Nikola STOJIĆ

1. april 2021.

Postojanje želje za izražavanjem mišljenja kroz diskusiju ili dela postoji još od formiranja prvih zajednica, pre prvih država. Svaka akcija ima i svoju reakciju, a reakcije na različita mišljenja nisu baš uvek bile proporcionalne. Kada pogledamo iz istorijske perspektive, Romul je ubio Rema zbog neslaganja oko izgradnje grada, a što je moglo biti rešeno kroz kompromis uz rimsku preteču piva. Sukob različitih mišljenja ne bi ostajao samo na izražavanju jedne ili druge strane. Za izraženo mišljenje koje je išlo suprotno stavu vladara ili svetovne vlasti dželat bi imao pune ruke posla, od oštrenja sekire pa do pripreme lomače, u zavisnosti od toga ko ga je od navedenih poslodavaca angažovao. Svakako, vremena se menjaju, pa, tako, danas svako može da izrazi svoje mišljenje o nekoj temi, a da se ne boji da će mu u sitne sate pokucati tajna služba ili da će mistično iskočiti kroz prozor, a njegov rad biti uništen. Kreativnost i izražavanje danas se sve više posmatra iz prizme agende određenih grupa i da li je sa njom usklađena.

Svojom pojavom, Internet je omogućio da fizički forum izražavanja preselimo u virtuelni, tako da možemo da diskutujemo sa ljudima na bilo kom delu planete, da se slobodno izrazimo i predstavimo šta je to na čemu radimo, prodajemo, stvaramo. Sloboda izražavanja omogućava razmenu mišljenja o nekoj temi i podsticanje ljudi na određenu inicijativu, pa i na promenu. Twitter i Facebook su imali ključnu ulogu u rušenju režima na Bliskom Istoku i drugim državama, kao i u Evropi. Ukoliko ste javna ličnost, bilo šta što kažete, putem interneta ili offline, uvek će imati veći domet nego ukoliko bi to rekao bilo ko od nas, običnih ljudi. Ako je to mišljenje suprotno od mišljenja industrije, vrlo brzo vam mogu biti otkazani kako trenutni, tako i budući aranžmani. Slobodu izražavanja ne treba posmatrati samo kao diskusiju, jer je ona oličena i u literarnom, filmskom i drugom obliku. Danas je vrlo lako postati meta napada određenih grupa zbog bilo kog oblika izražavanja sa kojim se neko ne slaže. Meta napada nije samo vaše izražavanje ili kreativno stvaralaštvo, već i vi direktno, sa ciljem izopštenja iz poslovnog života.

Pre nekih, sada već 40 godina, kada se pojavio „Dungeons and Dragons”, igra je napravila pravu senzaciju među igračima zbog svoje inovativnosti i, pre svega, razvoja RPG žanra, ali je, takođe, isto tako alarmirala mnoge religijske grupe. Panika koja je vladala odnosila se na to da igra promoviše satanizam, da dovodi do ritualnih ubistava i mnogih drugih tvrdnji. Deceniju kasnije u oči javnosti je dospeo DOOM 3D, kao video-igra koju su igrali počinioci masakra u Kolumbiji. Ne treba zaboraviti i slučaj čuvenog advokata Džeka Tompsona, koji je vodio borbu protiv izlaska GTA u svakoj iteraciji, klasifikujući ga kao simulator ubistva. Navedeni primeri postali su meta određenih grupa zbog tematike koju su obrađivali, iako je svaka od tema bila u dometu slobode izražavanja kroz različiti oblik medijuma. Korišćenje nečega ne može biti jedini okidač kod osoba koje počine krivično delo. Ako neko koristi makaze za ubistvo, da li to znači da treba da zabranimo prodaju makaza bez dozvole? Kritika američkog društva, parodije na radio-domaćine, pored same priče čini atmosferu GTA i najbolje oslikavaju slobodu u kreativnom izražavanju, ne ograničavajući se na zahteve drugih. Borba protiv slobode izražavanja kroz diskusiju ili preko nekog dela otelotvorenog u fizičkom obliku može imati efekat rikošeta, te da umesto da se osoba ili delo otkažu, oni postaju još popularniji zbog širenja priče u etru.

Ipak, tadašnja outrage kultura bila je ograničena na borbu protiv samih proizvoda iz idejnih razloga, ali ne i njihovih kreatora. Pokušaji da se nešto otkaže zadržavali su se na odstranjivanju dela iz očiju javnosti.

