Vladimir PISODOROV

1. septembar 2024.

Kada duboko zagazite u retro vode, više se ne zadovoljavate mogućnostima jednog emulatora. Tražite rešenje koje bi vam omogućilo da ih povežete i na taj način igre učinite dostupnim sa jednog mesta. Kada to uspete, na red dolazi vizuelizacija sadržaja, jer više niste zadovoljni samo prikazivanjem screenshotova koji dočaravaju akciju iz igara, već hoćete i kratke video-isečke, grafičke reprezentacije koje su izradili fanovi i sav, eventualno dostupan, prateći sadržaj.

Prethodno rečeno neupućenima deluje kao naučna fantastika, ali grupisanje sadržaja ne da je moguće, već sa softverske pijace ostvarenja svetle kao novogodišnji lampioni. Retro frontendi toliko su popularni i nude takav manevarski prostor da ne znate na koju stranu pre da pogledate. Ipak, na početku morate da znate da vas u većini slučajeva očekuje mukotrpan posao kada je njihovo podešavanje u pitanju, ali da se uloženi trud višestruko isplati.

Moramo da vam skrenemo pažnju na to da frontendi nisu ograničeni samo na žongliranje retro sadržajem i da su na raspolaganju izdanci koje možete da iskoristite kako biste na jedno mesto postavili igre iz različitih prodavnica (Steama, Epica...). Isto tako, postoje i „samodovoljna” ostvarenja, koja, zapravo, predstavljaju operativne sisteme „u malom” i koje možete da „dižete” čak iako na mašini nemate instaliran Windows, Linux ili macOS. Najbolji primer jednog takvog ostvarenja je Batocera (batocera.org), dok na strani multifunkcionalnih rešenja imamo Playnite (playnite.link), LaunchBox (www.launchbox-app.com)... Ovog puta, fokusiraćemo se na alatke koje se pokreću pod Windowsom, kao klasični programi, besplatne su i, po našem mišljenu, nude najviše.

RetroArch 1.19.1

Mnogi misle da je RetroArch (www.retroarch.com, 176 MB) emulator, a istina je da je u pitanju frontend, koji služi kao uzletna pista emulatorima. Oni su ovde uobličeni u vidu „jezgara”, koje možete da menjate „u letu” i obično je na raspolaganju više izdanaka po platformi. Pod skute programa mogu da se postave emulatori svih znanih i neznanih igračkih mašina, a sve može da se uobliči tako da bude privlačno oku. Možete da koristite teme, screenshotove, opise i sve drugo što može da vam padne na pamet. Jedna od najvećih prednosti RetroArcha, osim sveobuhvatnosti i svestranosti, jeste mogućnost prilagođavanja prikaza na ekranu. Podržano je koketiranje sa shaderima i, gotovo, bezbroj načina na uticanje na to kako će finalni proizvod da izgleda. Naravno, na raspolaganju je i odlična podrška za kontrolere, mogućnost snimanja pozicija, premotavanja i još mnogo toga.

Ne treba zaboraviti ni to da RetroArch, još uvek, nije moguće pokrenuti sa mikrotalasne rerne ili frižidera, te da postoje verzije i za PlayStation Portable, Game Cube, pa, čak, i internet browsere. Naravno da nije sve ružičasto i bajkovito, jer je zauzdavanje resursa koje program nudi noćna mora, čak i nešto iskusnijim korisnicima. Ne samo što će vam biti potrebno vremena da se naviknete na menije prepune funkcija, već ćete morati dodatno da se potrudite da pojmite način na koji pojedinačni emulatori („jezgra”) funkcionišu u simbiozi sa ostalim sadržajem. Nisu retki slučajevi da korisnici odustaju od RetroArcha, jer ne uspevaju da stvari podese tako da funkcionišu onako kako su na to navikli u standalone ostvarenjima. Dalje, RetroArch ne donosi vizuelni užitak poput nekih drugih ostvarenja iz žanra, pa i o tome treba povesti računa.

Međutim, ukoliko kanite da istrajete u ideji da u omiljenim retro naslovima uživate sa jednog mesta, na RetroArch ćete morati da se naviknete. To ne znači da ćete zbog toga završiti na nekom online kursu, već da je on zbog manevarskog prostora koji nudi gradivni materijal gotovo svakog frontenda. Zvuči šašavo da imamo situacije u kojima baratamo frontendom iznad frontenda, ali je tako. Naravno, programeri su RetroArch, koliko god su to mogli, prekrili šminkom do te mere, da u većini situacija nećete ni biti svesni njegovog postojanja. Tu nije kraj, pa, čak, dolazimo u situaciju da imamo priliku da baratamo trostrukim frontend ostvarenjima, jer autori često, pored RetroArcha, vole da koriste gradivne elemente alternativnih rešenja. Jedno od njih ističe se više od ostalih...

