Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2021.

Možda će moja prvomajska tragedija zvučati banalno nekome ko je u ratu izgubio obe podlaktice, ali rizikovaću, to mi je posao. Ova rekonstrukcija nemilog ispuša za prvomajske ferije u Gruziju predstavlja neslužbeni nastavak kolumne od pre jedanaest godina, u kojoj sam opisao neodlazak u Ukrajinu. Černobilja sam se u međuvremenu dokopao u najboljoj godini za „stalkerisanje” - pandemijskoj - tako da se u budućnosti nadam istom ishodu za Tbilisi i Gori. Prošlog oktobra, za moj rođendan, bauljao sam po potpuno praznoj Zoni, jer turista zbog korone nije bilo ni za lek. Napravio sam nekoliko stotina perverzno dobrih fotki, zahvaljujući podmitljivom ukr vodiču koji je zbog moje male grupe, podmazan sa čak deset AMERIČKIH dolara, kršio strogu zabranu, uvodio nas u polusrušene zgrade u Pripjatu i zavlačio po radioaktivnim urvinama. Zabranjeno-šmabranjeno, sve je legalno dok vas ne uhvate, LMAO.

Najteži deo projekta G bio je iza mene - uspeo sam da ubedim frau da odemo na mini-odmor u Staljinov rodni kraj. Женщина inicijalno nije bila oduševljena, ali pošto su se mid-pandemijske opcije svele na Bosnu, Albaniju ili Gruziju, prevagnula je opcija C. Sa komsomolskim entuzijazmom prionuo sam na planiranje ekspedicije, pomalo zabrinut zbog očekivanog pičvajza koji je oko prvog maja trebalo da izbije u Donbasu. Ne želeći da saznam kako izgleda kad srkutanje soka od paradajza i udoban kruzing na 10K metara prekine protivavionska raketa, odustao sam od Lufthanse i Lota, čiji su letovi sa severa išli preblizu Krima, izabravši turski low-cost koji je Tbilisiju prilazio zguza - iz Stambola.

Gruzija je bila prva država koja je vakcinisanim putnicima svečano obećala nesmetan, no questions asked, ulazak u zemlju. Ipak, ne želeći da prepustim bilo šta slučaju, otišao sam u gruzijski konzulat u Beogradu i sit se ispričao sa njihovim službenicima, koji su me uverili da je potvrda koju šalje naša e-uprava sasvim dovoljna. Sve se, dakle, složilo kako treba, glasno sam rekao i odmah se ugrizao za jezik, jer neke sujeverne reflekse, nasleđene od baba, ne mogu da bataljujem u ovim godinama.

Strele u kolenu postao sam svestan dva dana pred put, kada je online servis Pegasus airlinesa odbio da mi kompletira check-in. Znoj, hladan... „Sa vašim pasošem ne možete da se ukrcate na let za Gruziju”, reče mi sistem. Cimaj korisničku podršku, saznaj da je samo na turskom, seni sikerim ghazi, aaaaargh! Paniči, pa odmah prestani da paničiš, jer nas Bene Geserit sestre uče da je strah ubica uma... Neposredan, kakvog me je majka rodila, u subotu kasno uveče pingovao sam gruzijskog diplomatu na Vajber (pošto se, mučenik, zeznuo i dao mi kontakt), da bih ga pitao WTF da radim. On mi reče da popunim online formular na sajtu ministarstva koji je nedavno pušten zbog Indijaca i njihovog soja korone. Ubio ih Višnu, kunem u sebi i krećem da popunjavam, samo da bih utvrdio da u sistemu postoji bag zbog kog mogu da se slikam. Srbiju možete da izaberete kao nacionalnost i rezidentni status, samo ne istovremeno. Da li se ovo dešava? Da, dešava se...

Uspeo sam da izaberem državu čija je administracija još polupanija od naše, achievement unlocked! Ponovo se uhvatih Vajbera, objasnih situaciju i saznadoh da ni gruzijski organi zaduženi za pitanja prelaska granice nisu znali da ovaj problem postoji. Otključao sam i drugi ačivment i, ne verujući šta slušam, primio savet da „unesem da živim u Turskoj, biće to OK, verovatno”. Odlična ideja, ser, da lažem u dokumentima od kojih mi zavisi ukrcavanje u turski avion, usred Turske. Jeste li gledali „Ponoćni ekspres”, film koji je proslavio Olivera Stouna, tada mladog scenaristu koji je tek počinjao da se probija u Holivudu? Niste? Pogledajte ga. Možda „Terminal” sa Tomom Henksom? Ni taj? Eeeeh.

Da sam na put išao sâm, možda bih rizikovao, svestan da bi od ovoga ispao dobar roman ili makar screenplay. Ali, da u društvu žene sa smrtonosnim izrazom u očima odgovaram na pitanja brkate turske granične policije, dok na mene reže brkati policijski psi, to ne bih radio ni za dva bitkoina. Uglavnom, duga priča ukratko, na frku sam otkazao hotel i avionske karte, tiho se zahvaljujući crijevnom osećaju koji me je naterao da kupim skuplju varijantu, onu sa opcijom otkazivanja bez keš penala. Na frku smo bukirali turu po jugu Srbije, te smo umesto Tbilisija otišli u Sjenicu.

Sedi di si, jer ni za di si nisi. Da sam svaki put kad sam ovo čuo dobio deset dinara, sada bih imao... mnogo dinara.