Ognjen NINKOVIĆ

1. oktobar 2023.

Probudili ste se, ali kapci su i dalje teški. Osećate da se vaše lice potpuno stopilo sa tvrdom ivericom, nalik onom od stola na kome je nekada davno stajao računar u dnevnoj sobi. Dok trljate svoje sanjive oči, pitate se gde ste vi to zaspali i, još bitnije, kada ste zaspali. Nakon što napokon uspevate da odlepite trepavice od podočnjaka, shvatate da sedite baš za tim računarskim stolom i upravo gledate u stari Windowsov logotip, koji se odbija od debele beličaste ivice starog monitora. Već u sledećem trenutku intuitivno ste zarolali glomazni arktičko-beli miš i našli se pred narandžastim ribicama i futurističkoj vizualizaciji muzičkog plejera kojoj ste se divili pre nego što ste zaspali. Poslednja pesma koja je puštena pre vaše zbunjujuće dremke bila je ni manje, ni više nego „Darude - Sandstorm”. Iza tog futurističkog prozora Windows Media playera nazirale su se ikonice GameHouse klasika, poput Big Kahuna Reef, Hamsterball i još ponečega.

Ipak, ko bi još mogao da ostane budan pored prijatnog zujanja starog katodnog monitora? Za vas je to bio samo dugačak pospani treptaj, ali oči ste otvorili pred daleko tanjim, mada i dalje pomalo zujećim LCD monitorom. Radna površina sada je bila znatno prozirnijeg interfejsa Windows Viste, koja je omeđivala tanane šarene tonove aurore na vašoj pozadini. Iako je u pozadini gruvala stara, dobro poznata muzička tema „Pocket tanksa”, sada je u prvom planu bio pretraživač na kome se nalazio Facebook. Na trenutak, vaša bledeća sećanja njegovog modernijeg dizajna sukobljavala su se sa sve jasnijim sećanjima da ste bili usred hvalisanja Jocketu svojom kolekcijom smešnih videa, koju ste vredno prikupili pre nego što ste iznenada zaspali. Skoro da niste ni primetili da sedite sami za svojim starim računarom, a da su se pred vama nagomilali zahtevi za Farmville i neuzvraćena „bockanja”.

Međutim, taman kada ste hteli da uzvratite, glazirano crni zvučnici sa gvozdeno sivim akcentima počeli su da pucketaju. Vaš Sony Ericsson, koji je bio na stolu, oglasio se zvonom na koje ste bili ponosni otkada vam ga je Dača prebacio Bluetoothom. Pre nego što ste stigli da pogledate ko na vas troši impulse, shvatili ste da se nalazite ispred moderno ispeglanog Instagrama čije ste reelove toliko dugo listali, da ste počeli da se depersonalizujete. Iznenada, pucketanje zvučnika ponovo je postalo davno zaboravljena, uzbudljiva neprijatnost, a vašu sobu je ispunjavao soundtrackSuper Monkey Ball 2, koji je pratio video objavljen od stranica sa rečima „Liminal space” u svom nazivu.

Budućnost koja nije mogla biti

Ako vam je ikada bilo teško da stavite prst na ono što estetiku ranih dvehiljaditih čini tako unikatnom, niste sami. Iscrpniji naziv za taj pravac, Frutiger Aero, skovan je tek 2017. godine od strane Sofi Li (Sofi Lee), članice online zajednice CARI, koja je posvećena estetskoj katalogizaciji savremene potrošačke kulture. Frutiger Aero naslednik je ranog milenijumskog sajber futurizma (Y2K), kog odlikuje dizajn i marketing koji je, između ostalog, pratio i prvi Sony Playstation. Posledice iščekivanja milenijumske bube i smaka sveta ovde su očigledne, jer nam je bilo potrebno skoro dve decenije da uočimo suptilni međuprostor između retro futurizma i uspona ravnog, ispeglanog minimalističkog dizajna nakon 2012. godine. Početak ove međe seže u 2004. godinu, kada je otpočeo blagi prelaz grozničavo reflektivnih metalik tekstura i kiborga ka glazirano prozirnim nijansama koje su, godinama kasnije, bojile humanističke motive i aurore na pozadinama naših prvih laptopa. Upravo ta epohalna međa, koja je bojila jarkim zelenim i plavim tonovima interfejse tadašnje potrošačke elektronike, 2017. godine dobila je naziv Frutiger Aero, po Adrijanu Frutidžeru, dizajneru Frutiger fontova i Windows Aero interfejsu, koji je bio prisutan na Windows Vista i Windows 7 operativnim sistemima. Glavna odlika ovog pravca je skeumorfizam ikonica i simbola koji predstavljaju digitalizovane verzije njihovih parnjaka u stvarnom svetu. Razmišljajte u pravcu Instagrama kao polaroida i rane iOS ikonice za Youtube, koja je bukvalno televizorčić. Ukombinovanih sa blago trodimenzionalnim staklenim teksturama, poput interfejsa Xbox 360 i Playstation 3 ili predominantnog dizajna Electronic Arts igara kasnih dvehiljaditih, poput The Sims 3 i Spore.

U poslednje dve godine, došlo je do oživljavanja estetskog pravca Frutiger Aero u sajber prostoru putem nostalgičnih video-sadržaja koji su često izmešani sa prikazom online fenomena graničnih prostora (Liminal space).

