Vladimir PISODOROV

1. april 2022.

Svaka čast onom ko je izmislio virtuelizaciju - „tehnologiju” koja nam omogućava da pokrećemo „gostujuće” operativne sisteme pod Windowsom (naravno, i pod Linuxom i macOS-om). Na relativno jednostavan način možete da „zavrtite” neku egzotičnu Linux distribuciju ili davno zaboravljenu verziju Prozora, ali isto tako i da isprobate onu koja je tek izašla iz Microsoftove kuhinje. Sve to bez potrebe za dvojnim boot sistemom i bez straha od gubljenja podataka i bilo kakvog „prčkanja” po osnovnoj instalaciji Windowsa. Alatke za virtuelizaciju instaliraju se kao bilo koji drugi programi i tako se i koriste. S druge strane, tu je i mogućnost pokretanja programa u različitim radnim okruženjima, ali i njihove izolacije od ostatka sistema - ništa iz virtuelne mašine ne može da promoli nos napolje ukoliko drugačije ne odredite.

Sve ovo dostupno nam je besplatno i jedino o čemu treba da vodite računa je da obezbedite instalacionu datoteku „gostujućeg” sistema ili je, jednostavno, „svučete” sa interneta, sa nekog od specijalizovanih sajtova. Instalacija operativnih sistema teče na identičan način kao da je obavljate na „normalnoj” mašini, a moguć je i rad u takozvanom Live režimu, što je naročito popularno kod Linux distribucija.

Možemo da kažemo da se knjiga u ovom slučaju svela na tri poglavlja i da su sva tri dostupna besplatno, te da su u pitanju dela renomiranih proizvođača. Microsoft je svojim korisnicima omogućio integrisano rešenje koje stiže u paketu s Windowsom; reč na temu morao je da dâ i čuveni Oracle, koji godinama uspešno popunjava praznine na polju virtuelnih mašina, a na raspolaganju nam je i projekat kompanije VMware, koji je najširoj publici verovatno i najpoznatiji. Ono što mnogi ne znaju je da pored komercijalnog Workstationa postoji i besplatna varijanta namenjena kućnim korisnicima.

Microsoft Hyper-V

Od Desetke, Microsoft je s Prozorima počeo da isporučuje podršku za manipulaciju virtuelnim mašinama. Nažalost, ova mogućnost nije dostupna svima, tačnije, nije sastavni deo Home verzija Windowsa, dok se u Pro, Enterprise i Education iteracijama nalazi po defaultu. Ruku na srce, da biste koristili benefite Hyper-V-a moraćete ručno da aktivirate podršku (pojasnićemo kako), ali i da skoknete do BIOS-a kako biste uključili podršku za hardversku virtuelizaciju i na taj način u znatnoj meri ubrzate obavljanje poslova koji će se naći pred mašinom u virtuelnom svetu.

Postoji nekoliko načina da pod Windowsom 10/11 aktivirate podršku za Hyper-V, a mi ćemo ovog puta zanemariti one koje podrazumevaju baratanje Command Promptom i PowerShellom, te ćemo se skoncentrisati na Control Panel (dok je još uvek prisutan u prepoznatljivom obliku). Prvo što treba da uradite jeste da skoknete do sistemskog polja Search, upišete Control Panel i pritisnete taster ‘Enter’. Alternativno, pritiskom na kombinaciju tastera ‘Win-R’ na ekran pozovite dijalog Run, u njemu upišite Control Panel i kliknite na taster OK. Levim tasterom miša kliknite na Programs, a odmah potom i na Programs and Features, što će vas dovesti do spiska svih instaliranih programa koji ste toliko puta do sada bistrili u „karijeri”. Nećemo ga dirati i umesto toga u vertikalnom meniju s leve strane radnog prozora potražićemo funkciju Turn Windows features on or off - kliknite na nju levim tasterom miša. Nakon kraćeg čekanja, na ekranu će se pojaviti nova radna forma - Windows Features, u kojoj se nalazi poduži spisak instaliranih, ali i onih gradivnih elemenata Windowsa koje naknadno možete da aktivirate. Potražite stavku Hyper-V i levim tasterom miša kliknite na + ispred naziva. Štriklirajte „kućice” ispred funkcija Hyper-V, Hyper-V Management Tools i Hyper-V Platform. Potonje dve su opcione mogućnosti i može da se desi da označavanjem Hyper-V-a ne budu uključene u paket za instaliranje, pa se zbog toga potrudite da sve budu na okupu. Na koncu, levim tasterom miša kliknite na taster OK i restartujte kompjuter kako bi Windows obavio instalaciju odabranih komponenata.