EmulationStation
Desktop Edition 3.0.3

Pretpostavljate, u pitanju je EmulationStation (es-de.org, 88 MB), projekat koji je postavio temelje kako frontendi treba da izgledaju i na koji način sadržaj treba da prezentuju korisniku. Verzija Desktop Edition i sama je fork originalnog projekta i možete da je koristite nezavisno od drugih rešenja iz klase. Osim pod Windowsom, instalacija je moguća pod Linuxom i macOS-om, dok postoji i iteracija za uređaje pogonjene Androidom.

Ukoliko se odlučite za instalacionu verziju, povedite računa o tome da će, podrazumevano, direktorijumi u koje treba da smestite ROM-ove igara biti kreirani u sistemskom folderu User. To možete da izbegnete ručnim odabirom lokacije na kojoj želite da obavite skladištenje sadržaja ili, jednostavno, prelaskom na prenosivu iteraciju programa. Stvar koja ne može a da vam se ne svidi je način na koji EmulationStation, inicijalno, obavlja prikazivanje dostupnog sadržaja. U meniju će se naći samo oni sistemi za koje ste postavili ROM-ove u predviđene direktorijume. Pritom, nema opterećivanja prikaza listama favorita, nedavno pokretanih igara i tome slično, već samo onog što ste odabrali. Naravno, način prikaza može da se menja preko tema, pa prezentacija može da se prilagodi svačijem ukusu. Podržana su dva servisa kada je u pitanju „dovlačenje” ukrasnog sadržaja u pitanju, a najvažnije je što je među njima i čuveni ScreenScraper (www.screenscraper.fr). Čim ga budete priključili, biće prepoznat i kontroler, a to znači da po dostupnom sadržaju možete da brodite i bez tastature i miša. Podrazumeva se da se materijal prikazuje u fullscreen režimu.

Možda i najveća prednost EmulationStationa je to što dolazi prekonfigurisan, pa je u većini slučajeva potrebno samo da obezbedite ROM-ove i „svučete” prateći grafički sadržaj s interneta. To ga čini gotovo idealnim za početnike, koji će bez puno lutanja doći do upečatljivijeg prikaza sadržaja nego u slučaju pojedinačnih ostvarenja. Međutim, ono na šta ne može da se zaboravi jeste podatak da je EmulationStation čistokrvni frontend, a to, nažalost, znači da bez „povezivanja” sa emulatorima nećete biti u prilici da pokrećete igre. Ukoliko želite da se sve nalazi na jednom mestu, pod skutima instalacionog direktorijuma, možete da obavite skladištenje emulatora koje koristite, a potom iz EmulationStationa odaberete koji koristite za koju platformu. U devet od deset slučajeva to će biti pomenuti RetroArch, koji ćete morati ručno da podešavate, kako biste dosegli maksimalni kvalitet emulacije. Ovo je najveća mana EmulationStationa i ma kako da je projekat dobro konfigurisan i izveden kada je u pitanju prezentacija sadržaja, početnici na RetroArchu mogu da slome zube. Isto tako, podešavanje bilo kog alternativnog emulatora, takođe, potrebno je obaviti ručno, što izaziva glavobolju i vremenski angažman na koji niste spremni da pristanete.

RetroBat 6.3

Tu na scenu stupa RetroBat (www.retrobat.org, 1,06 GB), ostvarenje pod čijim smo okriljem proveli najviše vremena tokom perioda testiranja. Kada ga „instalirate”, RetroBat je spreman da primi sadržaj, koji je nakon toga moguće prebaciti na USB „flešku” ili hard-disk i naokolo nosati sa sobom kako bi vam omiljene igre uvek bile pri ruci. Naravno, upravljački interfejs snažno se oslanja na EmulationStation, dok iz pozadine vreba RetroArch, koji, ovog puta, dolazi kao deo paketa i o njegovom podešavanju, inicijalno, ne morate da vodite računa.

