Bojan JOVANOVIĆ

1. mart 2025.

Ukoliko pomnije pratite tabletop scenu, sigurno ste primetili koliko je talas „analogizacije” popularnih video-igara u punom jeku. Prošlog meseca, na ovim stranama smo se osvrnuli na to kako je fantastični Deep Rock Galactic preveden u analogni format, a sada je na redu jedna znatno starija, kultna franšiza - Worms.

„Worms: The Board Game” je stona igra koju potpisuje izdavač Mantic Games, a koga su, pre skoro dve decenije, pokrenuli ljudi sa iskustvom stečenim u velikom Games Workshopu. Tokom godina, ova firma bila je fokusirana na ratne igre sa minijaturama, da bi relativno skoro pomerila žižu pažnje na tradicionalnije društvene igre, a naročito one zasnovane na licencama. Jedan Kickstarter i pola miliona funti kasnije i legendani Crvići dobili su svoju prvu zvaničnu stonu adaptaciju, koja je odnedavno dostupna i na srpskom jeziku, zahvaljujući domaćem distributeru Conflux.

Nimalo nas nije iznenadilo to što smo u kutiji ove igre zatekli gomilu minijatura. Uostalom, to je specijalnost ovog studija. Po četiri crvića u svakoj od četiri poze, kutije, mine i eksplozivna burad. Sve je modelovano tačno onako kako je izgledalo u igrama. Isto važi i za sve karte i prateći materijal, sve odiše poznatim šarmom i šarenišem franšize Worms. Jedino što odstupa od generalnog ugođaja je potpuno crna kutija, ali šta da se radi. Jedna od stavki koju je veoma teško preneti u stoni format je vertikalnost predloška. Umesto toga, igraćete se i napucavati na mapi ravnoj kao palačinka. Partiju započinjete sastavljanjem terena za igru, tako što svaki igrač odabere jedan komad mape i proizvoljno ga postavi na sto. Zatim se, isto tako, postavljaju crvići i eksplodirajući predmeti, a glavna vodilja i jedino bitno pravilo je da na jednom polju mogu biti najviše tri objekta. Kvaka je u tome što tim crvića ne birate unapred, već vam se članovi dodeljuju nasumično i to tek nakon što je tabla već kompletno postavljena. Pa dobro razmislite da li je bilo pametno da žutog crvića postavite na polje sa minom i buretom.

Od tog momenta kreće opšti haos. Kao i u video-igri, svaki igrač u toku svog poteza ima kontrolu nad samo jednim od svojih crvića. Nakon što odaberete „pulena”, možete da gamižete po poljima ili skačete, a onda raspalite po nekom od saigrača. Oružje ćete prepoznati iz klasika, poput Worms World Party: od bazuke i Uzija, preko svete ručne granate i eksplodirajućih banana, do sejanja mina iz vazduha. Već posle prvog poteza je moguće da će se konfiguracija terena osetno izmeniti, a crvići će se svakako razletati unaokolo kao da su u fliperu. Naravno, na kraju poteza dolazi i dopuna kutija sa municijom i ostalog zabavnog inventara. Pritom, špil karata kojim određujete kako se mapa dopunjava ujedno služi i kao tajmer, sa finalnom, „armagedon” kartom koja uvodi dodatnu zvrčku i novo pravilo, kako bi se drastično ubrzao kraj partije.

Logično pitanje je onda kako je uopšte izvedeno da se haotična taktičnost Wormsa prevede u nešto što ne kalkuliše računar. Za to ćete koristiti, pogađate, kockice. Hrpa dvanaestostranih kockica biće vam (ne)prijatelj u svakom potezu, jer ćete morati da rolate da li ste pogodili polje, kao i za razne posledice po crve, uglavnom kada nešto eksplodira. Većina oružja ima takvu „preciznost”, što grubo predstavlja šansu da pogodite polje koje ste nanišanili što je manja distanca. Kako nišanite udaljeniju metu, broj dostupnih kockica se smanjuje, a samim tim i šansa da napad bude tačno onako efektan kako ste želeli. Vidite, kockice na sebi imaju simbole za direktan pogodak i one za stranu na koju je vetar oduvao projektil. Kada rolate za napad, vi birate jedan od dobijenih rezultata. Možda će raketa pasti baš tamo gde ste nišanili ili ćete morati da je uperite na susedno polje gde, u idealnom slučaju, ima još protivničkih crvića. Šteta se, tada, računa vrlo jednostavno - svaki pogođeni crvić se položi na stranu da bi se označilo da je povređen, odnosno ukloni iz igre ukoliko je već imao povredu. Tu onda u priču ulaze eksplozije. Većina oružja u serijalu Worms ima eksplozivnu komponentu, ako se sećate. U društvenoj igri, to znači da će se nesrećni crvići razbucavati unaokolo, te morate rolati po kockicu za svakoga ponaosob, kako biste videli gde ih je eksplozija poslala.

