Da li smo svi mi što volimo „Gospodara prstenova” toliki zaluđenici? U meni čuči mali „geak” koji guta sve sa slovima „LoTR” na sebi, ali ipak postoje granice. Jedna od tih granica, na žalost, povučena je ispred igre Lord of the Rings: Fellowship of the Ring iz nove „Vivendijeve” kuće „Black Label Games” koja bez obzira na tematiku spada u prosečne kompjuterske igre, a samim tim nikako ne može da nosi etiketu Tolkinovog epohalnog dela. Ipak, isti taj „geak” tera me da igram Fellowship of the Ring pa čak i da u njemu nađem momente koji skoro da iskupljuju brojne propuste...

Lord of the Rings: Fellowship of the Ring veoma je čudna igra jer se ne može reći ni da je rađena po prošlogodišnjem filmu, kome dugujemo početak cele ove Tolkin-manije, niti po originalnom predlošku, tj. prvom tomu knjige „Gospodar prstenova”. Ljubitelje knjige obradovaće vest da su neki delovi knjige koji nisu ušli u film Pitera Džeksona našli svoje mesto u ovoj igri. Tu su susret sa Starom vrbom i Tomom Bombadilom, Sem je pored Frodoa kada gledaju u Galadrijelino ogledalo, a Glofrindel ponovo spasava Frodoa od Utvara na gazu. No, umesto da se radujemo što Liv Tajler nema na vidiku, ostaje žaljenje jer nema ni nekih drugih segemata priče koji se, igleda, autorima nisu učinili podesnim za igru kao npr. uspon družine ka Karadrasu. U takvim trenucima bolje bi bilo da su imali hrabrosti da prošire priču za koji okršaj ili interesantni quest umesto da poput dželata odsecaju cela poglavlja. Vrhunac odstupanja i od knjige i od filma je kraj igre sa kojim će se teško pomiriti i igrači konzolne, a kamoli PC verzije.

Lord of the Rings: Fellowship of the Ring je akradna avantura sa klasičnom perspektivom u trećem licu u kojoj naizmenično vodite Frodoa, Gandalfa i Aragorna. Tokom igre, zavisno od nivoa, ovi likovi će se automatski smenjivati tj. ne možete sami da birate koga vodite iako su i ostali članovi družine uglavnom tu (ponekad će likovi prisutni tokom animacije između nivoa izčeznuti u trenutku kada počne akcija). Tako su Frodoovi nivoi uglavnom tajanstveni i povezani za rešavanje jednostavnih zagonetki, Gandalf zagonetkama dodaje magijske borbe dok je Aragorn samo čovek za obračune hladnim oružjem. Svaki od likova ima samo jedno oružje za borbu prsa u prsa i jedno za borbu sa distance (tada možete da promenite perspektivu u prvo lice za preciznije nišanjenje), da nije interesantnih poteza sa svakim oružjem i Gandalfovih čarolija borba bi postala krajnje monotona. Naravno Frodo može da koristi i Prsten koji je u njegovom posedu i postane neviljiv na ograničeno vreme, ali za tim nema preterane potrebe sem nostalgije, simpatičnih efekata i sakrivanja od protivnika jer još uvek niste savladali komande.

S jedne strane je odstupanje od priče, s druge plitki gameplay: zašto bi iko onda igrao Fellowship of the Ring? Baš zato što je „Gospodar prstenova”, a delimično i zato što je tehnički deo igre prilično zadovoljavajući. Iz dizajna oruženja, likova i protivnika vidi se da su se u „Black Label Gamesu” ipak trudili i da se nisu slepo oslanjali na lokacije stvorene za film već su stvorili vlastiti vizuelni stil. Pošto vam priglupa veštačka inteligencija protivnika neće praviti mnogo problema možete slobodno da se krećete i uživate u okolini jer svi nivoi na otvorenom prosto zrače. No ako se upustite u ovo šetanje – oprez da se ne izgubite jer automapa pokazuje samo gde se nalazite u Srednjoj zemlji, a ne gde ste na trenutnom nivou. Glasovi i zvukovi u igri su za svaku pohvalu, od raspevanog Toma Bombadila do režanja trolova i orkova, a jeka u Moriji će ponekad učiniti da stvarno pomislite da ste u mračnom rudniku gde opasnost vreba na sledećem koraku. Nažalost, u Moriji dolazi do izražaja i jedan od bitnih nedostataka ove igre –loša automatska kamera koja će vam pokazivati teksture na zidu dok vas tri orka natenane šalju u posetu precima. Tu je i prijatna muzika koja upotpunjuje atmosferu kakvu očekujete u datom delu Srednje zemlje što samo dodatno naglašava pitanje: da li su dizajneri imali dovoljno vremena da završe ovu igru? No, činjenica da je matična izdavačka kompanija u finansijskim problemima kao i da je konkurentski „Electronic Arts” već izdao igru koja prati film Two Towers nikako nije opravdanje za polovično obavljen posao.

Dok igrate Fellowship of the Ring stičete utisak da su njeni tvorci prilikom dizajna igre mislili samo na nostalgiju potencijalnih igrača ka poznatoj priči, a ne na pretočavanje jedne od najpopularnijih knjiga svih vremena u kvalitetnu igru. Možda je „Black Label Games” imao premalo vremena za ovaj naslov, pa se nadamo da neće još jednom propustiti priliku da naprave nezaboravnu igru kada se late Two Towersa. U nedostatku PC igara po „Gospodaru prstenova”, ne sumnjamo da će većina Tolkinovih poklonika makar probati Lord of the Rings: Fellowship of the Ring, ali da nije imena ovo bi bila samo još jedna prosečna igra na koju bi malo ko trošio svoje vreme.

Dragan KOSOVAC