Liminal Space

Ovaj fenomen najčešće se ispoljava u vidu napuštenih, usamljenih prostora koji izazivaju blagu nelagodu koju prati neobjašnjiv osećaj nostalgije za nepoznatim mestom. Po pravilu, takva oprečna osećanja izazivaju mesta tranzita, prostora u kom se obično ne zadržava i koja su prepuna drugih prolaznika, prikazana u potpunom odsustvu ljudi i zamrznuta u trenutku nastanka fotografije. Ta omeđena ničija zemlja, prostor između dva mesta koji je putem fotografije učinjen večnim, istovremeno pobuđuje blagi osećaj klaustrofobije i umirujući doživljaj vremena koje ne može biti protraćeno, nalik onom prisutnom pri padanju u san. Motivi koji se često ponavljaju na takvim fotografijama su stepenice koje vode ka nepoznatom izvan kadra, prisustvo plafona i veštačkog svetla, tačka nedogleda koja ponavljajući enterijer vodi u beskonačnost ili kružna arhitektura koja implicira da ćemo se kretanjem vratiti na mesto odakle smo počeli. Granične prostore popularizovala je online horor fikcija (creepypasta) „Backrooms”, u kojoj je protagonista, posredstvom greške u simuliranoj stvarnosti, zaglavljen između svetova u beskrajno praznim monotonim hodnicima koji su potpuno obloženi tepihom i starim tapetama. Jedini izvor svetla u tom svetu između svetova su zujeće fluorescentne lampe na plafonu, koje celom beskonačnom enterijeru daju neprirodnu žućkastu nijansu. Čak i autorovo čulo mirisa zaglavljeno je u toj monotonoj dimenziji, jer jedino što njegov nos oseća je ustajali miris vlage koji izbija iz starog, jednobojnog tepiha. Iako kasnije iteracije ove priče imaju i neku vrstu čudovišta koje zauvek luta tim beskrajnim hodnicima, originalna verzija više stavlja akcenat na usamljenost tog sveta i samo implicira strah od potencijalne druge prisutnosti. Izvorni pojam graničnosti, pak, seže u prvu polovinu dvadesetog veka, kada je Viktor Tarner (Victor Turner) proširio antropološki pojam liminalnosti, praga (latinski limen) između dva doba, tako da je pojam počeo obuhvatati i druge aspekte ljudskog iskustva. Naime, taj dezorijentišući doživljaj dvosmislenosti omeđenog međuprostora, ničija zemlja na kojoj se nađemo tokom prelaska granica, duboko je protkan kroz naše obrede, religiju i kulturu. Vremenom, ovaj pojam je našao svoje mesto i u psihologiji, zbog značaja koji pragovi nose za naš um i čitave palete njihove primene u poimanju čovekove ličnosti. Stoga, uopšte ne čudi zašto ovaj fenomen dobija na značaju i u modernom svetu kao deo popularne internet kulture.

Generacije obećane budućnosti

Iako se, na prvi pogled, čini da nema puno toga što povezuje graničnost i nostalgičnu estetiku dvehiljaditih, kreatori online sadržaja previše često mešaju ova dva, iz nekog razloga komplementarna fenomena, da bi to bila puka slučajnost. Instagram stranice koje objavljuju fotografije liminalnih prostora, po pravilu, objavljuju i nostalgične kompilacije proizvoda sa početka novog milenijuma. Njihove Instagram reelove obično prate popularne Frutiger Aero numere, ali i nostalgični zvukovi gugutke i zujanja insekata koji podsećaju na detinjstvo. Ipak, čini se da veštačko izazivanje setnosti nije jedino što povezuje ova dva fenomena. Naime, napušteni akva-parkovi često i sami imaju liminalna svojstva, a jedan od vodećih motiva Frutiger Aero estetike su upravo voda, balončići i tropske ribice. Tačnije, ako bi precizirali momenat prelaza Y2K estetike u Frutiger Aero, tropski motivi koji su se mogli naći na Windows XP kao i Windows Vista operativnim sistemima, zapravo, predstavljaju prag između ova dva estetska pravca. Takođe, večni monotoni hodnici graničnih prostora već pomalo zastarevaju kao kliše „Backroomsa”, a sve su češći napušteni tržni centri, škole i igraonice za decu, sa mobilijarom jarkih boja, koje su isprane usled česte upotrebe prolaznika. Neretko se ovi novi trendovi prikazivanja graničnosti čine na neki način liminalnijim od klasične sajber liminalnosti 2020. godine. Vrlo je moguće da online fenomen liminalnih prostora ima i funkciju predstave izgubljenosti u savremenom svetu kojom povezuje publiku koja između sebe deli tanane osećaje kolektivnog starenja. To bi, između ostalog, objasnilo i čestu upotrebu mesta karakterističnih za detinjstvo, putem kojih se njihovo svojstvo graničnosti koristi kao most ka bezbrižnim sećanjima na prošlost koja povezuju Z i Y generacije novog milenijuma. Stoga, opsesija Frutiger Aerom, koji je i sam svojevrsni granični prostor između budućnosti koja je obećanja i sterilnog korporativnog minimalizma sadašnjosti, dobija novo značenje. Nostalgija bi onda bila samo jedan od igrača u savremenoj igri graničnosti generacija, koje su rođene na ničijoj zemlji iščekivanja budućnosti. Deca koja su sada odrasla i izgubljena u globalizovanom svetu megakorporacija u čija obećanja više ne veruju, setno se osvrću na bezbrižno vreme kada su na svojim bezgraničnim ekranima igrala Zynga poker i Miniclipov bilijar posle škole. Ipak, oni odbijaju da sebično prisvoje ovaj fenomen koji je i sam maltene definicija pojma anemoje (anemoia), osećaja nostalgije za mestom (ili vremenom) koje subjektu nije poznato. Iako je, poput svakog dostojnog praga, vrlo teško isključivo definisati koja to apstraktna svojstva izazivaju tako oprečne doživljaje online sadržaja, generacije milenijumskog praga uspevaju da predstave te tanane tonove budućnosti koja nije mogla biti oličena na potpuno intuitivan način, koji je svojstven deci odrasloj u sajber prostoru.