Ne dešava se često da je priča o nastanku igre interesantnija od radnje. Rad na Conquestu počeo je pre pet godina, a kada je osnovan „Digital Anvil” izgledalo je da će nakon Wing Commander serijala Frontier Wars biti još jedna igra o intergalaktičkoj borbi za opstanak kojoj će Kris Roberts udahnuti jedinstvenu atmosferu. Nažalost, Conquest je bila jedna od pet igara na kojima su istovremeno počeli rad u novostvorenoj kompaniji, pa je razvoj napredovao razočaravajućom brzinom. Meseci bez vesti o napredovanju igre bili su prekidani mrvicama informacija, da bi sve kulminiralo informacijom da se rad na Conquestu obustavlja i da igra nikada neće ugledati svetlost dana. Sreća u nesreći je došla raspadom „Digital Anvila” kada je „Ubi Soft” otkupio prava na otpisanu igru, a članovi tima koji je radio na njoj osnovali su sopstvenu firmu „Fever Pitch Studios”.

Kao kod većine strategija u realnom vremenu i ovaj put priča predstavlja čist naučnofantastični kliše. Prava je šteta da u Conquestovom slučaju taj kliše previše podseća na Starcraft što prilično umanjuje utisak inače odlične igre. Kao što to u budućnosti često biva, ljudi su se vinuli ka zvezdama. Sve je teklo polako i sigurno dok nisu naišli na patent braće Roberts –jump pointove. Ovi svemirski tuneli omogućuju brodovima da za nekoliko trenutaka pređu golema prostranstva koja bi inače prevaljivali godinama. Naravno, ljudi svugde moraju da guraju svoj nos, a kada su ga gurnuli kroz novootkriveni jump-point našli su se usred gralaktičkog rata. Sa jedne strane su insektoliki Mantisi, a sa druge Celareoni, energetska bića u robotskim egzoskeletima. Pošto ljudi (tj. Terrani) ne vole da sede skrštenih ruku odlučuju da ostanu u sistemu Tau Ceti i pokušaju da zaustave opasnost pre nego što im bube pokucaju na vrata.

Sada, kada je Conquest: Frontier Wars konačno pred nama i pored manjih zamerki može se reći da je vredelo čekati pet godina. Pored toliko naslova koji su definisali žanr strategija u realnom vremenu, nije lako izdati igru koja neće po nečemu podsećati na neki od poznatih uzora. Jedni će možda nazvati Conquest mešavinom Total Anihilationa i Homeworlda dok će ga drugi proglasiti za amalgam Starcrafta i Star Trek: Armade, ali ovakve kvalifikacije samo govore u prilog kvaliteta i igrivosti Frontier Warsa. Nakon kratkog vremena provedenog uz ovu igru svako će sigurno primetiti koji su hitovi poslužili kao inspracija za Conquest, ali i činjenicu da se tvorci ove igre nisu zadržali na sakupljanju dobrih karakteristika drugih igara već su u Frontier Wars ubacili nekoliko sopstvenih inovacija. Najinteresantnija novina su sigurno jump-pointovi koji i vizuelno podsećaju na svoje imenjake iz serijala Wing Commander i Privateer. Jump-pointovi spajaju nekoliko mapa u jedinstvenu celinu, pa kada osvojite jedan zvezdani sistem to neće predstavljati kraj misije već ćete putem tunela moći da pređete na sledeću mapu dok vam osvojeni sistem ostaje kao podrška. Ovo takođe dodaje veliku dozu nelinearnosti ne samo kampanjama nego i pojedinačnim misjama, jer ćete često moći da birate između nekoliko jump-pointova. U toku jedne velike misije tunelima je povezano do šesnaest zvezdanih sistema.

Iako kampanja u Conquestu prati sukob sa Terranske strane, imaćete priliku da vodite sve tri rase. Nakon prvih sukoba sa bubama, Terranima će se pridružiti pobunjenici Mantisi, a u finalnim borbama vašim snagama će pomoći i Celareoni. Svaka strana poseduje jedinstvene jedinice i građevine što daje stratešku raznolikost, ali u osnovi put je uvek isti – zauzmete planetu i napravite bazu oko nje, harvestujete asteroidna polja, napravite flotu i zgazite neprijatelja. Na svu sreću, sistem jump-pointova vas sprečava da postanete prejaki, kao u većini RTS naslova, tako da je izazov uvek prisutan.

Grafika Frontier Warsa sigurno će biti predmet rasprava među poklonicima ovog žanra. Iako igra koristi 3D engine koji je u stanju da nam predoči veličanstvene bitke svemiskih armada sa stotinama brodova, izvođenje je smešteno u 2D ravan. To ne umanjuje vizuelni kvalitet igre, ali osetna je neiskorišćenost prostora – kada je igra već u svemiru, uskraćivanje treće dimenzije jasno umanjuje stratešku raznolikost. Muzička podloga odgovara događajima na ekranu. Doduše, nećete kao kod Homeworlda prestati da se bavite igrom kako biste slušali muziku, ali melodije Frontier Warsa stvaraju odličan ambijent za svemirske bitke.

Conquest: Frontier Wars se jasno izdvaja u moru RTS klonova stalno prisutnih na tržištu. Ako se uzmu u obzir teški uslovi pod kojima je ova igra stvarana – odlično je ispala. No, nemoguće je oteti se utisku kako bi Conquest postao nezaboravan klasik samo da je implementirano izvođenje u sve tri dimenzije. Na svu sreću, Frontier Wars u ovom trenutku nema dostojne konkurencije na tržištu, pa će ljubitelji klasične strategije u realnom vremenu, koji su trenutno u apstinencijskoj krizi, bez sumnje uživati.

Dragan KOSOVAC