Izgleda da je Plaut bio u pravu kada je rekao da je čovek čoveku vuk. Od dana kada je međusobno čišćenje vaši prestalo da bude najviši oblik ljudske interakcije, najinteligentnija bića na planeti počela su da prave ograde, zidove, kopaju rovove, te da razvijaju efektivnije načine da jedni drugima razbiju lobanje. Najuspešniji način trijumfa nad neprijateljem oduvek je bio utemeljen na blagovremenoj prevenciji. Uhode vladara, špijuni iz mračnih ulica, nagrade za korisne informacije i psiho-socijalni sistemi zastrašivanja bili su jedini načini da vlast dozna ko čini nešto što se ne bi smelo. Imajući u vidu to da kristalne kugle i kozje iznutrice nisu bile u stanju da predvide ni izglede za padavine u oblačnom danu, a kamoli zavere podanika, može se govoriti o manjoj opasnosti od povrede privatnosti u prošlosti nego sada. Da je stepen ljudskih sloboda i fundamentalnih prava nekada bio visok kao što je danas u Evropi, to bi bilo idealno doba za život. Danas, zbog prislušnih tehnologija, život je daleko od idealnog.

Sa Deklaracijom o pravima čoveka i građanina, kao i mnogim drugim dokumentima tokom godina izgledalo je da svet kreće u pravcu liberalizma, a da će senka orvelovskih vlada nestati. Ipak, razvoj tehnologije tu senku vraća u središte pažnje. Građani zapadnih demokratija na meti su latentnih oblika ugrožavanja privatnosti. Dok je u diktatorskim režimima situacija ogoljena, ovde su metode diskretnije i vrte se oko principa neprimetnosti. Kada govorimo o ugrožavanju fundamentalnih građanskih sloboda na Zapadu od strane vlada tih zemalja i naprednih tehnologija, nikako ne smemo zapostaviti spregu sa privatnim sektorom. Naime, osnovni razlog cenzure i nadzora online života ljudi u zemljama kao što su Iran ili Kina jeste strah od širenja ideja i udruživanja ljudi koji mogu da sruše postojeće režime. Primarni cilj diktature je opstanak na vlasti po svaku cenu. Politika vezana za Internet ide u tom pravcu. Kako su demokratije otvorenije i bazirane na tržišnoj ekonomiji, ta svetinja mora biti unapređena. U prevodu, profit je pokretač i cilj takvih sistema, otuda kontekstni oglasi, behavioral targeting i sve druge metode u sivoj zoni zakona o privatnosti. Međutim, ovoga puta nećemo se baviti narušavanjem privatnosti korisnika Interneta iz ekonomskih razloga, već mnogo opasnijim oblicima prismotre, nadzora i cenzure.

U tehnici za nadzor prednjače SAD. Kompanije ove supersile drže više od polovine tržišta. EU takođe vodi mnogo računa o sigurnosti država i građana, sa učešćem od 30 odsto ukupunog tržišta. Na svetskom nivou, i u vreme krize, surveillance industrija beleži porast od 330 procenata. U Americi se mnoge kompanije utrkuju oko razvoja što boljih metoda i sistema za nadzor, sakupljanje i postnadzornu obradu podataka. Po zakonu, svi provajderi fiksne i mobilne telefonije, kao i internet provajderi moraju da pružaju mogućnost za real-time praćenje aktivnosti svih korisnika od strane državnih agencija. Baze podataka kakve imaju internet provajderi nisu ništa u poređenju sa onim kakve imaju agencije, pre svih NSA. Sav saobraćaj u SAD, uključujući tu i elektronsku poštu, instant messaging i društvene mreže, prati se zahvaljujući moćnim kompjuterskim mrežama i naprednom softveru razvijenim od strane privatnih kompanija kao što je Narus. Pomenuta kompanija odgovorna je za sistem superkompjutera NarusInsight, koji danas koriste NSA i druge agencije za masovni nadzor online aktivnosti građana i kompanija. Osim Interneta, NSA i ostali nadziru sav telefonski saobraćaj u SAD. Pošto je nemoguće obraditi toliku količinu podataka manuelno, napredni speech to text softver stvara gotovo real time logove razgovora. Softver je programiran tako da daje uzbunu prilikom pominjanja određenih reči (npr. eksploziv, meta, ubiti...), pogotovu kada se javljaju određene korelacije i šabloni koji se mogu obeležiti kao teroristički. Takve razgovore preslušavaju zaposleni u agencijama. Kaže se čak i da obaveštajne službe imaju načine da aktiviraju mikrofone na nekim modelima mobilnih telefona putem servisnih menija i sl. Najveće telekomunikacione kompanije u SAD, Verizon i AT&T, primaju novčanu nadoknadu od države za implementaciju potrebnih tehnologija za real-time pristup i nadzor od strane agencija.