Po ponovnom pojavljivanju desktopa na ekranu imaćete utisak da se ništa nije promenilo: nema novih prečica na radnoj površini, ali ni direktorijuma ili ikonica na spisku instaliranih programa koji bi ukazivali na promene. Ipak, ukoliko skoknete do sistemske sekcije Search, upišete Hyper-V i pritisnete taster ‘Enter’, pojaviće se čak dve nove mogućnosti: Hyper-V Manager i Hyper-V Quick Create. Prvi program omogućava pristup svim funkcijama i podešavanjima koje Hyper-V stavlja na sto, dok drugi, pretpostavljate, služi za brzo kreiranje virtuelnih mašina, bez puno pametovanja i prebiranja po menijima. Ono što valja istaći je to da Hyper-V donosi veoma jednostavno radno okruženje koje je idealno za početnike i one kojima je brzina pristupa kreiranju i pokretanju virtuelnih mašina od važnosti. S druge strane, sve je upakovano u legacy upravljački interfejs i nije toliko privlačno za oko, a u poređenju sa konkurentskim ostvarenjima na raspolaganju je daleko manje mogućnosti. Međutim, nemojte da vas sve to obeshrabri, jer Hyper-V donosi sasvim dovoljno manevarskog prostora za podešavanje. Recimo, možete da oberete prioritete kada je bootovanje u pitanju, omogućeno je koketiranje sa podrškom za Secure Boot, tu je i mogućnost da se odredi količina radne memorije, broj procesorskih jezgara koji će se koristiti prilikom procesa virtuelizacije, pristup mrežnom okruženju i tako dalje.

Ukoliko tek sada ulazite u svet virtuelizacije, Hyper-V je odlična polazna tačka i način da spoznate zakonitosti. Kako vam se apetit bude povećavao, tako možete da počnete da razmišljate o ostalim programima iz klase koje ćemo pomenuti. Za kraj, još da naglasimo da Hyper-V, pored Windowsa, u virtuelnu mašinu može da „upakuje” i brojne Linux distribucije. U potonjem slučaju mogući su određeni problemi kada je kompatibilnost u pitanju, pa ako na njih naletite, savet je isti - pokušajte sa nekom od alternativa.

Oracle VirtualBox 6.1

Iako nudi mogućnost relativno brzog kreiranja virtuelnih mašina, koristeći podrazumevani set podešavanja, Oracleov VirtualBox (www.virtualbox.org, 103 MB) predstavlja radno okruženje za velike bate i seke. Program (i dodatke za njega) možete da preuzmete u verzijama za Windows, Linux i macOS, rekosmo, potpuno besplatno i bez ikakvih obaveza. Kao šlag na tortu dolazi i podatak da je u pitanju open-source alatka, koja je u stanju da virtuelizaciju obavi gotovo nad bilo čim. Sa tim izborom srešćete se odmah na početku, jer ćete morati da odredite o kom tipu „gostujućeg” operativnog sistema se radi. Pored Windowsa i Linuxa, na raspolaganju su i Solaris, BSD, IBM-ov OS/2, te Mac OS X. Naravno, tu je i funkcija Other, ukoliko vam je na pameti DOS, QNX, Netware i ostali sistemi koji se ne nalaze na spisku. Najveće iznenađenje vas očekuje upravo po izboru tipa operativnog sistema, jer tada morate da naznačite o kojoj verziji ili distribuciji je reč. Čisto radi primera navodimo da je Windows podržan lepezom iteracija: od verzije 3.1, pa sve do Jedanaestke.

