Instalacija jedne od najboljih Linux distribucija

Slackware 10.1 predstavlja kompletnu distribuciju operativnog sistema Linux. Trenutna verzija sadrži kernel 2.4.29, kao i osvežene verzije velikog broja softverskih paketa. Osnovni C kompajler gcc se javlja u svojoj 3.3.4 verziji, GNU C biblioteka je glibc-2.3.4, Binutils je stigao do 2.15.92.0.2, a X11R6.8.1 je preuzet od X.org-a. Grafička okruženja su takođe doživela značajan pomak tako da su sada tu K Desktop Environment 3.3.2, GNU Network Object Model (GNOME) 2.6, kao i Xfce 4.2.0. Naravno, tu su i alternativni grafički moduli: blackbox, fvwm, fluxbox window manager, windowmaker i drugi. Pređimo sada s brojki i početnih nabrajanja na sâmu instalaciju.

Slackware 10.1 dolazi na četiri diska, ali je za osnovnu instalaciju potreban samo prvi instalacioni CD na kojem se nalaze svi potrebni paketi, uključujući i kernel, dok su na drugom smešteni GNOME, KDE i testing folder. U testiranju možete pronaći gcc-3.4.3, kernel 2.6.10 i još po nešto što nije zvanično podržano. Na poslednja dva diska se nalaze izvorni kodovi svih programa sa prva dva diska, veliki broj dodatnih paketa, kao i zvanična Slackware Linux Essentials knjiga, u ulozi oficijelnog priručnika za Slack. Ukoliko ste se uželeli nekog od starijih paketa, izbačenog iz trenutne distribucije, potražite ga u pasture folderu na poslednjem disku.

Korisnici koji su se sretali s instalacijama u prošlosti mogu da pritisnu taster ’PageDown’ ili da jednostavno preskoče neki pasus teksta, tačnije sve do zaključka. S druge strane, ukoliko spadate u grupu korisnika koji do sada nisu imali prilike da barataju operativnim sistemima ovog tipa, predlažemo da za kreiranje particije koristite način opisan u našem servisu „’Oću i ja Linux” i da dobro zasučete rukave.

Po ubacivanju diska i restartovanju računara, na ekranu će se pojaviti pozdravna poruka. Treba izabrati kernel koji će se učitati (podrazumevan je bare.i pa je za njegov izbor dovoljno pritisnuti ’enter’), a ono što je najkorisnije za vlasnike novih SATA diskova jeste postojanje kernela s ugrađenom podrškom za SATA diskove sata.i, ali on nije ponuđen u popisu raspoloživih kernela koji se dobija pritiskom na taster ’F2’. Pored izbora kernela, moguće je zadati i posebne parametre (rezoluciju framebuffera, SCSI emulaciju za optičke uređaje i slično).

Sledi ekran za izbor kodnog rasporeda tastature, pa obaveštenje da treba obezbediti particije na koje će se Slackware instalirati. Najminimalniji uslovi su da postoji jedna swap particija koja treba da bude dva puta veća od raspoloživog RAM-a u računaru ako imate manje od 512 MB odnosno 512 MB ili čak 1024 ako imate više od 512 MB. Razlike ćete uočiti samo ukoliko budete koristili zahtevne aplikacije (3D modeling, kompleksni filteri za obradu fotografija, kompajliranje velikih projekata i slično). Takođe, potrebna je i najmanje jedna Linux particija. Ako ste koristili Windows za pravljenje particija na način opisan u pomenutom komplementarnom tekstu, potrebno je samo ukucati ’setup’. U suprotnom, kreiranje particija je neznatno otežano. Postoji izbor fdisk alata za kreiranje particija (konzolni režim) i cfdisk koji je organizovan u interfejs s menijima, ali ima manje opcija nego fdisk. Mi ćemo koristiti cfdisk. Vertikalnim kursorskim strelicama se pozicionirajte na Free space, a levo i desno koristite za donji meni i izbor komande New. Dalje izaberite particiju Logical, pa Beginning za postavljanje particije na početak slobodnog prostora. Na pitanje o tipu particije unesite 83 (Linux particija). Navedene korake je potrebno ponoviti kako biste napravili još jednu particiju, s malom razlikom na samom kraju: tip particije je sada 82 (Linux Swap). U donjem meniju izaberite Write i izađite. Potom stiže i ’setup’.

Prva stvar koja liči na grafiku je Setup meni. U pitanju je sistem ncurses menija karakterističan za Slackware (nije se menjao u poslednjih nekoliko revizija distribucije). Kada izaberete Add Swap, automatski će biti pronađena memorijska particija koju ste napravili. Posle uspešno završenog formatiranja i provere loših sektora, sledi izbor particije na koju će biti instaliran sâm Slackware. Preporučujemo vam ext3 tip particije pošto predstavlja journaling tip ext2 fajl sistema (ukratko rečeno, „dobra stvar”). Default Inode gustina je dobar izbor za dalje konfigurisanje particije, osim ako ćete na disku čuvati mnogo malih datoteka (reda veličine 1 KB i manje). Ukoliko naiđe na NTFS ili FAT tip particije, Setup će vas obavestiti o mogućem automatskom montiranju (mount). Konačno stižemo do izbora paketa.

