Miodrag KUZMANOVIĆ

1. novembar 2024.

Da li od blata može da se savije pita? Da li ozbiljno glup, moderni filmski horor serijal može da postane dobra igra? Tri filma iz serijala „A Quiet Place” zasnovani su na ideji da je krah civilizacije došao u formi agilnih vanzemaljskih zveri otpornih na metke, slepih, ali sa fantastičnim sluhom, koje su pojele svakog ko nije šaputao kad priča. U sva tri filma junaci hodaju na prstima, tiho ćućore i zadržavaju gasove dok monsteri okolo plaze, ćule uši i povremeno pojedu onoga ko se ne pridržava pravila. Neko je pomislio da od toga može da se napravi stealth survival horror u stilu Alien Isolationa. Tehnički je bio u pravu, ali...

Ali, poenta je u intenzitetu ovog „ali”. A Quiet Place: The Road Ahead je igra koja ni po jednom osnovu nije sigurna u sebe - od sipljivog protagoniste, preko prejakih terenskih „hintova” u formi jakih svetala i jarke žute boje koji sugerišu put kojim treba ići, do narativnog prenemaganja koje ponekad prerasta u superkrindž, sve je nekako, da ne upotrebim težu reč, anemično. Igrate u ulozi trudnice iz mešovitog braka koja pati od astme i pokušava da preživi u kovitlacu postapokalipse, a u prvih par sati igre, što kroz prezent, što kroz flešbekove, izgubi svakog do koga joj je stalo, svodeći egzistenciju na bezglavo bekstvo u pravcu daleke nade, prošarano plakanjem u mraku i superstresnim susretima sa kreaturom koja ubija bez milosti kada čuje pip. Samo joj je falio pas koga bi neko ubio, pa da se svi ubijemo zajedno sa njom od indukovanog jada i bede. Igra se svodi na strah, mizeriju i zahteva beskrajno strpljenje, jer sve što radite morate da radite jako, jaaaaako polako.

Ovo definitivno nije igra za labilne igrače koji, nakon što pet puta izvise u stealth pristupu, probaju da rašuju neki problem. Ovde to nikad neće uspeti, jer će vas monster bezuslovno stići čim vas primeti, a primetiće vas ako dvaput šušnete ili potrčite. Čak i u nivoima gde se zvijer ne šunja po okolini, već egzistira skrivena, dovoljno je da otvorite škripava vrata naglim pokretom umesto laganim skreeeeek i gotovi ste. U igri ćete se kretati u čučećem stavu, kao regruti JNA koje stariji vodnik želi da malo izmaltretira zbog pušenja u spavaoni, gledajući da gazite po pesku ili travi, umesto po šljunku ili slomljenom staklu. Ovo ima smisla u kontekstu igre i pravila uspostavljenih u filmovima, ali nije za nestrpljive.

Snalaženje po nivoima previše je olakšano žutom farbom i jarkim svetlima - prvo je tu da vam označi platformu za penjanje ili preskakanje, drugo da ukaže kuda da idete. Intenzitet tih pomagala biće preteran čak i za početnike, tako da se jedini navigacioni izazov svodi na potragu za skrivenim delovima nivoa, gde ćete tražiti šatl-igračke koje vam donose poene za otključavanje koncept arta i drugih trica. Gameplay se, pored šunjanja, svodi na rešavanje jednostavnih terenskih zagonetki koje otvaraju put za dalje patnje, što bi bilo čista klasika da nije jedne interesantne novine - astme! Koliko je meni poznato, ovo je prva igra koja je uspešno gejmifikovala astmu, implementirajući je kao bitan element gameplaya. Naša junakinja Alex napreže pluća svakom stresnom aktivnošću (penjanje, nošenje teških objekata), ali i šunjanjem po prašnjavim lokacijama, pa i samim gledanjem u monstrume iz blizine. Kada pluća odu u crveno, sledi vam quick-time sekvenca u kojoj treba da sprečite kašalj koji će sigurno privući monstruma. Tegobe možete ublažiti korišćenjem inhalatora, što je resurs dragoceniji od municije u serijalu Resident Evil ili uzimanjem tableta koje nalazite u okolini, ali koje, iz nekog razloga, ne možete skladištiti kao inhalatore.

I pored navigacione signalizacije za debile i protagonistkinje koja je superjadna i čemerna (i bagova), A Quiet Place: The Road Ahead fanovima horor preživljavanja može da ponudi izvesnu dozu zabave, pod uslovom da ne očekuju novi Alien: Isolation.