no kreiranje virtuelne mašine u VirtualBoxu, za razliku od Hyper-V-a, podseća na klasičnog „čarobnjaka”. Nakon što ste prošli prvi korak i odabrali tip i verziju operativnog sistema, sada treba da odredite i veličinu radne memorije, ali i veličinu virtuelnog hard-diska koji može da bude u formatima VDI, VHD i VMDK, odnosno, u fiksnu vrednost ili veličinu koja se dinamički menja. Sve ovo je, verovali ili ne, bilo samo prvo poglavlje podešavanja, jer još uvek nismo došli do dela kada ćemo se ozbiljnije pozabaviti virtuelizacijom hardverskih resursa. Zbog toga i stoji mišljenje da je u pitanju alatka za napredne korisnike i da je manevarski prostor nešto širi nego što bi to „gušteri” želeli. Ipak, oni mogu da se drže komande stana i klikom levim tasterom miša na Next prihvate podrazumevane postavke, a to se odnosi i na podešavanje hardvera.

Za bilo koju od kreiranih virtuelnih mašna, na ekranu su izlistani opširni podaci o svim važnim radnim parametrima. Ovde ne mislimo samo na kapacitet radne memorije i hard-diska, već i na audio-komponentu, USB portove, mrežni adapter, grafičku karticu i tako dalje. Klikom na taster Settings, otvara se Pandorina kutija iz koje podešavanja „iskaču” kao na traci i odjednom je veoma teško snaći se u moru mogućnosti. Stvar, donekle, otežava i činjenica da VirtualBox godinama unazad koristi slično upravljačko okruženje, čija su grafička rešenja, ali i raspored funkcija, zastareli. Iskusnim vukovima ovo uopšte ne smeta, jer bitniji im je sadržaj od forme, ali početnici mogu da požale što su napustili ugodno okruženje Hyper-V-a. Na kraju storije o VirtualBoxu izdvajamo i podatak da se radi o alatki koja svoj posao obavlja brzinom kojom Beri Alen juri lokalne zlikovce. Za one koji nisu gledali seriju The Flash, to znači - jako brzo.

VMware Workstation Player 16.2

Prva stvar koja većini ljudi padne na pamet kada se povede diskusija o virtuelizaciji je VMwareov Workstation Pro. To je tako s razlogom, jer je reč o ostvarenju koje se relativno jednostavno koristi, a donosi podršku za preko 200 različitih operativnih sistema. To znači da, kao i u slučaju Oracleovog VirtualBoxa, pa još malo pride, možete da virtualizujete bukvalno sve što vam dopadne šaka. Pritom, brzina je odlična, ali to ne znači da sistem, ipak, ne propušta vodu. Najveći nedostatak je cena, s obzirom na to da Workstation Pro košta, za kućnog korisnika, neverovatnih 199 „zelenih novčanica”!

Ukoliko ste spremni na nešto kompromisa, uz zadržavanje pomenute, nestvarno široke podrške za „gostujuće” operativne sisteme i odličnu brzinu rada, onda treba da bacite pogled na VMware Workstation Player (i.sk.rs/358382, 584 MB). Ne dajte da vas informacije sa sajta autora zbune - Player je besplatan za korišćenje ukoliko planirate da ga izrabljujete u kućnim uslovima i u nekomercijalne svrhe. Ukoliko to nije slučaj, iz novčanika ćete morati da izvadite 79 dolara.

