobodila za druge procese, a oni se učitavaju nazad u memoriju kada se ukaže potreba za njima. Otuda često „drljanje” po disku kada se rade zahtevnije operacije u Windowsu (grebovanje DVD-ova, kompajliranje, renderovanje 3D modela, primena kompleksnih grafičkih filtera...). Linux koristi elegantnije rešenje: swap particija predstavlja proširenje hardverske memorije, što u saradnji s naprednim upravljanjem memorijskim prostorom čini dobitnu kombinaciju. Na računarima koji imaju premalo memorije GNU/Linux će izvući maksimum. To je ujedno i drugi adut ovog sistema.

GNU/Linux može nesmetano da funkcioniše, bez blokiranja i značajnih usporenja, čak i u ekstremno nepovoljnim uslovima: na starim i sporim računarima sa malo memorije, izuzetno slabom grafičkom kartom, pa čak i bez hard diska. Ono što je značajno između ostalog jeste i pomenuta modularnost, što znači da je moguće nadograđivati i proširivati pojedinačne komponente sistema, nezavisno od drugih. Najbolji primer je razlika između konzolnog („ono što liči na DOS”) i grafičkog („ono što liči na Windows”) okruženja. Konzola je neophodna za funkcionisanje GNU/Linuxa, dok grafičko okruženje nije (ne morate da koristite prozore da biste pročitali poštu ili kompajlirali neki program).

Jezgro GNU/Linuxa (Linux kernel) danas programira čitava armija ljudi širom sveta koji to čine zbog sebe i zajednice, a ne zbog toga što je neko to rekao, te otuda i činjenica da njegova optimizacija teži savršenstvu. Odnedavno se (zbog drugačijeg licenciranja) nezavisno radi na grafičkim okruženjima X.org i XFree86, a dalje se kao nadogradnja njih javljaju user-friendly grafička okruženja GNOME, KDE i XFCE. To znači da su razvojni timovi tih projekata zaduženi za ispravan rad svog softvera koji testira zajednica korisnika, a oni ispravljaju greške i unapređuju ga, nezavisno od drugih timova.

Pomenućemo činjenicu da vlade mnogih zemalja i velike softverske kompanije prelaze na GNU/Linux kao osnovu za svoje informacione sisteme. Najveći broj servera na Internetu radi upravo pod ovim operativnim sistemom. Kina je trenutno u fazi izrade zvanične distribucije na matičnom jeziku, dok Nemačka već dugo rad svojih vladinih organizacija bazira na distribuciji SuSE. Kompanije kao što su IBM, Sun, Dell i SCO uveliko su prestale sa promovisanjem svojih operativnih sistema (OS/2, SunOS, SCO UNIX, AIX) i prihvatile GNU/Linux rešenja te danas nude širok spektar proizvoda s podrškom za ovaj otvoreni tip sistema.

Nažalost, postoji jedna mana GNU/Linuxa, a to je nekompatibilnost softvera za Windows, što znači da samo pod određenim uslovima Windows aplikacije mogu da se pokrenu na GNU/Linuxu, bilo posredstvom nekog emulatora ili pravim portovanjem softvera od strane njegovih autora. Ipak, neke stvari se ne mogu dovesti na željeni nivo. Najveći nedostatak predstavljaju Adobeovi proizvodi kao što su Premiere ili Photoshop, paket Microsoft Office, igre i slično. Na sreću, postoje alternative – GIMP postaje sve veći konkurent Photoshopu, OpenOffice.org osvaja tržište kancelarijskih paketa, a sve veći broj igara je moguće pokrenuti na Transgamingovom emulatoru Cedega (emulator Wine sa DirectX podrškom), a ima i portovanih native igara.

Sigurnost je još jedna prednost slobodnog sistema. Firewall je ugrađen u jezgro operativnog sistema i potrebno je samo definisati pravila (ne postoji potreba za posebnim firewall programima). Broj virusa napravljen za GNU/Linux je zanemarljivo mali, a oni su „upotrebljivi” samo na starijim verzijama Linux kernela.

Ono čime su obuzeti open-source korisnici ogleda se u velikom broju volonterskih projekata za razvoj programa, prevođenju aplikacija na druge jezike, radu na dokumentaciji nekog programa ili na održavanju Web servisa. Jedan od trenutno aktivnih domaćih projekata jeste http://prevod.org u okviru kojeg se veoma uspešno radi na prevodu GNOME okruženja (priprema se prevod za verziju 2.12).