Poprilično često ćete rolati kockice, a, nekada, potezi umeju solidno da potraju, pogotovo ukoliko ste iskoristili neko od superoružja sa puno pratećih pravila. Svaki put kada crvić uđe na polje sa minom, bacate novčić da vidite da li je dotična bila ćorak ili je ipak eksplodirala. Pa onda ponovo rolate za eksploziju. S obzirom na to da se neretko efekti nižu u skalamerije vredne Pere Kojota, možete zamisliti koja ludnica nastaje na tabli i koliko se, ukoliko vas kockice baš vole (ili baš ne vole), odnos snaga brzo menja. U prvoj partiji koju smo igrali, igrač je bazukom pogodio polje na kome su bili protivnički crvić i bure. Eksplozija je gurnula povređenog crvića direktno van mape, u vodu, a onda je bure puklo i vatra je prešla na polje gde je bio još jedan crvić pored mine, što je rezultovalo time da igrač ostane bez dva (od četiri) crva i to u bukvalno prvom potezu. Ta partija se završila na trećem potezu. Haotičnost i nasumičnost igre dovode i do nekih urnebesnih ishoda. Da, možda će vam protivnik zbrisati polovinu tima u prvom potezu, ali isto tako se dešavaju situacije da igrač iskoristi kasetnu bombu siguran da će je zavrljačiti negde u masu, samo da bi dotična odletela negde levo i veselo pucketala u prazno. Ili da odigrate „vazdušnu poštu”, vetar odnese marker i tako razlupate polovinu mape, ali nijednog crvića. Ili da se nindža-konopcem katapultirate sa mape. Znate, baš kao što se i u video-igri dešava većinu vremena.

Jedan od razloga je u tome što je igrivi prostor neretko jako skučen. Po pravilima, trebalo bi da koristite onoliko delova mape koliko je igrača. To znači da, u varijanti za dva igrača, postoji realna šansa da partiju započnete sa krcatom mapom i da apsolutno svaki ispaljeni projektil garantovano završi negde gde će napraviti rusvaj. Situacija je daleko bolja u tri i četiri igrača, a iz našeg iskustva igra je bila najudobnija kada je za stolom bilo troje, pogotovo ukoliko iskoristite sve delove mape i date igračima dovoljno prostora da se razmašu i taktički manevrišu. Ovde dolazimo do jednog od problema igre - u kutiji su samo četiri table za igru. To ne samo da ograničava veličinu mape koju možete napraviti, već i raznovrsnost terena. Pogotovo je zapanjujuća odluka izdavača da to uradi, jer u kolekcionarskom izdanju (koje je drastično skuplje i dostupno samo na sajtu izdavača) dolazi šest tabli, uz komponente za petog i šestog igrača.

Drugi, znatno veći problem, leži u pravilima za igru. Način na koji je izdavač odlučio da uči igrače kako da igraju Worms izuzetno je neintuitivan. Knjižica je formatirana zbrda-zdola, te će vas prvo provesti kroz osnovna pravila, pa pokazati primer čitavog poteza pre nego što uopšte bude objašnjeno kako funkcioniše paljba, pa ćete onda imati pravila (više predlog) postavke vaše prve partije i tek onda dobijate objašnjenja gomile pojmova sa kojima ćete se susretati. Garantovano će vam prva, a sigurno i druga partija proći u neprestanom prelistavanju i podsećanju na to kako se tumače rezultati za preciznost, eksplozije i razbucavanje. Moraćete se podsećati na to šta se desi kada se stane na minu, a šta kada je zakači vatra i slično. Igre serijala Worms važe za naslove koje je veoma lako zaigrati, te nam nije jasno zašto su pravila ovako nakaradno napisana (proverili smo i originalni engleski dokument, nije došlo do greške u prevodu) da ponekad ne znate kako da razrešite situacije.

Naposletku, ne možemo reći da se nismo dobro zabavili igrajući „Worms: The Board Game”. Urnebesna je i haotična kao i digitalni predložak, iako je možda malo nepredvidljivija nego što smo očekivali. Nije baš naslov koji će naći trajno mesto na polici, ali za povremeno zezanje, pogotovo u društvu koje je odrastalo uz kultni serijal, može da posluži.