No, neke stvari su se dosta promenile u odnosu na ranije. Pre je postojao limit u tome dokle su ljudi išli kada im se nije sviđao određeni sadržaj ili nečije mišljenje o nekoj temi. Sada, to prevazilazi granicu svake normalne logike. Uzmimo za primer da ste nekada, dok ste bili mlađi, bili slušalac na nekoj tribini ili događaju. Nakon dosta vremena desi se određeni događaj koji vi prokomentarišete na nekoj od društvenih mreža. Ukoliko se neko našao uvređen izraženim mišljenjem, a u međuvremenu ste postali predstavnik neke firme, osoba X će pored izražavanja neslaganja sa vašim mišljenjem ići da kontaktira vašeg poslodavca, koristeći podatke iz vaše prošlosti, vršeći pritisak na poslodavca kako bi dobili otkaz. Dosta kompanija popušta pod pritiskom, plašeći se negativne marketinške kampanje, odnosno, trošenju sredstava da bi se ispravile „krive Drine”, a, opet, šaljući poruku da čine pravu stvar. Za kompaniju je manje bolno da vas uklone ukoliko zbog vašeg izražavanja dospeju pod paljbu aktivista. Takozvana „cancel culture” poprimila je ogromne razmere i dosta je drugačija od nekadašnjih poziva za ukidanjem slobodnog izražavanja. Bez obzira na to koliko su neke kampanje bile agresivne, one se nikad nisu usmeravale protiv druge strane direktno ugrožavajući finansijsku i ličnu bezbednost.

Različito mišljenje dovoljno je da vas, praktično, izbriše sa Interneta. Bilo da je reč o biznisu, javnoj ličnosti ili običnoj osobi. Slučaj sa mrežama Gab i Parler samo pokazuje koliko je lako da u kratkom vremenskom roku infrastruktura nestane, pa čak i platni servisi koji su integrisani. Tehnička infrastruktura i dalje je toliko centralizovana, te je jako teško da se prilagodite novom okruženju ukoliko budete otkazani od strane vodećih servisa.

U Sjedinjenim Američkim Državama decenijama traje sukob između konzervativnih i liberalnih struja. Primetno je da se to više ne odnosi samo na SAD, već na čitav Zapadni svet, gde taj sukob na liniji kozervativizam-liberalizam nije izražen, ali gde „cancel kultura” zauzima sve više mesta u javnom govoru, bez obzira na ideologiju.

U periodu dok društvene mreže nisu postale toliko raširene među populacijom sveta, forumi su bili glavni generator diskusija između korisnika. Postojala je anonimnost, tako da su korisnici bili slobodni da diskutuju na razne teme, a da drugi korisnici daju doprinos parlamentarnoj diskusiji, bez obzira na to da li su za ili protiv. Naravno, uvek je tu bio pokoji trol, ali je to bila pojava sa kojom se bilo lako izboriti. Sa druge strane, mnogi forumi danas otišli su u krajnje ekstreme, tako da je jako teško čuti neutralno mišljenje. Ovakve zajednice stvaraju efekat eho sobe, što dalje vodi ka tome da mesta suprotnom mišljenju nema, uz vrlo često ignorisanje istinitih činjenica. Na primer, ako ste deo foruma koji se bavi Apple uređajima ili drugog brenda, izražavanje zabrinutosti, posebno u pogledu tehničkih pitanja ili ukazivanje na probleme koje postoje, vodiće ka tome da vas drugi korisnici napadnu i da na kraju budete izolovani ako vaše mišljenje ide suprotno od narativa. No, svakako tu ima i efekta osećaja potrošačke krivice, koja tera na odbranu učinjenog izbora.

Porast korišćenja interneta u svetu i lakoća upravljanja društvenim mrežama omogućila je da što veći udeo ljudi bude online. Mnogima je to predstavljao kulturološki šok, a neki su hteli da oblikuju kulturu u ovoj novoj dimenziji. Jedan od problema oko kog je američko društvo podeljeno i koji i dalje zauzima centralno mesto u mnogim diskusijama, jeste odnos prema manjinama i potreba da se omogući njihova jednaka reprezentacija u medijskim i drugim sadržajima. Ukoliko napišete, recimo, knjigu ili napravite igru shodno vašoj kreativnoj viziji, u jednom momentu možete da se susretnete sa pitanjem zašto nema rodno neutralnih likova, Afro-Amerikanaca ili zašto ne postoji više rodne ravnopravnosti. Suštinski, kreativna vizija autora je slobodno izražavanje njegovog dela onako kako ga je zamislio i centralne radnje oko koje se delo bazira. Ukoliko autor privuče pažnju određenih grupa, može se naći u situaciji podložnoj eskalaciji od vođenja kampanje na društvenim mrežama protiv autora, pa sve do doxxinga i činjenju dostupnim podataka o adresi stanovanja, telefonima, članovima porodice, svima na internetu. Pored toga, u igri su i uvek lažne optužbe, koje kada se pojave, mogu uništiti karijeru. Pravno gledano, može se povesti postupak koji će se lako dobiti u bilo kojoj državi protiv lažnih optužbi, ali sporost pravde, bez obzira na dostižnost, ne umanjuje već nanetu štetu. Na ovaj način neko zbog izražavanje kreativne misli postaje meta napada koja prodire u njegov lični život. Mnoge javne ličnosti plaše se fanova, a sve više i od aktivista koji prate svaku njihovu reč i gde je angažovanje PR preduslov za javno obraćanje. Ukoliko su fanovi predstavljali problem, aktivisti koji žele da se obračunaju sa onima sa kojima se ne slažu su mnogo veći problem.