Nakon što dodate željene ROM-ove u predviđene direktorijume, na ekranu će se pojaviti lista dostupnih igara i sistema i, praktično, odmah možete da počnete da se igrate. Pre toga, bacite pogled na to šta sve od tema ima u ponudi i na koje je sve načine moguće obaviti vizuelizaciju. Na ovom polju RetroBat je neprikosnoven, jer dok bistrite sadržaj njegovih menija uživaćete u pozadinskim, retro muzičkim numerama, dok će vas po pokretanju programa svaki put pozdraviti drugačija animacija. Naravno, podržano je „dovlačenje” sadržaja putem servisa ScreenScraper, ali se na meniju nalazi još jedna zgodna stvarčica - RetroPostignuća (RetroAchievements). Kao i u slučaju grafičkih ukrasa, moraćete da kreirate nalog na zvaničnoj prezentaciji projekta, na adresi retroachievements.org, kako biste mogli da pristupite resursima. U pitanju je sistem koji „trofeje” donosi u dobre, stare naslove, koji to podrazumevano nisu podržavali. Platformi je mnogo, igara bezbroj, ali ono što su autori uspeli da izrade je neverovatno - skoknite do zvanične prezentacije projekta i pogledajte koliko ih je samo podržano. Tamo ćete naći i spisak kompatibilnih emulatora, te na taj način možete da se informišete kada su predispozicije u pitanju.

Zbog velikog broja prilično zahtevnih animacija, video-snimaka i shadera putem kojih možete da „peglate” prikaz, RetroBat se ne preporučuje za korišćenje na hardverski inferiornim mašinama. Tako nešto jeste moguće, ali isključivo ako poisključujete sve lepe stvarčice koje RetroBat čine onim što jeste. Ako vam je briga o potrošnji dostupnih resursa pri vrhu liste prioriteta, nije zgoreg razmisliti o tome da preskočite ovaj projekat. Odluku nećete doneti lako, jer se RetroBat toliko jednostavno „pušta” u rad da vas to jednostavno mami. Čak i kada je potrebno obaviti emulaciju sadržaja koju RetroArch ne podržava, RetroBat će vam ponuditi alternativu, obaviti instalaciju i dodatni emulator učiniti dostupnim čak i kada sadržaj prebacite na USB. Naravno, specifična podešavanja moraćete da obavite iz podrazumevanih emulatora, što je mala cena za udobnost koja je ponuđena.

Nažalost, RetroBat paket ne sadrži potrebne BIOS-e za pokretanje određenih mašina, ali kako prati RetroArch nomenklaturu, neće vam biti teško da ih se dočepate. Ako ništa drugo, pod skutima programa nalazi se „ispitivač” koji će vam pomoći da postupak provere preuzetih BIOS-a obavite bez previše pametovanja. Zbog svega rečenog, RetroBat nam je omiljeni frontend i u njega ne možete, a da se ne zaljubite na prvi pogled. Naravno, to ne znači da ovde prekidamo pregled, jer, kao što znate, ukusi su različiti, a kandidata je još mnogo.

Nostlan 2.5

Iako smo rekli da se mnoga ostvarenja iz klase oslanjaju na RetroArch i EmulationStation, to ne znači da ne postoje alternative. Upravo je Nostlan (i.sk.rs/360220, 110 MB) jedna od njih, a u pitanju je projekat koji u potpunosti odudara od ostatka družine. Pre svega, ovde se oslanjate na pojedinačne emulatore koji moraju da se instaliraju odvojeno, ali će program ponuditi da to obavi umesto vas. Kao i ostala ostvarenja iz klase, Nostlan će izraditi „drvo” direktorijuma u koje je potrebno kopirati ROM-ove sa igrama. Zanimljivo je da će svakoj platformi biti pridodat i folder za smeštanje emulatora, ali i pratećeg grafičkog sadržaja, koji služi za pojačavanje vizuelnog ugođaja.

Nažalost, Nostlan je, barem na prvu loptu, manje privlačan od ispisnika i ne podrazumeva „farbanje” ekrana gomilom dodatnog sadržaja i informacija. Ideja je da se igre predstave kao fizičke kopije poređane na polici. Možete da se približite ili udaljite, pa, čak, i da uzmete kutiju u ruke i otvorite je. Kod PlayStationa 2, na primer, pored diska, unutra možete da vidite i štampano uputstvo, ali i memorijsku karticu na koju ste, barem virtuelno, obavili snimanje pozicija. Grafički ukrasi preuzimaju se automatski, bez ikakve interakcije sa korisnikom. Kada nešto bude pošlo po zlu, moguće je ručno prebirati po coverima i ostalim dostupnim grafičkim drangulijama i obaviti postavljanje onih rešenja koja vam se najviše sviđaju. Po rečima autora, upravljački interfejs izveden je na ovaj način da bi se omogućio jednostavniji odabir i pokretanje igara u situacijama kada se ne nalazite ispred monitora, već ispred velikog ekrana, zavaljeni u kauč.

