Pre dva meseca pisali smo o digitalizaciji filmova. Sa željom da saznamo kako se teorija i postupci, za koje smo pominjali da postoje u svetu, sprovode u praksi kod nas posetili smo nacionalni filmski arhiv Republike Srbije - Jugoslovensku kinoteku u Filmskom gradu na Košutnjaku. Zahvaljujući ljubaznosti zaposlenih u arhivu stekli smo uvid u mnoge aspekte njihove delatnosti, kao i u to kako računari ubrzavaju i olakšavaju njihov rad. Arhiv postoji od 1949. godine, a dve godine kasnije postao je član FIAF-a (Međunarodne federacije filmskih arhiva). Ime Jugoslovenska kinoteka nosi od 1952. godine.

Pre digitalizacije treba doći do filma. Polazi se od kartoteke. Obiman sistem višestrukog indeksiranja, koji je sastavljan decenijama, sada je prenet u modernu bazu podataka, koja olakšava pristup ne samo velikom broju (85.000) filmova na nitratnim i acetatnim trakama, već i artiklima iz fototeke i zbirke predmeta. U fototeci se čuva više od pola miliona fotografija, dijapozitiva, negativa, plakata, dokumenata, skica i tonskih zapisa. Polovina tog fonda je obrađena i identifikovana, a polovina još čeka obradu. U zbirci predmeta čuvaju se i impresivni uređaji koji su prethodili nastanku filma („Čarobna lampa”), zatim oni koje su koristili filmski pioniri za snimanje i projekciju (jedna od kamera braće Limijer), kao i aparati koji se koriste i danas.

Kada se u na osnovu podataka u kartoteci pronađe film koji treba da se digitalizuje, on se uzima iz klimatizovanog skladišta gde se čuva i nosi na prvi korak - čišćenje. Arhiv kinoteke raspolaže specijalnim stolovima za ručno čišćenje filma, kao i konvencionalnim uređajima za mašinsko čišćenje. Sem toga, arhiv raspolaže i jednim od najmodernijih aparata za čišćenje trake uz pomoć ultrazvuka, francuske firme Debrie. U ovoj mašini film se potapa u rastvor za čišćenje, a kroz njega se puštaju ultrazvučni talasi, koji skidaju i najsitniju nečistoću, i to bez oštećenja filma. Isti uređaj automatizovano suši film, koji je posle toga spreman za skeniranje.

Sam proces digitalizacije obavlja se na specijalnom skeneru. U kinoteci se koristi jedan od tek stotinu uređaja ove vrste, napravljenih u nemačkoj firmi ARRI, koja je inače najveći svetski proizvođač opreme za snimanje igranih filmova. U uređaju ARRISCAN filmska traka prolazi pod LED svetlo širokog svetlosnog opsega (RGB plus infracrveni spektar), što omogućava CMOS senzoru visoke rezolucije da napravi digitalni snimak svakog kadra. Ovaj uređaj podržava skeniranje u rezolucijama od 2K (2048 x 1080) do 6K (6144 x 3240), tj. od 2,2 do 19,9 megapiksela po frejmu. Ti terabajti podataka pohranjuju se na memorijske banke u 10-bitnom .DPX formatu, koji predstavlja industrijski standard za digitalnu obradu filmova u visokoj rezoluciji. Digitalizacija audio signala obavlja se pomoću 24-bitnog DAC uređaja. Tonski optički zapis, koji se takođe nalazi na filmu, tzv. bifaznom konverzijom pretvara se u LTC zapis (longitudinal time code). Kada je obavljena digitalizacija, može da se pristupi samom procesu restauracije.

Bitna je razlika između restauracije i remasterovanja. Takozvani „master” je finalna kopija razvijenog filma, kojom je režiser filma zadovoljan i koju filmski studio šalje na umnožavanje. Razne kopije mogu da daju drugačiju sliku od master kopije, ali se ona uvek smatra referentnom za taj film. Neki studiji će prilikom restauracije da urade i remastering, ali to je u osnovi menjanje filma jer slika na filmskom platnu više nije ista kao prilikom premijernog prikazivanja. Stav arhiva Jugoslovenske kinoteke je da film treba da se restaurira na takav način da nove generacije gledalaca mogu da ga vide u onom obliku u kojem je prikazan prvi put. Zato se, kad god je to moguće, konsultuje direktor fotografije datog filma kako bi se utvrdile vrednosti za korekciju boje, osvetljenja, kontrasta ili šuma. Kada su u pitanju veoma stari filmovi, čiji su autori odavno preminuli i nemoguće je dobiti informaciju o slici iz prve ruke, kontaktiraju se ostali svetski arhivi iz FIAF-a koji možda imaju kopije datog filma, pa se onda na osnovu podataka sa više kopija određuje finalni izgled restauriranog filma koji je najpribližniji njegovom originalnom izgledu u trenutku premijernog prikazivanja.

Za restauraciju digitalizovane slike, odnosno zvuka, koristi se paket namenskog softverskog alata koji stručnom osoblju Kinoteke omogućava podešavanje svih parametara filma i ispravljanje nedostataka. Ovi programi su u stanju da do neke granice rade autonomno, te prepoznaju i ispravljaju greške na filmu na osnovu podataka iz prethodnih ili sledećih frejmova. Ipak, neke stvari moraju da se obave ručno. Primer je restauracija našeg najstarijeg sačuvanog filma „Krunisanje kralja Petra I” iz 1904. godine. U scenama gde kraljevska kočija ide preko beogradske kaldrme, sistem je automatski zamenio kaldrmu monolitnom ulicom, tako da je obrada tog dela slike morala da se ponovi ručno.

Kada je restauracija obavljena, film se čuva i u digitalnom obliku, ali i vraćanjem na filmsku traku, koja se pohranjuje u arhiv. Za ovo se koristi ARRILASER1, uređaj koji laserom urezuje sliku na filmsku traku u rezolucijama od HD (1920 x 1080) do 4K (4096 x 3112). U pitanju je samostalan aparat koji koristi Linux platformu i u stanju je da snima na brojne formate i tipove filmske trake. Kako se kod većine visokobudžetnih filmova u svetu radi digitalna postprodukcija (što zbog efekata što zbog montaže), upravo se ovakav uređaj koristi za pravljenje master kopija filma, koje zatim idu na umnožavanje i distribuciju. Za optimalno funkcionisanje ovog veoma osetljivog aparata neophodno je da radi u prostoriji klimatizovanoj na 21 stepen Celzijusa.

Centar za digitalizaciju Jugoslovenske kinoteke postoji od jeseni 2008. godine. Prvi digitalizovan i digitalno restauriran naslov je kratkometražni igrano-reklamni film „Sreća” Stevana Miškovića iz 1928. godine. U protekle tri godine obrađeno je više od 40 filmova iz tog perioda, i oni mogu da se pogledaju na DVD izdanju „Pioniri srpskog filma”. Najznačajniji projekat u ovom periodu je digitalizacija i restauracija najstarijeg igranog filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa”, koji je 1911. godine režirao Čiča Ilija Stanojević. Zahvaljujući visokoj tehnologiji i neumornom radu zaposlenih, u Kinoteci ne prestaje rad na digitalnom očuvanju naše filmske baštine. Zbog onoga što oni rade danas, mi i buduće generacije ćemo, kada tehnologija to bude dozvolila, moći da gledamo domaće klasike u HD ili 4K rezoluciji.