Prošlo je već skoro pet godina od kada su Robert Rodrigez i Kventin Tarantino snimili sada već kultni horor film „Od sumraka do svitanja”. Dosta akcije, velika količina crnog humora i neizbežna Selma Hajek su uz jaku glumačku ekipu predvođenu Harvi Kajtelom doveli do toga da film postane jedan od najgledanijih te 1996. godine i postavi određene standarde u kinematografiji.

Rukovođen uspehom filma, „Cryo Interactive” je otkupio prava za igru i napravio TPS („Third Person Shooter” = pucačinu u trećem licu) From Dusk Till Dawn čija se radnja nastavlja na završetak filma i to nekoliko godina nakon finalnog obračuna u dobro poznatom sastajalištu kamiondžija i motociklista. Takvo nadograđivanje priče dovelo je do toga da ono što povezuje film sa igrom budu samo vampiri, konstantna akcija, kao i velika kanom napravljena tetovaža na desnoj ruci glavnog junaka...

Umesto da radnja igre bude smeštena u gradić na meksičkoj granici interesantnog imena Titty Twister (ne, nećemo prevesti), kompletna fabula dešava se na okeanskoj zatvorskoj platformi nazvanoj „Izlazeće Sunce”, gde se nalaze isključivo osuđenici na smrt. Glavni junak Set Geko (koga u filmu tumači Džordž Kluni) osuđen je na smrt zbog ubistva koje zapravo nije počinio. Ostalo mu je još svega 72 časa života, a provešće ih suprotstavljajući se hordama vampira koji su zaposeli platformu, kako bi oslobodili jednog od pripadnika svoje rase. Naravno, glavni junak nije potpuno sam na „Izlazećem Suncu”. Susrešće još nekoliko likova bitnih za razvoj priče koje će spasti od krvožednih čudovišta, a time i sebi samom omogućiti opstanak.

Kao rezultat ove pričice, na našim hard diskovima našla se akcijom nabijena igra sa izvođenjem u trećem licu smeštena u unutrašnjost zatvora sa velikim brojem vampira i ostalih beštija, bez ambicija da pred igrača postavi neke preterano teške zadatke i glavolomke.

Arsenal oružja je pozamašan i kreće se od standarnih pištolja i puški, preko bacača plamena, pa do pikanterija poput pištolja na svetu vodicu, samostrela sa kočevima i CD lansera, koji izvesno ispaljuju nazubljene diskove Britni Spirs ili Bekstrit Bojsa.

Nažalost, izvođenje igre je realizovano prilično nespretno, pa i pored implementiranog infracrvenog nišana nećete uvek biti u prilici da valjano nanišanite krvopiju koja vam ide u susret, što dovodi do četvorostruko veće potrošnje municije nego što bi to trebalo i, naravno, iritiranja samog igrača.

From Dusk Till Dawn proteže se na preko dvadeset nivoa koji obuhvataju sve od zatvorske kuhinje do direktorskih apartmana. Tako dolazimo do jednog od većih problema u igri – monotonije i odsustvo ideja. Kao i mnogo puta do sada, programeri su odlučili da „veštački” produže nivoe prostim kopiranjem određenih lokacija, pa ćete ići iz jedne u drugu identičnu prostoriju nekoliko puta zaredom. Jedina razlika biće u broju i rasporedu protivnika ili ponekom poboljšanju koje ćete usput naći.

Protivnika ima dosta, od ljudi mutiranih u vampire, ogromnih slepih miševa, pa do stvoranja koja šetaju po plafonima i pljuju otrov u vašem pravcu. Kvantitet je opet prevagnuo u odnosu na kvalitet, pa je AI neprijatelja na ameboidnom nivou. Jurcaće oko vas ne uspevajući da zadaju udarac, a neretko će im se dešavati i da prosto nastave da trče ka prepreci koja vas deli što ih čini lakim metama.

Igru pokreće THEO engine (korišćen u igri Devil Inside) što znači da ćete naići na poprilične scene nasilja, ali ni to nije dovoljno da, pored tolikih propusta i mana, poboljša opšti utisak.

Muzika u uvodnom delu igre ume da pridobije pažnju igrača, ali posle nekog vremena dosadi jer se sve više i više ponavlja, pa ćete nakon četvrte misije uhvatiti sebe kako panično klizite mišem kroz glavni meni tražeći opciju za isključivanje muzičke podloge.

Zvučni efekti su, najblaže rečeno, katastrofalni. Pored toga što zvuk oružja podseća na sve samo ne na ono što bi trebalo, primetno je često završavanje dijaloga ispresecanim rečenicama i nedovršenim iskazima. Kada se uzme u obzir da nema titlova, a da upravo pričom sa drugim likovima treba iščačkati zadatke za naredne misije i druge bitne informacije, postaje jasno koliki problem predstavljaju ovi „zaprljani” dijalozi.

Čak i da zanemarimo početnu premisu, filmski scenario i njegova uslovna ograničenja, i da pokušamo da igru sagledamo kao i svako drugo akciono ostvarenje u trećem licu, opet ostaje veoma malo kvalitetnog materijala što From Dusk Till Dawn baca u prosek i brzi zaborav.

Milan ĐUKIĆ