U bilo kom momentu, na ekran možete da pozovete upravljačko okruženje odabranog emulatora, iako je podrazumevano da se emulacija pokreće u tihom režimu. Inače, ukoliko su dostupni, Nostlan će vam ponuditi izbor emulatora za odabranu platformu. Kad smo već kod platformi, ovaj frontend ne može da se pohvali velikim izborom i uglavnom se oslanja na one najpopularnije. Tako, na raspolaganju je podrška za samo 16 platformi, od kojih su devet komplementi kompanije Nintendo. Jasno je čiji je autor fanboy. Nostlan je namenjen korisnicima koji barataju manjim kolekcijama igara, podržava rad s temama, ali tu dolazimo do, možda, i najvećeg problema kada je ovaj frontend u pitanju. Ova, ali i još neke funkcije iz naprednog bazena zahtevaju od vas da postanete supporter autora na servisu Patreon. Nostlan nije jedino ostvarenje kod koga postoji kočnica ovog tipa - vascelo popularni LaunchBox stavlja vas u sličnu poziciju.

EmuDeck

Nostlan nije jedino rešenje koje odstupa od postavljenih šablona, jer rame uz rame sa njim stoji EmuDeck (www.emudeck.com, 91 MB). Njemu, zapravo, nije mesto u ovom pregledu, ali smo zbog njegove rastuće popularnosti morali da ga barem pomenemo. Izvorno, frontend je namenjen radu pod SteamOS-om, a samim tim i radu na handheld uređajima. Međutim, nedavno je (besplatno) postala dostupna verzija za Windows, postoji i iteracija za Linux, dok se sa podrškom za macOS još uvek eksperimentiše.

Ono što nam se nije svidelo je način na koji se obavlja podešavanje - iz odvojenog upravljačkog okruženja. Odavde vršite pojedinačno postavljanje emulatora u rad, a dobro je to što su oni koji su podržani predstavljeni ubavim thumbnailovima. Ako ništa drugo, dobićete jasan opis koji se emulator koristi za koje slučajeve i mogućnost da ih instalirate bez napuštanja upravljačkog okruženja frontenda. Slična situacija je i u slučaju podešavanja radne rezolucije, formata prikaza, ukrasa i ostalih tehnikalija, gde je veoma jasno prikazano šta čemu služi. Posebna sekcija namenjena je importovanju BIOS-a i ROM-ova i ovde dolazimo do glavnog problema vezanog za EmuDeck.

Naime, iako se oslanja na EmulationStation, EmuDeck se inkorporira u Steam, a to znači da vam odande valja pokretati igre, pa i sam EmulationStation. Razumemo zbog čega je to urađeno na taj način (razlog je, naravno, Steam Deck), ali je u slučaju Windows verzije frontenda to moglo da bude izbegnuto. Čak se i sam EmulationStation pokreće iz Steama, pa nam se dodatni korak koji je potrebno načiniti uopšte nije dopao. Inače, EmuDeck podržava RetroAchievements, žongliranje temama i sve ostale stvarčice vezane za EmulationStation.

• • •

Već smo rekli - projekat s kojim smo se najviše družili, a samim tim i naš izbor kada su retro frontendi u pitanju je RetroBat. Da nije nešto veće hardverske zahtevnosti, mogli bismo da kažemo da je u pitanju savršen projekat. Ukoliko vas to ne brine, dilema ne bi trebalo da postoji. Zauzdavanje resursa je dovoljno jednostavno, postoji mogućnost pokretanja bukvalno bilo čega (TeknoParrot se podrazumeva), na meniju se nalazi i ubedljiva vizuelizacija sadržaja, podrška za RetroPostignuća... Po našem skromnom mišljenju, jedini projekat koji RetroBatu može da izađe na crtu je Batocera, o čijoj ćemo instalaciji i postavljanju u rad pričati nekom drugom prilikom. Iz pomenutih razloga, ona nije našla mesto pod skutima ovog pregleda.

Sviđao vam se ili ne, na RetroArch možete i morate da računate, naročito zbog mogućnosti pokretanja sa različitih platformi. On će se dopasti onima koji ne vole nakićenost RetroBata, a, opet, umeju da cene nešto više informacija i ukrasa nego što to nudi, recimo, klasično MAME okruženje. Kada je EmulationStation u pitanju, popularnost mu je veća kao dodatku za third party rešenja, nego kao standalone ostvarenju. Zahteva nešto više čačkanja i prčkanja pre nego što se postavi u rad, pa smo ga zbog toga zatekli na najnižoj stepenici pobedničkog postolja. Nostlan je avangarda i teško da ćete se odlučiti za njega pored ostalih automatizovanih i vizuelno daleko privlačnijih alatki. Ipak, ne treba ga otpisivati.

Ako vam nešto drugačije inicijalno postavljanje u rad nije problem, onda možete da isprobate i EmuDeck. Da biste ga koristili, moraćete da progutate i Steam, a tu je i pitanje pretplate na koje ne gledamo blagonaklono kada je emulacija u pitanju.