M.V.

1. april 2020.

Uvreme priprema za samostalne koncerte sa „Spori ritam bendom” (prvi je bio planiran za 11. april ali je, naravno, odložen – prim. ur.), i promociju nedavno objavljenog albuma „Ulica bez brojeva”, razgovarali smo sa Dejanom koji je, te 1985. godine bio član „Instruktora”.

SK: Da li su reakcije na autentičan zvuk pesama na vašem novom albumu u skladu sa očekivanjima?

Dejan: Moram da priznam da su reakcije na album „Ulica bez brojeva” možda i bolje nego što smo očekivali. Izgleda da se to što smo uradili dopalo ne samo našoj redovnoj publici, nego je steklo i poštovanje nekih ljudi koji nas ranije nisu mnogo slušali. Potvrda tome je i objavljivanje u Hrvatskoj, u izdanju Croatia Records, na tržištu gde ne postojimo već 30 godina.

SK: Vratićemo se sada u 1985. godinu kada ste bili član Bajage i instruktora. Takođe autentičan zvuk, međutim, osim gitara i bubnja, pesme su prožete sintetičkim zvucima. „Šta su vam uradili od pesama” i na čiju inicijativu? Ko je bio „kompjuteraš” među vama?

Dejan: Bile su to osamdesete, vreme kada su sintisajzeri i ritam mašine dobili puno građansko pravo u rok muzici. Mislim da je Bajaga još demo snimke za prvi album „Pozitivna geografija” radio sa dvojicom ovdašnjih elektro-pionira, Vračom i Jeftom, pa je to onda maestro Kornelije Kovač sredio u studiju. Na albumu „Sa druge strane jastuka” produkcijskom timu se pridružio i Saša Habić. Moram da priznam da ja nisam bio veliki pobornik elektronike u to vreme. Od albuma u kojima sam ja učestvovao, najviše sam voleo „Jahače Magle”, upravo zato što je sve ponovo vraćeno „organskim” instrumentima. Ipak, te godine (1986.) i ja sam malo revidirao stav, jer sam, sticajem okolnosti, u Parizu gledao koncert grupe Depeche Mode.

SK: Što se tiče singla, Nedeljko Vučelja nam je objasnio čitavu priču oko toga u tehničkom smislu; recite nam koliko ste vi kao ekipa u tom trenutku to smatrali značajnim i da li je uopšte bilo reakcija u ono vreme? Pretpostavljamo da u publici tada i nije bilo mnogo onih koji su posedovali Spectrume i imali mogućnost da učitaju program.

Dejan: Da. Ja svakako nisam mogao to da gledam (smeh), ali znam da smo bili srećni što radimo nešto pionirski i sa pogledom u budućnost. Iskreno, ja sam sa svojim računarskim opismenjavanjem počeo tek desetak godina kasnije, ali sam odmah postao aktivan i bio među pionirima internet komunikacije sa dijasporom. Taj poduhvat zvao se „Dejanov kutak” na sajtu Beocity... Sajt je ugašen i žao mi je što su sada nedostupni ti prvi Web intervjui sa mojim prijateljima muzičarima... Bili su nam Bajaga, Bora, Bregović, Vlada Divljan, Slađana Milošević, Čutura, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Bilo je to 1997/98. godine. Kasnije je u okrilju Beocityja pokrenut i časopis „Žica”. Veoma sam ponosan na tih desetak brojeva koje smo objavili, ali i taj koncept je bio malo preuranjen za naše tržište (smeh).

SK: Nažalost, moramo da uz veliku tugu pomenemo i legendarnog Zorana Modlija koji nas je napustio baš u danima dok smo radili na ovoj reportaži. Zahvaljujući njemu računarski programi emitovali su se i putem radio-talasa i time dodatno širili IT kulturu. Dođe nam da se zapitamo, da su se neke stvari90-ih drugačije odigrale, gde bismo sada bili zahvaljujući ljudima poput vas da je okruženje bilo... – mirnije. Mi ga pamtimo po njegovim emisijama; kada ga se Vi prisetite, šta Vama pada na pamet?

Dejan: Zorana sam poznavao jako dugo. Bio je, naravno, nešto stariji od mene i jedan od onih ljudi koji su nam oblikovali život kroz radio-talase. Možda manje uticajan po pitanju izbora muzike, ali zato nezamenjiv zbog energije kojom je zračio u svemu čega se dohvatio. Bio je pionir u mnogim stvarima, ali ja ću ga najviše pamtiti po ličnoj dobroti i pozitivnom stavu. Zoran je bio čovek koji obasja prostor u kome se pojavi. Mnogo će nam nedostajati.

SK: Na kraju, možda neka poruka ekipi „Balkan retro computinga” i Marku Šolajiću? I našim čitaocima, naravno.

Dejan: Mislim da je kompjuterska tehnologija u jednom trenutku preuzela štafetnu palicu od rokenrola u smislu stvaranja neke vrste anarhičnosti i pametne alternative preovlađujućem ludilu. Lepo je što se bavite istorijom računarstva i tu smo negde slični, jer sam ja „do guše” u istoriji rokenrola. Proučavajući tu istoriju, najvažnije je otkrivati tragove upravo te haotičnosti i otpora vladajućim trendovima... Industrija uvek sve ukalupi na kraju, ali ti tragovi su iskre koje nam objašnjavaju da je u životu moguće pronaći puteve lične slobode. Srećno!