Paketi su grupisani u šesnaest kategorija: osnovni fajlovi, aplikacije koje zahtevaju grafiku, pa one koje je ne zahtevaju, dokumentacija, razne biblioteke, grafička okruženja, rad sa mrežama i druge. Po izboru paketa, dalja instalacija može teći u full i expert modu. Prva solucija će instalirati sve pakete iz obeleženih kategorisanih grupa, dok će vam druga pružiti mogućnost izbora pojedinačnih paketa iz svake kategorije. Ukoliko vam experience points u ovoj oblasti nisu baš na visokom nivou, savetujemo vam da prihvatite unapred obeležene kategorije i odaberete full instalaciju. Vaša nova Linux distribucija zauzimaće ukupno oko 3 GB. Kada svi paketi budu adekvatno plasirani, postaviće se pitanje kernela koji će vaša distribucija koristiti. Bare.i je ponovo tačan odgovor ukoliko nemate SATA disk, a u suprotnom je pravi izbor sata.i kernel.

Prva situacija koja vas može iznervirati jeste potencijalni nedostatak modema. Ako se u vašoj konfiguraciji računara nalazi Winmodem (najčešće tipa Lucent), drajvere ćete morati da nabavite s mreže, a pomoć prijatelja koji je sve to već prošao će vam dobro doći. Trenutno, ukoliko dođe do pomenutog problema, izaberite ’no modem’. Dalje, na pitanje hotpluga potrebno je odgovoriti potvrdno kako bi vaš sistem mogao da barata Cardbusevima, USB diskovima i sl.

Podrazumevani boot loader je LILO (LInux Loader), dok je GRUB dostupan s jednog od dodatnih diskova. Sada je potrebno konfigurisati LILO. Logično, on predstavlja programsko rešenje za izbor operativnog sistema po startovanju računara (pisali smo o tome u jednom od prethodnih brojeva). Automatsko konfigurisanje predstavljeno je kao ’simple’ varijanta. Po njegovom izboru i po završenom testiranju fontova za konzolu, postaviće vam se pitanje vezano za dodatne parametre koje LILO može da prosledi pri bootovanju. Ako ne znate šta biste mogli da upišete, ostavite prazno i pritisnite ’Enter’. To važi i za naredne ekrane s izborom fontova, toga koje će se aplikacije podizati u startu, podešavanja miša... Tri stvari na koje je potrebno obratiti pažnju jesu lokacija na koju će se LILO instalirati, podešavanje root šifre i izbor grafičkog okruženja. Odgovori su ’MBR’ (Master Boot Record) i pet do 127 karaktera duga lozinka za administratora računara (vas). Treća stvar je izbor grafičkog okruženja. Najzad, kada je mukotrpan rad iza vas i kada se na ekranu pojavi informacija o završenom konfigurisanju Linuxa, preostaje vam samo restartovanje računara bez CD-a u drajvu.

Možda će vas iznenaditi što posle izbora grafičkog okruženja Slackware podrazumevano ide u konzolu. Da biste podigli grafičko okruženje, potrebno je da pokrenete komandu startx. Ali to ostavite za kasnije.

„Welcome to Linux 2.4.29” je prva poruka koja će vam izmamiti osmeh na lice, a ’root’ je prvi koji će na Login odgovoriti svojom lozinkom. Potencijalno destruktivni uticaj koji root pristup može imati na vaš računar ako niste sigurni šta radite može se uporediti s primerom bake od devedesetak leta sa minobacačem u ruci. Zato je pred vama posao kreiranja „običnog” korisnika. Komanda koju tražite je ’adduser’. Po unošenju vašeg novog korisničkog imena, višestruko pritisnuti taster ’Enter’ biće rešenje. Osnovni podaci u vidu punog imena i sličnih ličnih informacija i ponovni ’Enter’ maraton za stvari koje ne razumete dovešće vas do konačno kreiranog korisnika. Pretposlednji korak, pred oazu grafike, jeste prijavljivanje mortal korisnika. Da biste bili u prilici da to učinite, root korisnik mora da se odjavi koristeći ’logout’. Logovanje novog korisnika s adekvatnim korisničkim imenom i postavljenom šifrom i komanda za pozivanje X-a ’startx’ jedino su što vas deli od okruženja u kojem se lako možete snaći. Naknadni izbor grafičkog okruženja vrši se komandom xwmconfig.

Pretpostavimo da ste izabrali KDE. U grafičkoj sredini, koja je već na prvi pogled privlačna, Control Center je prva lokacija na kojoj treba da se zadržite. Inače, svi programi i podešavanja dostupni su klikom na dugme ’K’ u standardnom donjem levom uglu. Konfigurisanje najlakše teče uz muziku tako da vam najtoplije savetujemo startovanje xmms-a.

Fokus ovog teksta bio je na samoj instalaciji za korisnike koji nisu vični (zvanično) besplatnim operativnim sistemima. Što se tiče naprednih korisnika koji su načinili hyper-jump s uvoda na zaključak, možemo samo da im savetujemo da brzo prekopiraju diskove od obližnjeg Linux kolege. KDE i GNOME su sa sobom doneli unapređenje ogromnog broja aplikacija koje ih i čine tako posebnim. Poslednje verzije većine multimedijalnog softvera već su kompajlirane tako da ćete biti u mogućnosti da gledate DVD naslove (Xine 0.99.3), slušate Ogg, Wma, Mp3 (prvi put zvanično) i veliki broj drugih audio-formata na xmms-u 1.2.10, koristite pogodnosti sve ozbiljnijeg GIMP-a 2.2.3, ali i da prvi put uživate u istraživanju prostranstva svemira uz KStars 1.0.

Posle inicijalnog ushićenja po završetku čitanja ovog članka, brzo se zaputite ka telefonu i pozovite nekog od ortaka koji rade na „onom što liči na Windows” i zamolite ga da vam ga nareže.

Miloš KNEŽEVIĆ