Podvrsta strateških igara, „Wargames”, lagano izumire kao žanr iz najmanje dva razloga. Kao prvo, kompleksne ratne strategije u naslovu i „requirementsima” ne sadrže obavezno „3D”, što je na kraju ovog veka ravno jeresi. A kao drugo, složenost i po definiciji uzak krug konzumenata znači da iste nisu isplative, što velike proizvođače demotiviše na ulaganje vremena i novca potrebnih za njihov često višegodišnji razvoj. „Ratne igre” ostaju na površini samo zahvaljući genijalnim fanaticima nalik na Norma Kogera i Gerija Grigzbija, uz poneko iznenađenje u vidu kvalitetnog podmlatka.

Prvenac programerskog tima na čelu sa Stivenom Grinom je jedna od onih igara koje su u svom srezu najbolji domaćini. Wargammer: Napoleon 1813 je prva (nadamo se ne i poslednja) igra u okviru koje je generalni koncept doveden do stepena bliskog savršenstvu: kombinacija globalne strategije sa taktičkim podsegmentom, projektovana u kvazi real-time maniru (na oba nivoa), nelinearna, kompleksna, realna i „namirisana istorijom”. Da ne sadrži dobru dozu bagova, mirne duše bi se moglo tvrditi da je vidljivo bolja od Kogerovog TOAW-a.

Istorijska podloga za igru su dešavanja posle Napoleonovog poraza u Rusiji: u ulozi malog Korzikanca zadatak vam je da reorganizujete vojsku, odbranite Francusku i izvršite kontraofanzivu sa ciljem zauzimanja zapadnih nemačkih država, dok kao vođa savezničke koalicije imate misiju da dokrajčite snage imperijalne Francuske, osvojite Pariz i pošaljete Napoleona u izgnanstvo. U oba slučaja vam sleduje nekih stotinak sati izvanredne osvajačke zabave.

Sama igra funkcioniše kao sprega dve velike celine: strateške mape i taktičkih bitaka. Na strateškoj mapi imate generalni pregled bojišta (sever Evrope). Na njoj vršite raspoređivanje i organizaciju armija i formirate nove divizije (u glavnim gradovima svake provincije). Kada dođe do sudara većih borbenih grupacija (korpusi, armije i armijske grupe), na scenu stupa odlični taktički engine (nalik na Age of Rifles). U oba slučaja, vreme teče kontinualno (nema prevaziđenih „turnova”), a isto po želji možete ubrzavati u proizvoljnoj razmeri.

Iako u osnovi raspolažete sa tri klase jedinica, pešadijom, konjicom i artiljerijom, varijacije u zavisnosti od strane koju vodite, provincije u kojoj je divizija formirana i vremena koje je utrošeno za trening su mnogobrojne (ukupna cifra iznosi 70 vrsta i podvrsta). U skladu sa „grand” koncepcijom cele igre, najmanja formacijska jedinica u igri je divizija, koje po želji i potrebi možete spajati u korpuse, armije i armijske grupe. Tome dodajte i istorijske lidere (maršal Nej, Kuznjecov, Bliher, Napoleon...), od kojih svaki poseduje različite vrednosti u desetak bitnih karakteristika (komandni radijus, taktička veština, harizma, inicijativa...), koje uključuju i stepen insubordinacije (neke vojskovođe vole da „prečuju” ili prekrše naređenja, pogotovo u teškim bitkama). Neki od njih poseduju afinitet prema konjici, drugi su rođeni artiljerci koji loše komanduju kombinovanim grupama, dok su neki (Nej), pravi genijalci i prirodni kandidati za komandovnje glavninom snaga.

Opcije za manipulaciju trupama na glavnoj mapi su mnogobrojne, sa gomilom faktora koji u većoj ili manjoj meri utiču na borbenu sposobnost (umor, količina zaliha, eventualni gubici, često korišćenje forsiranog marša...). Tu su i napredna naređenja (npr. „izbegavaj kontakt”, sa tri podvrste: slabijim, jednakim ili jačim neprijateljem; „sound of guns”: priključi se bici u blizini...) koja izdajete komandantima, a koja u ogromnoj meri mogu da doprinesu očuvanju kohezije manjih jedinica pre fuzije u armijsku grupu. Dodajmo tome da od trenutka izdavanja naređenja obično prođe izvesno vreme pre nego što ista dođu do jedinice na terenu, što je izuzetno realna, do sada neviđena strateška komponenta. Dosolite sve to konstantnom neizvesnošću u pogledu saveznika (mogu vas napustiti, a neki vam se mogu i priključiti) i dobićete pravu stvar. A najbolje tek dolazi!

Najbolji segment igre su pojedinačne bitke. Klasičan pogled iz ptičje perspektive na bojište sa šestougaonicima, živopisne jednice, uticaj svih mogućih faktora koje ste preneli sa strateškog fronta, uz nove koji će vas ovde zadesiti (pad morala uzrokovan žrtvama, gubitak kohezije usled česte promene formacije, efekti terena i paljbe, izlazak jedinice iz komandnog radijusa vođe...). Naređenja su i ovde odložena, s tim da „mušičavost” lidera ovde igra mnogo veću ulogu nego ranije. Uz istorijska pravila formacije i angažmana, mogućnost pristizanja pojačanja sa glavne mape (vreme ne teče separatno u odnosu na strateški pogled) i nepregledne mogućnosti za manevre po želji, imaćete snažan utisak da ste zaista tamo, što je izuzetno retko kod ovakve vrste igara. Kao šlag na tortu, ni ovde ne postoje potezi: akcija se odvija u kvazi-realnom vremenu (možete pauzirati, ubrzati ili usporiti).

Igra poseduje jedan ozbiljan bag (povremeno izletanje u Windows) i pregršt minornih (neke nelogičnosti u interfejsu, otežano skrolovanje taktičke mape...). S obzirom na najavljenu zakrpu, to bi u trenutku dok ovo čitate trebalo da bude prošlost.

Miodrag KUZMANOVIĆ