Dvadeset prvi vek počeo je bumom prenosive elektronike i komunikacija, naslanjajući se na poslednju deceniju prethodnog veka koju su obeležili Internet i mobilna telefonija. Napredna društva su mnoge administrativne i bitne stvari za funkcionisanje društva unapredila potpomognuta novim tehnologijama. I Srbija je radila na tom polju. No, da li je država mogla više i bolje u nastojanju da i građanima i sebi olakša život?

Veliki broj projekata urađen je na inicijativu iz inostranstva, uz donacije ili zbog približavanja EU. Međutim, i pored svega toga, ostaje utisak da su neke stvari rađene i da se još rade presporo, traljavo, pa čak i nestručno. Koliko se samo konferencija, događaja, okruglih stolova i drugih skupova održalo na temu e-života. Većina su bili promašaji, pa ne nije ni čudo to što su govornici na jednom takvom skupu, koji je nedavno najavljen, isključivo predstavnici sponzora, uključujući tu i ministarstva.

Poreski sistem je u svakoj zemlji jedan od najvažnijih mehanizama jer direktno puni budžet. U Srbiji on još nije ponuđen građanima i firmama u vidu elektronske komunikacije. Recimo da možete da vidite svoje poresko zaduženje, stanje na računu, predate prijave. Veliki poreski obveznici to imaju već neko vreme, a mi stalno slušamo obećanja. Te kraj prethodne godine, te leto ove, i sada je sve pomereno za septembar. Da je to rešeno, a u pitanju je samo još jedan informacioni sistem, ne bi bilo redova svakog desetog u mesecu za predaju PDV lista. Ne bi se dešavalo da, kada kao napredna firma pripremite godišnji PPP obrazac u zadatoj formi .xls fajla i predate CD, dobijete zahtev od poreskog inspektora da sve to dostavite i na papiru sa dodatnim kolonama (poput adresa i opština zaposlenih) kako bi inspektor mogao da vrši kontrolu.

Možda je još tužniji primer predaje završnog računa za firme. Već nekoliko godina sa sajta APR-a može se skinuti softver u kom se izveštaj za tekuću godinu može pripremiti i kasnije običnom poštom poslati. Softver je uvek isti, samo se menjaju prateći kontekst fajlovi. I sve bi to bilo u redu da ove godine ti kontekst fajlovi nisu konačno podešeni (nakon jednog pogrešnog podešavanja pojavila se korektna verzija) da izveštaj automatski šalju APR-u preko Interneta. Naravno, tako poslat izveštaj ipak se mora odštampati i odneti u poresko odeljenje.

Šta reći kada čujete da su firme dužne da čuvaju svoju dokumentaciju unazad deset godina. Jasno, to mora tako. Ipak, da li mora da se čuva u papirnom obliku? Ne mora, može u obliku mikrofilma, što je za najveći broj firmi isuviše skupo i komplikovano. Zašto ne može dokumentacija da se skenira? Zato što nije donet zakon o tome. On se odlaže iz godine u godinu, a njegovim usvajanjem i validacijom aplikacija koje će država priznavati kao sistem za arhiviranje firmama bi se i te kako olakšao život, smanjio bi se potreban prostor za čuvanje arhiva koji uopšte nije zanemarljiv, a poreskim vlastima bi se omogućila lakša kontrola (zamislite samo proces lake pretrage dokumentacije umesto kopanja po registratorima).

Problem elektronskog potpisa pomenućemo kao šampiona po pitanju vremena koje je bilo potrebno da se nakon zakona donesu podzakonska akta. I nakon završetka tog procesa, elektronski potpis jednostavno nema gde da se koristi - sve dok ne proradi online poreski sistem. Gde bi nam bio kraj da je država bila agilna sa ovim projektima kao što je bila agilna, recimo, kada je u pitanju fiskalizacija.

Setimo se i drugih državnih IT projekata. Biometrijske lične karte i problema nesnabdevenosti raznih državnih institucija čitačima smart kartica, kao i problema koje su ljudi imali zbog toga.

Dugo je odlagana zamena automobilskih registarskih tablica. Kada je konačno započeta, mnogi su se našli zatečeni rešenjem da će se pored „stranih” latiničnih slova QWX koristiti i „domaća” ŠĐČĆŽ. To ne samo da je izazvalo probleme sa plaćanjem parkiranja, već i sa raspoznavanjem da li je na tablici D ili Đ, Z ili Ž, S ili Š, odnosno C ili Ć ili pak Č. Kakvih će problema tek biti prilikom prelaska granice i kupovine vinjeta, ostaje tek da se vidi jer su saobraćajne dozvole kasnile po mesec dana nakon registracije. Softver za parking-servise po većim gradovima Srbije, koji treba prilagoditi ovom čudnom alfabetu, da i ne pominjemo.

Vrhunac priče je nedavni slučaj kada je vlasnik vozila 40 dana nakon registracije došao po svoj dokument. Tek kada je državi dao dovoljno vremena, uspeo je da vidi dokument u rukama službenika, koji je vrteo glavom rekavši: „Pogrešno je otkucano, dođite u ponedeljak”. A na potvrdi dobijenoj prilikom registracije sve je bilo korektno otkucano, tj. uneto u sistem. Pa, ko tu šta prekucava prilikom štampanja podataka na parčetu plastike?

Možda najbolju sliku cele ove problematike daju državni sajtovi. Njihov dizajn danas je još i zadovoljavajući, ali bezbednost je loša, što se pokazalo kod raznih „obaranja” od strane pre svega Albanaca. Vrhunac je kontroverzni sajt Očistimo Srbiju, ne toliko zbog, kako neki tvrde, previsoke cene za premalo sadržaja, već zbog gluposti i neznanja - na CMS-u na administratorskom nalogu postavljena je glupa lozinka, jedna od onih što se nikada ne stavljaju. Nakon što je neko to otkrio, navodno su se ljudi logovali čitavog dana i neko je zamenio poruku o pogrešnoj stranici... Ono šta se dešavalo sa profilom MUP-a na Facebooku takođe je jedan od primera gluposti, ali o tome smo već pisali.

Daleko smo mi od e-Evrope i e-sveta. Ima sigurno i mnogo država u kojima su ove stvari na nižem i lošijem nivou. No, mi bi trebalo da stremimo onim državama u kojima su e-stvari mnogo bolje nego kod nas. Izgleda da retko ko od ljudi koji nas vode ozbiljno računa na sve te e-stvari. Da narod nije problem, možda najbolje govori podatak o veoma visokom procentu korišćenja elektronskog platnog prometa pravnih lica putem sistema poslovnih banaka. Dajte ljudima mogućnost i oni će sigurno koristiti sve prednosti e-života. A ako ih još nekako i stimulišete da to čine, onda će e-život u Srbiji da procveta.