Jedan od glavnih problema u slobodi kreativnog izražavanja jeste to što ljudi ne mogu da odvoje delo od autora, odnosno, interpretatora. Poistovećivanje dela i autora nije nov problem - reč je o problemu koji se javlja otkada postoji umetničko izražavanje. Ogroman broj ljudi u Srbiji prezirao je Stevu Žigona zato što je u Otpisanima glumio antagonistu, nemačkog oficira Krigera, koji se suprotstavlja naporima Prleta, Tihog i ekipe da oslobode zemlju od okupacije. Iako je ostao upamćen po toj ulozi koja mu je donela najviše slave, ljudi nisu mogli da odvoje glumca od lika, posmatrajući ga uvek kroz prizmu te uloge. Kao posledica toga, danas, ako se autorovo mišljenja ne poklapa sa onim što je mejnstrim, određene grupe će ići ka tome da otkažu i delo i autora. Autor i delo žive svoj odvojen život, te ne moramo da volimo nekog muzičara ili pisca da bismo uživali u njihovom stvaralaštvu.

Ograničavanje slobode izražavanje ne odnosi se više samo na sadašnjost, već se ide i ka revidiranju ranijih dela. Lavkraft je jedan od primera gde se iz diskursa pokušava odstraniti autor koji je više decenija mrtav i ta borba se vodi korišćenjem interneta. Iako su stavovi Lavkrafta neprihvatljivi u današnjem dobu to i dalje ne spori kvalitet njegovog književnog opusa. Menjanje filmova i serija iz nekog drugog vremena predstavlja skrnavljenje vizije i narušavanje integriteta dela koje je takvo kakvo jeste relikt jednog vremena. Prepravljanje istorije i njeno prilagođavanje novonastalim okolnostima ne samo da je pogrešno, već je i vrlo opasno. Jer, kao što izreka kaže, oni koji ne nauče ništa iz istorije, osuđeni su da je ponove. Ukoliko se neko povinuje zahtevima, na taj način svoju slobodu izražavanja kroz proizvod ili delo oblikuje na osnovu želja nekolicine. Jednom ispunjen zahtev vodi ka daljim uslovljavanjima i ukoliko se u bilo kom momentu neki od zahteva ne ispuni, negativna kampanja na društvenim mrežama je samo pitanje momenta. Ovakav odnos nije ništa drugo nego ucenjivanje i življenje u strahu da ukoliko se mišljenje ne poklapa sa onim što je popularno, da će biti meta napada.

Sloboda izražavanja na internetu više nije kao ranije. Ako ste obična osoba, polemisanje po nekom pitanju sa kojim se ne slažete sa sagovornikom može dovesti do toga da izgubite posao ili da budete oklevetani bez validnih dokaza. Ukoliko u ovom novom dobu praktikovanje svoje slobode izražavanja i prenošenja kreativne vizije činite preko dela, morate biti spremni na hodanje po dasci ukoliko se vaši izraženi stavovi i kreativnost ne slažu sa vladajućim narativom. Ako ste kompanija, stavljeni ste pred izbor između žrtve integriteta dela, autora i negativne kampanje koja zahteva angažovanje dodatnih ljudskih resursa i izdvajanje vremena, a neminovno vodi gubljenju profita. Deplatformisanje vodi ka daljoj polarizaciji, kako društva, tako i interneta, stvarajući ekstremizam na obe strane, eliminišući zlatnu sredinu. Sučeljavanje stavova je osnov svake diskusije da bi se došlo do nekog zaključka. Vrednost dela određuje se na slobodnom tržištu koje pokazuje šta misli o nečijem kreativnom izražavanju. Ironično, ono što bi često prošlo nezapaženo na tržištu, stvaranjem kontroverze u nekim slučajevima postaje prodavanije i dostupnije širokom auditorijumu zbog Streissand efekta. Budućnost u koju idemo sa ovakvim metodama je neizvesna i puna pitanja. Svaka cenzura, bilo da je ona aktivna ili samocenzura, dokazala se kao neefikasna i stvarala je ključajući lonac nezadovoljstva bez ventila, spreman da eksplodira. Sa druge strane, u mnogim zemljama, sve više se čuju stavovi kako internet treba da bude jedno od osnovnih ljudskih prava i deo svakog ustava. No, takvo jedno pravo u budućnosti bez prave slobode izražavanja, ostaje ništa drugo nego mrtvo slovo na papiru. I to na veoma skupom papiru.