Aleksandar DINIĆ

1. decembar 2022.

Japanski akcioni RPG naslovi, koji niču kao pečurke posle kiše i sličniji su više nego jaje jajetu, u poslednje vreme sve češće pronalaze svoj put i do monitora personalnih računara. Valkyrie Profile, popularni fajnalfantazoliki JRPG serijal, svoj je razvojni put krčio brojnim platformama. Prva dva Playstationa, Nintendo DS, iOS i Android, svi su videli ranije iteracije, da bi peta igra iz serijala, u novom, više akcionom ruhu, pored PS4 i 5, osvanula i na PC-u.

Ova recenzija pisana je iz perspektive nekoga ko nije igrao prethodne delove u serijalu, pa molimo za razumevanje vatrenih fanova franšize, u slučaju da će neke poznate ili očigledne stvari iz serijala možda biti nepotrebno spomenute. Sama postavka igre počiva na sumanuto-simpatičnom stilskom „izrazu”, koji smešta kosooke i špicouhe protagoniste, zlikovce, bogove i demone u milje nordijske mitologije, sa vrhovnim božanstvom Odinom koji, nameravajući da malo iskulira nakon ulaska Ragnaroka u završnu fazu, mlađanoj valkiri Nori daje u amanet zadatak da prozuji razrušenim kraljevstvom Midgarda i spreči bujanje kojekakvih demona i njihovih nadređenih komandanata i šefova.

Elysium ima novo izvođenje, koje potezne borbe i skrolujuće kretanje menja slobodnim Naruto jurcanjem po punokrvnom 3D terenu, sa standardnom borbenom mehanikom koja počiva na milion i jednom kombou, odnosno, sasvim funkcionalnom button-mashingu dok se boje ne rastope. Tranzicija, koja je u slučaju jednog Final Fantasy VII rimejka od pre koju godinu funkcionisala maksimalno dobro, ovde je, međutim, odrađena gotovo na silu, jer je Valkyrie Elysium zatupljujuće prazan, repetitivan, siv i dosadan naslov, koji malo toga ima da ponudi mimo nekog vizuelno zanimljivog bossa i donekle interesantnog borbenog modela. Hodnik-tereni su ružni, bezlični, prazni i lišeni bilo kakvih naprednijih detalja ili prizora koji bi vukli na dalje igranje. Jedna jedina sporedna aktivnost je sakupljanje nekakvih strukova cveća u kom se nalaze uspomene likova koji su tu ranije obitavali. Ovo, kao i većina momenata iz bogatog Collection odeljka igre, svedeno je na puke linije teksta i smarajućeg narativa, bez ikakvih pratećih crteža, ilustracija, animiranih vinjeta ili nečeg sličnog što bi razbilo uspavljujuću monotoniju cele stvari.

Sve navedeno još više dolazi do izražaja kada se uzme u obzir opšti dizajn igre i „priča” koja ga vuče i razvlači kao gibanicu od premalo testa. Naime, igra vas neprestano vraća na već završene nivoe, kako biste ispunili nove, zamorne ciljeve na lokacijama koje ste već prošli. Posebno je problematična implementacija sporednih questova i zadataka. Dotične preuzimate na trenutnom nivou od strane lutajućih, ukletih duša, ali ne možete da ih obavljate odmah. Prvo morate da završite tekuće poglavlje, onda da se vratite u hub u Valhali, pa da aktivirate željenu sporednu misiju (maksimalno jednu u svakom trenutku!), pa da se ponovo vratite na isti nivo koji ste već prešli, ali je on sada „osvežen” novim kripovima, pa tu istrčite određenu trasu dok na njenom završetku ne ispunite ono što se od vas traži. Lenjo osmišljena mehanika, čak i za nešto što bi imalo jednocifrenu cenu u bilo kojoj datoj valuti.

Pomenuti borbeni model osmišljen je u skladu sa mitologijom ranijih igara i ponovo u igru uvodi Einherjare, spektralno-elementalne pratioce koje možete pozivati tokom borbi (čak im i određivati određene parametre napada, dužinu prisustva na bojištu i slično), optimalno ih iskorišćavati aktiviranjem specijalki sa kojima su dotični u elementalnoj „usaglašenosti”, a radi nanošenja ekstra štete protivnicima.

Valkyrie Elysium odiše generičkim dizajnom i odsustvom inspiracije, poput dosadnih korica tipične poslovne knjige koju je neki smoreni grafičar osmislio za mizernu nadoknadu, sasvim se utapajući u ostatak ovakve ispodprosečne žanrovske ponude. Zombifikovani anime ljubitelj koji naslove iz ovog asortimana igra više refleksno, a ne iz afekcije, verovatno odavno igru ima na svom radaru; za sve druge, ovo je još jedno, bespotrebno gubljenje vremena.