Ovde je na delu sveden upravljački interfejs koji manje iskusnim korisnicima neće uliti strah u kosti. Po nepisanom pravilu, izrađene virtuelne mašine smeštene su u vertikalnom meniju pri levoj ivici ekrana, gde se nalazi i taster Home, koji vas vodi do opcija za ručno učitavanje virtuelnih mašina sa hard-diska, odnosno, kreiranje novih. Klikom na neku od kreiranih mašina dobijate nešto više informacija, a delu „ispod haube” pristupate tako što iz kontekstualnog menija odaberete funkciju Settings. Njen sadržaj će vas daleko suptilnije „napadati” od onog u VirtualBoxu, za šta je u velikoj meri zaslužno nešto rafinisanije upravljačko okruženje. Naime, komponente virtuelne mašine smeštene su u levom delu ekrana i poređane su jedna ispod druge, dok se klikom na bilo koju od njih pojavljuju opcije u desnom delu ekrana. Na veoma jednostavan način možete da prilagođavate količinu radne memorije, održavate virtuelni hard-disk, podešavate mrežne i parametre vezane za zvučni podsistem i tako dalje. Na raspolaganju je i mogućnost korišćenja video-akceleracije, uz podršku za rad u višemonitorskom okruženju i izbor radne rezolucije. Među opcijama, daleko lakše ćete se snaći nego u slučaju VirtualBoxa, ali moramo da priznamo i da ih je u zbiru manje.

Kada je u pitanju kreiranje novih virtuelnih mašina, Workstation Player će pokušati da prepozna šta se nalazi u okviru ISO datoteke koju ste mu ponudili, a ako to ne uspe, moraćete da pribegnete metodi odabira kao u slučaju VirtualBoxa. Prvo birate tip, a potom i verziju operativnog sistema. U principu, ono što može VirtualBox, može i Workstation Player, s tim da treba reći da nedostaje podrška za Mac OS X. no podešavanje podrazumeva i odabir kapaciteta hard-diska (podaci mogu da se čuvaju u okviru jednog ili više dodeljenih datoteka), ali i customizaciju hardvera kojoj možete da pristupite i kasnije iz kontekstualnog menija.

• • •

Onako kako mi vidimo stvari, prednost Hyper-V-a je u tome što je sastavni deo Windowsa 10/11 (ne i verzije Home), što ga čini vrlo pristupačnim rešenjem. S druge strane, u pitanju je najjednostavnija alatka iz klase koja se bez puno pametovanja postavlja u pogon. Nedostatak može da bude podrška za nešto manje tipova „gostujućih” operativnih sistema, ali i skučeniji manevarski prostor u odnosu na konkurenciju.

Oracleov VirtualBox je teškaš iz klase i donosi gotovo sve čemu biste mogli da se nadate kada je obavljanje poslova ovog tipa u pitanju. Virtuelizacija je brza, podrška za „gostujuće” operativne sisteme ultimativna, dok manevarskog prostora imate koliko vam srce ište. I upravo u tome je problem, jer da biste bateriju dostupnih mogućnosti iskoristili na najbolji mogući način, o tematici, ipak, morate da znate nešto više. Ne pomažu ni zastarela rešenja kada je UI u pitanju, pa VirtualBox na kraju ipak nije izbor za mainstrem klijentelu.

Čini nam se da je VMwareov Workstation Player upravo ono što može da premosti jaz između početnika i nešto naprednijih korisnika. Program se koristi jednostavno, slično kao Hyper-V, ali je za razliku od VirtualBoxa „spakovan” u daleko prijemčivije radno okruženje. Tu je i neprikosnovena brzina izvršavanja, mnoštvo podržanih „gostujućih” operativnih sistema i sasvim dovoljno prostora da obavite temeljno podešavanje hardvera. Za neke napredne funkcije moraćete da platite, a nećete biti ni u mogućnosti da pokrećete više od jedne virtuelne mašine istovremeno. Ruku na srce, za korišćenje u kućnim uslovima ne vidimo kako bi to mogao da bude minus.