Dragan KOSOVAC

1. jun 2021.

Tokom minulih vekova, pogotovo dok su jedrenjaci bili glavno sredstvo transporta, značajna otkrića i istraživanja bila su neraskidivo povezana sa slavnim brodovima. Kolumbo i Santa Marija, Magelan i Viktorija, Džejms Kuk i Endevor, kao i Čarls Darvin i Bigl samo su neki od poznatih „tandema” koji su zauvek promenili lice sveta (neki od njih, zbog kolonijalne komponente, sa stravičnim posledicama). U modernija vremena, tu su Tor Hejerdal i Kon-Tiki, kao i slavni Žak-Iv Kusto i Kalipso, odgovorni za naučne radove od neprocenjive vrednosti. Ovih dana pokrenuta je misija Eearth 300, koja po mnogim stavkama predstavlja duhovnog naslednika slavnih istraživačkih brodova koji su omogućili vredan naučni rad.

„Porinuće”

Na slavnom lučkom gatu Clifford Pier u Singapuru, osnivač i CEO projekta Earth 300, Aron Olivera, zvanično je predstavio pokretanje ove ambiciozne misije. Lokacija je izabrana simbolično, jer brod koji će nositi isto ime kao misija i koji će biti njeno srce još uvek nije izgrađen, već je tek prešao iz stadijuma opšteg dizajna u fazu detaljnog projektovanja.

Šta je projekat Earth 300? Radi se o ideji zasnovanoj upravo na radu naučnika kao što su Darvin, Kusto i Hejerdal, sa jedne strane, a sa druge na onome što današnje društvo želi od naučne zajednice - rešenja za velike probleme. Olivera tvrdi da je najveći izazov današnjice borba protiv globalnog zagrevanja i klimatskih promena, čije posledice u vidu ekstremnih i veoma nestabilnih vremenskih uslova postaju sve očiglednije. Za Oliveru lično, trenutak otkrovenja bio je pogled na mrtve koralne grebene u indijskom okeanu. Korali su samo deo okeanskog ekosistema, ali njihovo ubrzano odumiranje čini taj ekosistem sve nestabilnijim i osetljivim. Sa druge strane je činjenica da je čovečanstvo već sada dostiglo dovoljno visok stepen naučnog i tehnološkog razvoja, koji gotovo garantuje razvoj rešenja, samo kada bi se dovoljan broj stručnjaka fokusirao na problem i međusobno sarađivao na pronalaženju rešenja.

Projekat Earth 300 nudi platformu za podršku istraživanjima i saradnji između naučnika u vidu ploveće laboratorije, čije naučne mogućnosti su danas bez premca. Ako vam ta ideja zvuči poznato, niste u krivu i verovatno ste čuli za projekat SeaOrbiter koji je pre devet godina predlagao francuski tim, na čijem čelu su bili arhitekta Žak Ružeri, okeanograf Žak Pikar i astronaut Žan-Lu Kretjen. SeaOrbiter trebalo je da bude polu-podvodna plutajuća platforma, deplasmana 1000 tona, visoka ukupno 51 metar, od čega bi 31 metar bio potpuno pod vodom. Ova ploveća laboratorija trebalo je da bude dom i radno mesto za nekoliko desetina okeanografa i pomorskih istraživača, ali pored planirane cene projekta od 53 miliona dolara, izgradnja platforme je obustavljena sredinom 2015. godine.

Dizajn

Brod Earth 300 zamišljen je kao superjahta od 300 metara. Njegov specifičan izgled posledica je želje da se spoje tradicionalne i moderne vrednosti, kao i da sam izgled i silueta broda budu nešto do sada neviđeni, a što će u godinama koje su pred nama postati trenutno prepoznatljivi simbol naučnih otkrića i saradnje.

Gledan s pramca, Earth 300 ima tipičan oblik brodova, mada već može da se uoči specijalna, izdužena, zatvorena opservaciona paluba na pramcu, a ispred nje je i jedan mali helidrom. Ako brod, pak, posmatramo sa bočnih strana, najupadljiviji element je sferični naučni deo u kom će biti smeštene 22 odvojene laboratorije. One obuhvataju postrojenja specijalizovana za pojedine discipline, kao što su mikrobiologija, meteorologija i klima ili medicinska i veterinarska dijagnostika, ali i zajedničke resurse, kao što je postrojenje za 3D štampu prototipa, laboratorija za hemijske analize i sintezu jedinjenja ili sistemi za naprednu vizualizaciju velike količine podataka. Zapravo, upravo mikrobiološka laboratorija imaće rang BSL-3 (biosafety level / nivo bio-bezbednosti) što znači da će u njoj moći da se radi sa ozbiljnim uzročnicima bolesti, kao što je COVID-19. Veoma značajan segment biće i kompjuterska laboratorija sa vlastitim super-računarom, koji bi na licu mesta obavljao sve bitne i kompleksne proračune neophodne za različite naučne projekte na kojima rade timovi. Iza „naučne kugle”, na samoj krmi broda, postavljen je drugi, veliki helidrom za vazdušni transport materijala, putnika, posade i posetilaca.