Na kraju objašnjenja osnovnih razlika možemo vam skrenuti pažnju na prateći softver za GNU/Linux i Windows operativne sisteme koji se razlikuje u ceni i kvalitetu. U većini slučajeva softver za GNU/Linux za kućnu upotrebu, naučna istraživanja i sve sem komercijalnog korišćenja u firmama (a ponekad i tada) apsolutno je besplatan. Nema reklama, probnih perioda i potrebe za plaćanjem licence za korišćenje. Kvalitet aplikacija se vremenom eksponencijalno poboljšava, greške u programima nestaju, ugrađuju se nove funkcije, a softver radi brže i bolje. S druge strane, aplikacije za Windows su uglavnom komercijalne, često „obogaćene” reklamama i spyware dodacima, te su ograničene probnim periodima i potrebno je platiti licencu za njihovo legalno korišćenje. Uglavnom su zatvorenog tipa pa ispravljanje grešaka zavisi samo od kompanije koja aplikaciju razvija, a na korisnicima je da igraju ulogu „neplaćenih beta testera”.

Instalacija

Kako se GNU/Linux distribucije međusobno razlikuju, ni proces instalacije najčešće nije isti. Ono što je svima zajedničko jeste to što su potrebne najmanje dve particije na disku. Kao što smo već istakli, neke distribucije mogu se pokretati samo sa CD medija, čak i bez hard diska u računaru.

Za particionisanje diska uvek preporučujemo slobodan softver (kao što su konzolni fdisk i cfdisk ili grafički GNU PartEd). Ukoliko je neophodna promena veličine NTFS particija (ako već imate instaliran Windows), onda je poželjnije koristiti PowerQuest PartitionMagic 8.0. (O kohabitaciji više operativnih sistema na jednom računaru pisali smo u SK 5/2005.)

Napravite logičku particiju veličine najmanje 2 GB (za neke distribucije je minimum 5 GB), a tip fajl-sistema postavite na Linux ext3. Za podešavanje swap particionog prostora potrebno je izabrati istoimeni tip i takođe logičku particiju veličine oko 500 MB. To je sve što vam je za sada potrebno. Sve novije distribucije su podrazumevano bootabilne tako da nema potrebe praviti StartUp disketu. Instalacija svake distribucije je priča za sebe, pa je pre same instalacije GNU/ Linux sistema poželjno pročitati datoteke README i INSTALL koje se obično nalaze u korenskom direktorijumu prvog instalacionog diska, a u njima je detaljno opisan postupak instalacije te distribucije.

Ono što vas može zbuniti pri prvoj instalaciji jeste određivanje Mount Pointa za root. Ovde nije reč o direktorijumu za administratora sistema /root, već o lokaciji korenskog direktorijuma „/” u kojem se nalazi kompletna struktura operativnog sistema.

Bitno je i da znate da su GNU/Linux particije potpuno nezavisne od FAT32 i NTFS particija tako da ne može doći ni do kakvih kolizija datoteka ovih različitih sistema. I pored toga, iz GNU/Linuxa je moguće videti i koristiti Windows particije, ali podrazumevano nije moguće pisati po NTFS particijama (razlog se valjda sam nameće), dok se iz Windowsa uz korišćenje dodatnih programa može samo čitati sa GNU/Linux particija.

Detaljan postupak instalacije distribucije Slackware 10.1 opisali smo u prošlom broju.

Linux na Internetu

Za GNU zajednicu je karakteristična velika baza podrške na Internetu. Na adresi www.linux.org možete naći osnovne podatke o projektu, popis distribucija, dodatne aplikacije, knjige, kurseve, vesti iz open-source sveta i drugo. Na adresi www.distrowatch.org nalazi se često ažurirani spisak distribucija sa uporednim pregledom paketa koji se nalaze u njima i adresama sa kojih se mogu preuzeti ili kupiti instalacioni diskovi. Sledi domaći sajt www.linux.co.yu koji obiluje vestima, uputstvima, dokumentacijom, a možete se priključiti i dopisnom društvu. Indeks GNU/Linux sadržaja se nalazi na specijalizovanoj Google stranici www.google.com/linux. Popis velikog broja aplikacija svakodnevno se ažurira na adresama freshmeat.net, kde-apps.org i gnome-files.org, dok su izvori open-source projekata sourceforge.net i savannah.nongnu.org.

• • •

Ako želite da osetite slobodu i snagu pri upotrebi računara, pa čak i da se zapanjite brzinom svoje mašine koja je po vašim shvatanjima „troma”, preporučujemo da za početak pokušate sa dual bootom, to jest korišćenjem Windowsa i GNU/Linuxa na istoj mašini. Instalacija GNU/Linuxa više nije komplikovana kao nekada, za privikavanje treba izdvojiti dosta vremena, ali, verujte nam, GNU/Linux je zaista vredan truda.

Miloš KNEŽEVIĆ, Aleksandar UROŠEVIĆ