Naravno, kako bi se utisak slobode i privatnosti održao, ne hapsi se neko ko planira da izvrši zločin koji ne ugrožava državnu bezbednost, iako se za nameru dotičnog prekršioca sazna putem ovih prislušnih sistema. Na stranu sve druge etičke primedbe, ova je sama po sebi dovoljna. Milijarde se troše na unapređenje postojećih i implementaciju novih tehnologija. Sem neverovatno naprednih sistema za masovni nadzor koji spadaju u domen naučne fantastike, upotrebljavaju se i metode za individualni nadzor. FBI i ostali služe se takozvanim policeware softverom. Pionir je Carnivore (mesožder), softver razvijen za vreme Klintonove vladavine. Koristi ga FBI za praćenje online aktivnosti, pre svega elektronske pošte. Program mora biti smešten negde gde može da presreće saobraćaj, i zbog toga je saradnja sa provajderima bila ključna. Nakon kritike u medijima, program je nastavio da radi pod benignijim, politčki korektnijim imenom DCS1000. Efikasniji je softver Magic Lantern, koji takođe koristi FBI. On se instalira direktno u željeni kompjuter tako što iskorišćava ranjive tačke operativnih sistema. Program je, u suštini, trojanac, ali ga antivirusi (prema ugovoru sa FBI) ne detektuju. Napredniji softver od ovoga je CIPAV, koji je sada u upotrebi.

Ni CIA ne gubi vreme. Njihov softver Oasis, koji je još u razvoju ali i u upotrebi, podseća na pomenuti NarusInsight. Naime, Oasis pretvara audio zapise u tekst, po boji glasa identifikuje sagovornike i obeležava ih imenima (Man 1, Man 2, Woman 1...), tako da ceo log podseća na dramu. Daje uzbunu u slučaju pozitivnih korelacija (auto, bomba...). Što se tiče prislušne moći Amerike u inostranstvu kada je o Internetu reč, ona je na sličnom nivou, a isto je i po pitanju nadzora građana. Međutim, kapacitet za prisluškivanje telefonskih razgovora je diskutabilan. Sve nadzorne aktivnosti građana van SAD u rukama su sistema ECHELON, a članice su, osim pomenute države, i Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanada, Australija i Novi Zeland. Ovaj sistem izazvao je zabrinutost i Evropske komisije, ali je istina da se o njemu ni danas ne zna mnogo toga. Sumnja se da se sistem koristi i za industrijsku špijunažu. Novinari koji su to istraživali došli su do podataka o špijunaži nad nemačkom kompanijom Enercom, koja je razvila napredne turbine za dobijanje električne energije.

Dokle seže prismotra i narušavanje privatnosti u zapadnim demokratijama, nemoguće je saznati. Aktivnosti obaveštajnih agencija zaštićene su mrežom zakona, a za mnogo toga što se radi nema dokaza. O NarusInsight sistemu ili o ECHELON-u vrlo malo se zna. Nakon 11. septembra, u Americi je donet PATRIOT Act koji daje još veća ovlašćenja bezbednosnim agencijama. Uprkos nevladinim organizacijama koje se bore za privatnost građana, ovaj akt još je na snazi, a podrška neobaveštenog i često neobrazovanog naroda omogućava njegov opstanak. Imajući u vidu komercijalni prizvuk ovog akronima, ti nije ni čudo - pod geslom patriotizma i odbrane od terorista, vrata u privatne domove građana širom su otvorena. FBI može bez sudskog naloga da prati komletnu online i telefonsku aktivnost građana, njihove bankarske transakcije, kao i njihovo kretanje. Časopis „Newsweek” objavio je da je zahvaljujući novim ovlašćenjima FBI u novembru 2005. godine sakupio milione finansijskih, kreditnih i drugih ličnih podataka o posetiocima nekoliko kazina u Las Vegasu. Ostalo je neobjavljeno o kakvoj je istrazi bila reč i šta je urađeno sa nepotrebnim podacima ostalih građana. Postavlja se pitanje šta je sa svim ostalim istragama koje nikada nisu „stigle” u medije?

Pronaći balans između bezbednosti građana, sigurnosti države i neugrožavanja ličnih sloboda i privatnosti neverovatno je težak zadatak. Demokratske države trude se da ne budu naročito transparentne po tom pitanju. Tajnovitost nije potrebna samo zbog tehničko-operativnih razloga špijunske prakse, već i zbog sprečavanja izliva nezadovoljstva građana. Utisak je da SAD ne radi dovoljno na zaštiti intime nevinih građana i na uništavanju nepotrebnih podataka. Mnogo se više ulaže u diskretnost. Zamisao je da Veliki brat bude nevidljiv i da ljudi žive svoj život u skladu sa normama. Ako ne odstupaju previše, nikada neće primetiti mračnu senku nadvijenu nad svima.

Šta se zaista dešava iza kulisa, to ne možemo znati. Brojni centri moći ratuju, a čitav svet je njihovo bojište. Nevidljivi ratovi svuda su oko nas, a informacija je ključni resurs. Lako je sedeti i kritikovati obaveštajne službe i njihove mogućnosti za nadzor. Možda su te metode jedino sredstvo sprečavanja terorističkih napada širih razmera i nuklearnog holokausta? Jedno je sigurno, diktatorski režimi nikada ne bi smeli da raspolažu ovakvim tehnologijama. Umesto toga da se postojeće stanje ne kritikuje, treba biti konstruktivan i pronaći balans. Sloboda i privatnost su svetinje, ali je to i ljudski život. Čovek je čoveku vuk, te bez regulacije i kontrole nema ni društva, samo što ta kontrola mora biti usmerena ne ka pretnjama vlasti, nego individualnim životima svih građana.