Konstrukcija broda je, generalno, zatvorena, kako bi putnici bili bezbedni od potencijalno negostoljubivih uslova na otvorenom moru. Takođe, dok čiste linije broda izgledaju lepo, klasični spasilački čamci nisu vidljivi, jer ih nema, već se unutar trupa kriju specijalne spasilačke kapsule. Ispod pomenute opservacione palube je glavni stambeni segment sa kabinama za posadu i naučnike, koji bi trebalo da ugosti čak 400 ljudi. Od tog broja 165 će biti redovna posada, a 160 naučnici koji rade na različitim projektima. Zatim, biće mesta za 20 studenata iz celog sveta, koji će se birati na osnovu svojih radova, kao i 20 stalno zaposlenih naučnih stručnjaka, čija uloga bi bila nešto nalik univerzitetskom profesoru koji radi kao stručni savetnik na nekom projektu. Na kraju, Olivera planira da Earth 300 ugosti i do 40 osoba koje on naziva VIP, ali ne u smislu arbitrarno „važne” osobe, nego nekoga ko inspiriše ljude (very inspiring person). Po mišljenju CEO-a ovog projekta, svaki naučnik na brodu koji se bavi nekim istraživanjem je zbog tog svog rada važna osoba, a neko drugi treba da prenese i predstavi to znanje javnosti. Zbog toga će u ovu „novu” VIP kategoriju biti svrstani naučnici i medijske ličnosti koje bi na dnevnom nivou sa svetom delile rad istraživačkih timova na brodu i njihov napredak. Pošto će medijska komponenta biti veoma značajan deo projekta Earth 300, ideja je da unutrašnjost bude dizajnirana u futurističkom duhu koji budi maštu.

Ako se pitate šta je sa poverljivim istraživanjima, odgovor je jednostavan - njih nema. Sva istraživanja i projekti na kojima se radi na brodu biće potpuno otvoreni i pristupačni timovima iz celog sveta, jer je smisao postojanja ovog broda deljenje ideja i ubrzavanje razvoja tehnologija koje bi pomogle u zaustavljanju negativnih efekata klimatskih promena i potencijalnom vraćanju planete u hladnije stanje od pre nekoliko decenija, koje je zdravije za sva živa stvorenja na njoj.

Nuklearno!

Pošto je smisao postojanja broda Earth 300 pomoć u borbi protiv klimatskih promena, jedan od imperativa pri njegovoj konstrukciji je da sam brod uopšte ne ispušta štetne materije u atmosferu i okeane. Dok su stari jedrenjaci svakako koristili ekološki pogon, vetar, ipak, nije dovoljan za napajanje laboratorija, računara i svih brodskih sistema jedne ovako futurističke jahte. Zbog toga će u srcu ovog broda biti pomorska verzija nuklearnog reaktora, hlađenog rastopljenom solju (marine-Molten Salt Reactor / m-MSR). U ovom specifičnom slučaju radi se o modelu reaktora koji je razvijen u britanskoj kompaniji Core Power.

Radi se o fisionim (energija potiče od cepanja jezgara atoma) reaktorima četvrte generacije sa najvišim stepenom bezbednosti, jer u njima gotovo da nema pokretnih delova i ne rade pod visokim pritiskom kao reaktori u kojima kruži voda ili različiti vodeni rastvori (75-150 atmosfera). Sem toga, svi radioaktivni gasovi koji nastaju tokom rada reaktora ne podižu pritisak unutar njega, jer ih rastopljena so apsorbuje. Zbog mera predostrožnosti, ova vrsta reaktora i dalje je oklopljena i u slučaju neregularnosti oni se hermetički zatvaraju i ostaju inertni i potpuno bezopasni. Bitno je istaći da ljudi u projektu Earth 300 ne srljaju u budućnost samo da bi izgledali kul, pa da zato biraju ovu vrstu pogona. Ovaj tip reaktora za pogon brodova postoji već godinama i jedina prepreka njihovom omasovljenju je u ceni proizvodnje. I, tako, dolazimo do najbitnijeg koraka u realizaciji ovog projekta.

Cena

Glavni razlog zašto se Olivera obratio imućnim gostima u Singapuru je prikupljanje sredstava. Da bi sam brod bio porinut tokom 2025. godine kao što je planirano, njegova konstrukcija mora da počne tokom ove ili najkasnije sledeće godine. Pregovori sa brodogradilištima u Evropi i Južnoj Koreji su već neko vreme u toku, ali čak i uz popuste i subvencije koje bi ovakav projekat mogao da dobije, nemoguće je pobeći od činjenice da će izgradnja ovakve superjahte na nuklearni pogon i opremljene najmodernijim naučnim instrumentima koštati minimalno pola milijarde dolara (taj broj će verovatno prevazići 700 miliona do kraja konstrukcije).

Kada se pogledaju milijarde dolara koje figurišu u radu brojnih komercijalnih kompanija i bilioni u budžetima najbogatijih nacija, čovek mora da se zapita zašto ovakav projekat nije pokrenut ranije. Dok neprestani tehnološki napredak na mesečnom nivou svakako pojeftinjuje ispunjavanje ovakvih ambicioznih ideja, pravi odgovor je, verovatno, zatrpan negde ispod višedecenijske rasprave o validnosti tvrdnji o klimatskim promenama i sasvim (bes)potrebno naduvanih vojnih budžeta. Ipak, nada da će ovakav projekat ipak zaživeti lepa je poput Sunca koje se pomalja iza horizonta na čistoj pučini.